Да ли је Србима на Балкану Запад наменио тиранију са укусом ЕУ и НАТО?

Ради се о класичном државном терору увијеном у форму закона, којим Ђукановићев режим лишава СПЦ неотуђивог права на имовину, рекао професор права Зоран Чворовић
Режим Мила Ђукановића је Законом о слободи вероисповести на најбруталнији начин ускратио Српској православној цркви и српском народу у Црној Гори читав низ основних права загарантованих Европском конвенцијом за заштиту основних права и људских слобода.

Дискриминаторне одредбе Закона о слободи вероисповести уперене су највећим делом само против СПЦ и њених верника у Црној Гори, јер су Исламска заједница и Римокатоличка црква пре доношења овог Закона споразумно уредиле своје односе са државом Црном Гором, па ће у њиховом случају одредбе тих специјалних закона имати приоритет у односу на Закон о слободи вероисповести. Ђукановићев режим то исто није хтео да уради и са СПЦ, оглушујући се на сталне молбе Митрополије црногорско-приморске.

Црногорски законодавац условљава Српској цркви уживање колективног права на слободу вероисповести испуњењем у поступку регистрације читавог низа рестриктивних и накнадно постављених услова. Иако Српска црква вековима већ постоји на подручју Црне Горе, а општеважеће је међународно правило да се достигнути ниво људских права, па и права на слободу вероисповести не може снижавати. Истовремено, Законом се додељује право надлежном министарству да код регистрације две верске заједнице истог или сличних назива одлучи коју ће верску заједницу регистровати под којим именом. У установи регистрације власт у Црној Гори добија моћан инструмент за уцену Митрополије црногорско-приморске СПЦ, која ће бити суочена са избором или да се одрекне српског идентитета па да заузврат буде регистрована или ће у поступку регистрације њено име, црквеноправни континуитет и легалитет бити додељени тзв. ЦПЦ Мираша Дедеића. Уколико би надлежно министарство одбило регистрацију неке од епархија СПЦ, она би у правном поретку Црне Горе могла да делује као обична невладина организација, која притом има ограничене могућности када су у питању богослужење, верска настава и заштита имовинских права.

Да је Закон о слободи вероисповести донет само са циљем да се онемогући деловање СПЦ у Црној Гори, најјасније показује одредба о преласку у државно власништво храмова и земљишта који су изграђени или прибављени пре 1. децембра 1918. године или су изграђени новцем из буџета Црне Горе или прилозима грађана, ако верска заједница не може да докаже своје право својине над објектом или земљиштем. Ђукановићев режим не само да кроз поступак реституције није исправио неправду коју је према СПЦ спровео комунистички режим одузимајући јој имовину, већ овим Законом прети новом револуционарном национализацијом црквене имовине. Ради се о класичном државном терору увијеном у форму закона, којим Ђукановићев режим лишава СПЦ неотуђивог права на имовину. Јер, Закон о слободи вероисповести лишава СПЦ имовине над којом она већ вековима има савесну државину и то тако што је законодавац у циљу дискриминације предвидео услове који важе ретроактивно и чије је испуњење у нашим вековима хаотичним катастарским приликама немогуће.

Свим овим мерама, од рестриктивног поступка регистрације верских заједница до национализује црквене имовине, Ђукановић жели да онемогући деловање СПЦ на територији Црне Горе, јер му је неопходна државна антисрпска црногорска „црква“, како би до краја извео процес расрбљавања Црногораца. Да се Ђукановићев режим најдиректније меша у питања вере и слободе савести у којима државна власт не би смела да интервенише, најјасније показује одредба Закона о слободи вероисповести која приморава СПЦ да границе својих епархија прилагоди државним границама Црне Горе, што је најбруталније задирање у аутономију коју би морала ужива свака верска заједница.

На овакво насиље над најелементарнијим људским правима, као што су слобода вероисповести и неприкосновеност својине, ћуте Савет Европе и институције ЕУ. То значи само једно, да је на примеру положаја Српске цркве и српског народа у Ђукановићевој Црној Гори постало јасно, да није мртва идеја универзалних људских права, старијих од сваке државне власти, већ Европска унија, чији челници немо посматрају како Ђукановић једној Цркви и једном народу брутално ускраћује света и неотуђива права. Још једном се показало да се Европска унија доследно држи схватања да је право искључиво у служби политике, што неминовно доводи до селективне примене права. Мук бриселских институција пред Ђукановићевим терором, једнак је ћутању Европе о турским злочинима над поробљеним хришћанима. Ако је Макијавели „државни разлог“ стављао изнад моралних и правних начела, онда се Европа, подједнако она из 19. века и ова данас, показују као верни следбеници макијавелизма.

Србима у Црној Гори преостаје само да пруже одлучан отпор тиранину Ђукановићу у његовом покушају да им одузме њихова природна и неприкосновена права. Управо на то их упућује политичко-правни документ са којим је започела историја нововековне Европе. Супротстављајући се терору шпанског краља Филипа II, који је као ватрени римокатолик прогонио протестанте, одузимајући им слободу вероисповести и неприкосновеност својине, Холанђани су 1581. године обнародовали Декларацију независности у којој су истакли:

Када владар угњетава своје поданике, тражећи прилике да гази њихове старе обичаје и привилегије, изнуђујући од њих ропско повиновање, онда он више није владар него тиранин… једини начин који остаје поданицима чије понизне петиције и приговори нису могли да ублаже њиховог владара или да га одврате од тиранских поступака; то је оно што право природе налаже зарад одбране слободе коју смо дужни да пренесемо на потомство и по цену сопственог живота.

Према макијавелистичком суду Европске уније само грађанима старе Европе припада право на отпор тиранији, док балканским православним домородцима преостаје ћутке да прихвате тиранију са укусом Европске уније и НАТО пакта.

Стање ствари