Да ли је у Србији извршен државни удар?

Београд – Дејан Павићевић, Борков сарадник и нови наследник поменутог велеиздајника, је у интервјуу за телевизију Коперникус изјавио да прихватање Боркових договора није прошло ни Скупштинску процедуру нити је Влада Србије те „договоре“ усвојила.

Поставља се питање: како је могуће да се нешто без скупштинске процедуре примењује у пракси? По свему судећи, у Србији је извршен државни удар: устав је суспендован, а закони се не поштују. Борко Стефановић је утро пут суспензији Устава изјавама да „шиптарски печати не задиру у Устав Србије“. То би значило да неко може да изврши оружану пљачку банке и да изјави да је пљачка „кривично неутрална“?

У држави где нема Устав и закона се не може очекивати никаква правда ни сигурност. Чак и они који данас свесно крше Устав верују да су изнад закона. Проблем је што колико сутра може да им се суди у одсуству истих закона које данас сами не поштују.

Питамо наше коментаторе да ли имају осећај да је у Србији изведен државни удар.

Небојша Малић, Политички аналитичар:

Да би било државног удара, мора бити државе на коју се удара.

Оваква каква јесте, Србија није држава већ окупирани ентитет. Њен Устав и закони се не поштују већ годинама, још од петооктобарске револуције. Док је владала жутократија, то се нису ни трудили да сакрију.

Проблем ове власти је што је обећала да ће се понашати другачије. Како су кренули, ово је пре континуитет са жутократијом него раскид са њеном квислиншком политиком.

Још увек имају прилику да то исправе, али се сваким новим договором, преговором и потписом простор за то драстично смањује.

Милан Дамјанац, сарадник Фонда Слободан Јовановић:

Договори који се оверавају мимо закона и Устава, који се постижу усмено а потврђују мимо јавности и процедуре нису договори које вреди разматрати на једнак начин као договоре који су потврђени од стране скупштине и који су донесени у складу са законом и правом.

Ови и овакви договори представљају изругивање извршне власти правном поретку земље и самим тим нису важећи. Уставни суд, као и свака будућа скупштина има пуно право и обавезу да поништи уговоре који су потписивани испод жита на штету Србије.

Не може постојати једна особа, или скуп особа које далеко од очију јавности имају право да чине шта им је воља са делом српске територије ма како се они звали и ма какву функцију вршили. Стога се мора говорити о одговорности владе која је дотичног господина поставила на то место са кога чини оно што му закон не дозвољава.

Са друге стране, још увек је рано говорити о ширим последицама фактичког спровођења већ договореног српског уступка у Бриселу. Оно што је извесно је да се поново ради о покушају да се удовољи немачким захтевима, те остаје да се види на који начин ће српска влада удовољити захтеву о укидању српских инститиуција на Космету и то ће бити одредница ове и овакве власти.

До тада, можемо рећи само две ствари- прва је да је крајње време да наши политичари схвате да се Нови Сад брани у Приштини, а друга је да српски народ не обавезују признања и одлуке било које владе које су донесене мимо скупштине и жеље грађана Србије који једини имају то право да одлучују о границама и њиховој промени.

Милинко Милинчић, правник у слободно време:

Имплементирањем такозваног протокола о административним прелазима ка Косову и Метохији о којем није расправљано нити на једној седници владе Републике Србије, нити је о истом расправљала Народна скупштина, актуелна власт јесте de facto и de jure ставила ван важности важећи Устав и неколико закона од којих је вредно поменути Закон о заштити државне границе.

Влада Републике Србије  јесте извршила државни удар на важећи Уставни поредак који дискреционим одлукама покушава ванинституционално да промени зарад стицања политичке и врло вероватно материјалне користи мале групе људи окупљене у ономе што је познатије као влада Републике Србије. Носилац суверенитета Републике Србије онако како је дефинисано у Уставу јесте народ Републике Србије а не његова извршна власт. Дефиниција државног удара своди се на инфлитрацују мале али критичне групе људи у институције система и државног апарата која се онда користи за рушење постојећег уставног и државног поретка.

Државни удар не мора се изводити уз употребу војне, полицијске или паравојне силе. Не могу се административни гранични прелази успотављати на територији једне земље. Административни гранични прелази или једноставно гранични прелаз јер је сваки гранични прелаз уједно и административни гранични прелаз могу се само успостављати између два чиниоца међународног права тј. две суверене и међународно признате државе.

Србијa се данас налази у фази пост државног удара и питање је зашто они којима је у опису посла одбрана Уставног поретка и закона нису реговали, ту пре свега мислим на тужилаштво и службе безбедности којима је посао одбрана Уставног поретка и суверенитета Републике Србије. Чини ми се да садашња извршна власт не разуме и не схвата у какво је стање увела Србију јер државним ударом и стављањем Устава и закона ван снаге престаје друштвени однос који подразумева преношење овлашћена са народа као носиоца суверенитета на законодавну и извршну власт у земљи.

