Да ли је Сириза преварила Грчку?

Министри финансија земаља чланица Еврозоне су прихватили предлог реформи грчке владе које су биле услов за четверомесечно продужење финансијске помоћи и мера штедње. Министри су то прихватили на телефонској седници, што сугерише да је све већ било договорено још у петак прошле недеље, а да је рок од два дана био само куповина времена за ублажавање реакција јавности у Грчкој. То буди сумњу да је влада Грчке, која је само месец дана на власти, већ издала своје гласаче и одустала од обећања на којима је и добила изборе у јануару. Или је можда само „тактички поклекла“ да преживи? Могуће, али мало вероватно.

Млада грчка левичарска партија Сириза је у јануару победила на изборима и освојила у тој земљи ретко виђену парламентарну већину обећањима да ће прекинути наметнути програм штедње, који је урнисао социјално ткиво Грчке, поново преговарати о условима отплате грчких дугова и укинути такозвану „тројку“, коју чине повериоци и која је минулих година владала Грчком, као и да ће покренути социјални програм који ће повратити достојанство живота обичном човеку. Са тим обећањима је добила демократски мандат какав тренутно нема ни једна влада у Европској унији. За само месец дана десило се потпуно супротно. После почетних бучних изјава, позивања не демократски мандат и натезања минуле недеље је грчка влада прихватила скоро све што траже Брисел и Међународни монетарни фонд или, тачније, што тражи Немачка као власник 40 одсто грчког дуга.

ОДУСТАЈАЊЕ ОД СВИХ ОБЕЋАЊА

Све је практично остало по старом, само су промењени називи. Програм штедње је тако постао „договор“, а Тројка је постала „институције“. Суштина је, међутим, остала иста, Тројка је под другим именом и даље једина права власт у Грчкој, а програм штедње је и даље на снази. Уз то, грчка влада је морала да предложи и додатне мере, такозване реформе, како би и досадашњи рушилачки програм остао на снази. Атина је обећала да ће се борити против оних који избегавају порез, и легално и илегално, као и против шверца бензина и цигарета. Од свих других предизборних обећања је одустала. На пример, у њеном предлогу уопште нема плана за запошљавање 300.000 људи, нема ни обећаног подизања минималне зараде са 580 на 751 евро. У плану достављеном Еврозони повећање минималца се одлаже и третира као „благовремено“ уз назнаку да би то до тога могло доћи фазно током 2016. године. Али и тада само ако дозволи „тројка“. Обећано и популарно враћање на посао неколико стотина чистачица у министарствима је „испало“, од тога нема ништа као ни од обнављања државне телевизије, коју је претходна влада у договору са Бриселом укинула. Одустало се и од отписа дугова и њиховог репрограмирања као и од обећаног мораторијума (замрзавања) њиховог враћања. Сириза је одустала и од најављеног заустављања приватизације националних добара као и од укидања пореза на станове. Од свих социјалних мера Атина сада тражи само дозволу да уведе тачкице за бесплатну храну, али само у случају ако то нема „негативни фискални ефекат“, а да ли има, одлучиће не влада у Атини, него Брисел и ММФ.

Нема ништа ни од бесплатне електричне енергије за најугороженије. Влада Сиризе је само добила да раније тражени обавезни буџетски вишак (суфицит) направљен штедњом са 4,5 одсто смањи на три процента. И све то да би „помоћ“ била продужена за само четири месеца мада и то још није сигурно. Прво, сагласност министара финансија Еврозоне треба да потврде и парламенти неколико земаља у којима се домаћим правилима тражи, пре свега у Немачкој, а и директорка ММФ Кристин Лагард је у писму министрима изразила извесну сумњу да оно што предлаже грчка влада не изгледа као довољно, а ММФ је члан Тројке, а сада „институција“.

Из угла грчког гласача, који је са надом и пробуђеном енергијом у јануару гласао за Сиризу, „договор“ је издаја. Формално гледано, то и јесте издаја, али требало би имати у виду и ширу слику еврозоне и укупних односа у Европској унији да би се разумела издаја ако не би могла и да се оправда. Са ЕУ и Еврозоном нема преговора, то би ваљда требало да буде јасно одавно. Како је пре неки дан Грцима поручио председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, „не постији демократски избор према европским споразумима“. То је ЕУ, нема демократског избора. Еврозона је елитистичка и бирократска институција, у којој владају само велики, а мали немају избора. У том статусу је и Грчка.

У том светлу нова грчка влада, упркос великом демократском мандату и вероватно искреној жељи да нешто промени, показала се страховито наивном. Прво, требало је да зна – вероватно су премијер Алексис Ципрас и његов министар финансија Јанис Варуфакис тога и свесни – како функционишу евро систем и ЕУ; и, друго, да у таквим датостима Грчка нема много шанси изузев радикалних мера. Само радикалне мере доносе резултат, а све друго је мљевење у евро-машини. А те радикалне мере значе држање до својих принципа, тачније предизборних обећања и демократског мандата па чак и по цену избацивања из евро система.

