Пре неколико дана скоро сви београдски па и домаћи медији пренели су вест да је у поступку рехабилитације, пред Вишим судом у Ваљеву, неправноснажном првостепеном одлуком рехабилитован Никола Калабић, иначе командант Горске гарде Југословенске војске у oтаџбини.
На реакцију да је суд тек у првостепеном поступку донео одлуку по својој савести и начелима судијске независности и самосталности, дигла се сва могућа тзв. античетничка клика да се жали и кука како је суд могао да донесе такву одлуку, којом се поништавају сва правна дејства одлуке коју је донео један орган у служби једне партије. Од политичара до представника владиног и невладиног сектора, дела опозиције итд., сви су одједном стали у исти фронт, занемарујући све разлике, али и чињеницу да се бар декларативно залажу за правну државу. Све им то није било важно, а још мање да је Никола Калабић као и многи други осуђен без поштовања било каквих права која су у цивилизованим правним системима загарантована и најокорелијим криминалцима или уопште „криминалним умовима”.
Не желим да се упуштам у било какву полемику о историјској улози команданта Калабића (јер нисам историчар), желим само да као адвокат кажем да је недопустиво да се било ко меша у одлучивање судова, а то посебно важи за представнике извршне власти, политичаре и разне друге функционере и представнике јавног ненаучног и неструковног живота.
Недопустиво је да директор Агенције за реституцију (државни чиновник) док је овај поступак и даље у току у правној држави (или држави која томе тежи) у интервјуу медијима изјављује следеће флоскуле и прејудицира исход поступка како пред судом тако и пред Агенцијом на чијем је он челу: „да Калабићевим наследницима неће бити враћена одузета имовина“, „остаје горак укус у устима кад видите пресуде судова којим се рехабилитују злочинци“, „драго ми је да је сад реакција она права, осуђујућа“, „имамо низ одлука о рехабилитацији које су апсолутно апсурдне где се класични ратни злочинци рехабилитују“, „не можемо ми ратне злочинце рехабилитовати“, „да мисли да ће другостепени суд оспорити ово решење“, „то су све јефтини изговори опортуниста и, могу да кажем, ситних каријериста“ и др. (цитирани делови припадају изјави која је дата Танјугу, а коју је пренео Б92 портал.)
У свакој правној држави, судски поступци се не коментаришу док су у току, историјска питања остављена су историчарима и то не оним идеолошки обојеним, већ онима који су од науке. Док тиме не крши позитивне прописе, сваки је појединац слободан да баштини личне ставове и опредељења. Међутим, то није код нас случај. Ако је тзв. прокомунистичка елита и мањи део јавности некако и прогутао рехабилитацију Драгољуба Михаиловића, шта остаје за друга лица чији су поступци у току, а на крају шта остаје и за обичне грађане и њихове претке од правне сигурности!?
Као адвокат који се бави овом правном проблематиком, веома сам забринут на овакве реакције представника државе и државних органа, али и на „медијско покриће“ које сви они ових дана добијају у заједничком хорском наступу, којим се обесмишљена самосталност и независност судства, па тако и правна држава. Упркос свему, дајем пуну подршку свим колегама, како адвокатима, тако и судијама и тужиоцима којима је на првом месту стара римска максима „Часно живети, никоме не наудити, сваком своје дати“.
Аутор: Стефан Д. Стојков, адвокат, Београд
Политика.рс
“…да је Никола Калабић као и многи други осуђен без поштовања било каквих права која су у цивилизованим правним системима загарантована и најокорелијим криминалцима или уопште „криминалним умовима”.”
Каже адвокат за суђење које се десило пре више од 70 година.
О каквом се цивилизованом правном систему онда могло говорити?
На исти начин су окривљени и оптужени у Нирнбершком процесу, па ниједан није рехабилитован ни после једне, ни после 70 година.
Има се обичај рећи да су то били политички процеси.
А зар то нису и сада политички процеси рехабилитације?
Ако је то тада била грешка, сад се свесно прави још једна, грешка на грешку, што је још горе него онда.
Констатује се да ово и није правна држава.
Па ваљда се зато и дешавају ове рехабилитације, које овај адвокат одобрава, јер да има правне државе, до тога не би ни дошло.
Коначно, да нису четници на власти, до све ове бруке, са међународним и унутрашњим последицама, не би ни дошло.
А режим је своје четниковање могао да правда на неки други начин, ако га уопште може да оправда.
Не могу да замислим монструма који може да закоље човека, жену, старца, дете, или да га набије на колац, само зато што не мисли као он.
Исто тако не могу да разумем ни оне који их бране и дају им подршку, па макар да су им били род рођени.
Мислим да би и они исто то урадили ако би им се указала прилика.
У последње време има примера да се родитељ одрекне свога рођеног сина или ћерке, или деца родитеља, који почине неки злочин.
Али за четнике то изгледа не важи.
Сама чињеница да могу да направе такав злочин и да још имају нечију подршку, сврстава их у људе (чуј људе) посебно примитивног и болесног менталног склопа.
Адвокат набацује неке тзв чињенице, које то нису, већ најобичније адвокатско бла, бла, бла и трућање и замајавање јавности, као што то раде у судници, или најобичније ” l’art pour l’art “, или боље рећи, прича ради приче.
Ако је и од адвоката, много је.