Пошто у земљи влада безакоње, народ и грађани Србија имају сва права по Уставу, важећим законима и међународном праву да устану у одбрану суверенитета, Устава и закона и да све оне коју су учествовали у рушењу истих на све могуће начине приведу лицу правде. Влада Републике Србије је одлуком о имплементацији протокола и нарочито министар унутрашњих послова који то мора да потпише себе ставила изван Устава и закона. De facto и de jure.

Драган Атанацковић, аутор Опције опстанка

У Србији се већ скоро четврт века на власт долази „ударима“. Најпре је Милошевић извршио удар и растурио тадашњу власт у Србији. Петог октобра 2000-те је, уз финансијску и другу помоћ англосаксонаца, такође извршен удар. Против бившег ударника Милошевића.

2003. је „ударен“ петооктобарски ударник Ђинђић, а на изборима победили опет ударници, на челу са Коштуницом. 2008. је извршен  удар на вољу бирача тако што је гуд бој Ивица ушао у коалицију са демократама. Тада је започео процес унификације политичких странака у Србији. Све су постале исте. А оне које нису, биле су маргинализоване до небитности.

Од  распада радикала на сцени нема ниједне значајније странке а да не „прди у исту евроунијску тикву“. Деесесовско пување у контрасмеру је ем млако, ем ирелеватно. А радикала више нема ни на (скупштинском) видику. Најновији удар је извршен 2012. године формирањем старонове владе од СНС, СПС и њених сателита и УРС. Опет је ударено на вољу бирача, и то ногом у плексус. (Помоћу Динкића.)

Сада та старонова влада имплементира резултате преговора Борка Стефановића, под изговором који је изнео Дејан Павићевић, да је то дужност „озбиљне државе“, која мора да држи до својим међународних обавеза, које је претходно преузела и потписала, без обзира што ти потписи претходно, а ни сада  нису ни одобрени у Скупштини, а, успут, ударају и на Устав.

Да ли је такво понашање равно државном удару? Јесте. Али изударана Србија то једва и примећује. А њени  скупштински и други представници, па и опозиција,  ако и примећују, понашају се као да не примећују.

Рапидно се ближимо потпуној угрожености самог опстанка. То ће такође бити решено ударом. Не више спољашњим, него унутрашњим. Јер кога, осим нас, брига за наш опстанак?

Весна Веизовић, публициста:

Казујући  о Краљевима Јован Дучић каже да у сваком друштву од десет лица, име једно које је краљ и једно које је луда. Сувишно је и напомињати да смо ми поред краља и осталих осам човечијих личности баш на саму луду налетели. И то ону која зна да је луда и да ће је народ свргнути ако не буде испуњавала жеље оних непријатеља народа који је подржавају и који јој и омогућују да влада.

Зар није свака власт до сада начинила бар по један државни удар ако не и више. Они су рушили уставе, као војска лопова су опседали ову јадну земљу и пљачкали је, комадали, играли се са њом и са нашим животима. Ово данас , ова поставка ове креатуре од човека је исмењаве наше интелигенције и испипавање нашег стрпљења.

Дејан Павићевић не зна да састави две реченице без да направи пет неприродних тикова. Другоразредни новинар успе да га збуни обичним питањем. Како ће онда да седне ова личност без искуства, без биографије коју ће изградити на најперфиднији могући начин, за сто са намазаним шиптарским сепаратистима да он ублажи катастрофу коју направише?

Политичар који није политичар, члан демократске странке иако није демократа, Србин по народности али издајник по идеологији, нас застрашује причом о изолацији Србије од остатка света уколико бисмо поништили постигнуте договоре. Он могуће сасвим, није ни свестан шта је рекао. Говорећи о изолацији, Павићевић признаје да уколико Србија не призна Косово као независну државу , Европа ће јој окренути леђа.

Сад сви треба да се запитамо – која Европа? Онај запад који се одржава на стакленим ногама , од кога ми имамо саму штету, та Европа нама прети изолацијом. Зашто тај Павићевић не каже , али Русија и источне земље нам не прете него би нас подржале у тој историјској храброј одлуци коју би начинила наша земља ?

Не сме зато јер је јасно да када би Николић и ова влада окренули леђа западу, својој подршци, својој нади и свом опстанку на власти, више ни народ не би гледао луду већ би потражио краља у друштву.

Драгомир Анђелковић, публициста и аналитичар:

Ми немамо традицију правне државе. И од када је Србија ушла у фазу уставног развоја (прва половина 19. века), волунтаризам и правна самовоља (чак и на начин који задире у уставно уређење земље), карактеришу понашање наших властодржаца.