ОТРОВНА ЕВРОПРОПАГАНДА

Грчка ће ионако на крају одисеје бити избачена из евра. Ту других могућности нема јер у ЕУ не постоје преговори као такви, постоји само диктат. Требало је, такође, да се Грчка припреми на невероватну пропагандну машинерију ЕУ, која је минулих дана свакодневно бомбардовала грчку јавност. Најагресивније су била претње да ће за ноћ нестати евро у Грчкој и да ће људи остати без пара, неће моћи да подигну свој новац. Додуше, да није било „договора“, Грчка је требало да уведе ограничења подизање новца и слања уплата, али то не значи да ће за ноћ људи остати без пара. То је безочна пропаганда приватних телевизија, које су, показало се, емитовале ту пропаганду у немачкој продукцији. Нико не може за ноћ да буде избачен из евро система. У ствари, када је успостављена евро валуте у њеним правилима уопште није предвиђено да неко иступи или буде избачен. Приступ је био да је евро за вечност и да нема никаквог избора. Према томе, не постоје правила и како онда неко може да тврди Грцима да ће за ноћ остати без свог новца. Излазак из евро система неких земаља је, међутим, сада постала и реалност, па ће тада вероватно бити примењено правило Европске уније, која у свом Споразуму о ЕУ, члан 50, предвиђа могућност изласка неке земље из интеграције. Према том члану земља која одлучи да изађе из ЕУ од часа те одлуке има рок од две године да напусти интеграцију, а за то време треба да регулише све уговоре које је као чланица ЕУ прихватила и реши евентуалне неспоразуме са преосталим чланицама.

То истовремено значи да би нека земља која изађе из еврозоне фазно примењивала замену новца па би неко време паралелно постојали и евро и локалне валута. То Грцима нико није рекао. Приватне телевизије су у власништву великих компанија које зависе од Брисела и његове милости, и ни једна та телевизија не зарађује новац, него је само средство за заштиту интереса власника, а државна телевизија је укинута и Сириза, иако је обећала, није обновила тај медиј.

Ништа, међутим, још није готово. Четверомесечно продужења мучења Грчке није за сада сигурно, али је сасвим јасно да ће мучења бити. Уз све на шта пристане Брисел, доћи ће и нови услови и велико је питање да ли ће и „издајничка“ Сириза уопште моћи да прихвати та нова условљавања. Проблем је што грачка влада после ове „издаје“ у било какве нове преговоре улази знатно ослабљена, она више нема ону почетну позицију. Добрим делом је већ сломљена, а тиме постепено губи и подршку домаће јавности. На крају ће, међутим, то је свима јасно, Грчка бити избачена из еврозоне, али вољом других, а не својим историјским искораком. О томе већ постоји план и то је јавна тајна о којој сви избегавају да говоре, али то ће за Сиризу бити понижење, а не победа.

ГРЧКА БЕЗ КАПАЦИТЕТА

Истовремено, мора се признати да Грчка и нема капацитет за историјске искораке, нема унутар еврозоне. Утисак је да ни нова влада ни њени лидери на известан начин не желе да на себе преузму ту историјску одговорност. Јер држање до предизборних обећања Сиризе би темељно разбило евро систем, срушило би неоколонијалну безобзирност моћних земаља и још моћнијих банака. И то пре свега у ЕУ, јер 60 одсто грчких дугова је у власништву земаља еврозоне, а само 10 процената у рукама ММФ. Од тих дугова еврозони 40 одсто се односи на Немачку и 30 процената на Француску. Судећи по приватним разговорима актуелних министара, они су потпуно свесни стања и европских чињеница, али нису спремни за историју. Министар финансија Јанис Варуфакис је пре самих избора у јануару приватно признао једном британском новинару да евро валута нема перспективу и сама ће се урушити најдаље за две године. У преводу, евро ће ионако да нестане, и зашто би Грчка сада била кривац.
У широј слици збивања у ЕУ још увек није јасно зашто је уопште Грчка симбол кризе и зашто је та земља изабрана за показну вежбу. Када је формирана еврозона, само су Финска и Луксембург испуњавали тражене услове и ни једна друга земља, чак ни Немачка. Све земље су лагале и фризирале податке и сви су то знали. Касније су нагомилавани дугови и гушена привреда у мање развијеним земљама, али и у неким развијеним, у Француској и Италији, на пример, али нико није реаговао. И онда Грчка. Индикативно је сведочење бившег белгијског премијера Гија Верходштата, који каже да му је једном приликом бивши франсуки председник Никола Саркози рекао да Грчка није проблем, него Немачка. „Ми се боримо да Немачка не напусти евро“, рекао је Саркози. Све то и зашто баш Грчка тек треба да буде разјашњено, и то јесте историјска обавеза Сиризе, за коју она, могло би се десити, нема историјски капацитет. И то упркос великој подршци не само у Грчкој него и у целој Европи. Сириза је пробудила наду широм европске интеграције, наду да је могуће демократским путем стати на крај терору банака и разних бриселских званичника које нико није бирао и који немају било какав народни мандат. Пробуђена је нада и у левицу, ту давно компромитовану политичку снагу, у коју више нико није веровао. Грчка влада левице је, међутим, како сада ствари стоје, једина у свету која се тако великом брзином одрекла својих предизборних, левичарских обећања.

Можда грчка влада има неки тајни план, неку тактику, али, како год било, Грчкој предстоји не само економска неизвесност него и нови талас политичке нестабилности. Пробуђена енергија и велике наде неће утихнути, и гласачи Сиризе неће опростити. Поред тога што је светски рекордер по промени мишљења, Сириза би могла бити и рекордер по кратком останку на власти.

Синиша Лепојевић, Стандард.рс