Таква пракса је кулминирала са доласком титоистичког тоталитаризма, а у складу са реченим, умногоме се понашају и политичари који воде савремену Србију. Тако је било и пре 5. октобра 2000, и после њега, а и данас је. Ипак, било би претерано рећи да се ради о државним ударима. Стандарди су у Србији која нема културу правне државе другачији неко у земљама које је имају.

Отуда, ни прихватање актуелне власти да примени договор претходног режима о интегрисаном управљању (са косовским сепаратистима) административним прелазима између КиМ-а и остатка Србије – не представља баш државни удар. Но, то не значи да се не ради о национално штетном и грубо противуставном поступку, коме српска патриотска јавност мора одлучно да се супротстави.

Није битно ко влада Србијом већ како поступа када се ради о нашим националним интересима, а нова власт нам сада демонстрира да у том погледу изгледа не намерава да нарави стварни дисконтинуитет у односу на ону коју је народ отерао.

Марина Рагуш, бивши народни посланик:

Протокол о интегрисаној контроли административне линије са Косовом још један је у низу аката који недвосмислено води ка признању независности тзв. Косова! Тиме актуелна политичка елита, под изговором да је претходна власт преузела на себе обавезе које морају бити испуњене (?!), у континуитету наставља политику дезинтеграције Србије!

То даље значи, имајући у виду Устав Србије, његову преамбулу, чланове: 1-који говори да је држава Србија заснована на владавини права;

2, став 2-који каже да нико не сме присвојити суверенитет од грађана;

4, став 1- који говори о јединственом правном поретку и коначно,

8- који гласи: Територија републике Србије је јединствена и недељива. Граница Републике Србије је неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава.“

да је актуелна политичка елита извршила удар на Уставни поредак Србије! Како другчије дефинисати чињеницу да је српска власт по налогу Сједињених држава и ЕУ, признала границе Косова према Србији и тако признала независност тзв. Косова. И то је чињеница!

Шта је требало урадити? Управо оно што се у предизборним кампањама обећавало управо Србима са севера Косова-да ће се сви споразуми које је Борислав Стефановић потписао с Едитом Тахири раскинути!

Уколико бисмо предизборна лажна обећања оставили по страни, оно што је садашња власт у Србији МОРАЛА ДА УРАДИ јесте следеће: да Уставном суду поднесе захтев за оцену уставности свих аката које је претходна власт потписала а које су у супротности с Уставом Србије. Био би то први корак ка заштити суверенитета и територијалног интегритета – што у преводу јесте озбиљно заокретање на спољнополитичком плану од Брисела ка Москви, за почетак.

Недвосмислено је да је Србија мала, слаба и осиромашена и да мора да има своје политичке савезнике. После свега ваљда је јасно ко су савезници Србије, а ко је од Србије направио своју колонију!

Александар Павић, политички аналитичар:

Државни удар у Србији извршен 5. октобра 2000. у корист западних интереса одтад само метастазира, кроз разне облике, све до данас. Преко контролисаних медија није могуће покренути дебату ни о једном битном државном или националном питању, нити је могуће спровести поштену изборну кампању.

Резултат тога је да је свака власт на неки начин узурпаторска, и тако ће бити док год се не ослободе институције, на првом месту медији, или се створи бар један независан медиј са националним опсегом.

Наравно да се чин Дејана Павићевића може посматрати у кључу наставка петооктобарске узурпације. Али, да поновим, државни удар се десио много пре тога, с тим што се мора рећи да се српска политика у Србији не води још од 1918. године, ако ћемо да идемо до извора проблема.

Но, корени данашњег поретка су у 5. октобру, и док год се не направи дисконтинуитет са политичким снагама које су положиле заклетву на олтару „ЕУ нема алтернативу“ – живећемо у перманентном државном удару.

Бранко Жујовић, новинар, Пекинг:

Није извршен државни удар. Да би сте удар извршили, прво морате да имате државу. У Србији се већ дуго државне институције употребљавају у дневнополитичке сврхе.

Институције су, истина, изнад грађана, али су дубоко испод неких од тајкуна, странака и проевропске бирократије.

Одатле следи да су захтеви Брисела изнад устава, интереси странака изнад државних, а интереси тајкуна изнад општих.

Када Србији Јелко Кацин скреше да треба да мења Устав, уместо да примењује одлуке Уставног суда, а премијер га због сличних изјава замоли само да снизи тон, све постаје много јасније.

Србија није држава у пуном капацитету, па зашто би се Народна скупштина замајавала питањем територије.

Има ко у Бриселу о томе да води рачуна!

Васељенска