У двадесетим годинама живота Винстон Черчил стекао је репутацију мрзитеља жена, која ће га пратити целог живота, тврди познати биограф Мајкл Блох у контроверзној новој књизи „Цлосет Qуеенс: Соме 20тх Центурy Бритисх Политицианс”.

Блох тврди да је Черчил највероватније био геј и да је чак и према сопственој супрузи, нарочито приликом првог сусрета био веома непријатан.

Супруга му је, наводи биограф, била потребна због каријере, а због снажне потребе да продужи лозу, одлучио је и да има децу. Ипак, његов брачни живот није био ни најмање романтичан.

Чак је и Џок Колвил, Черчилов каснији приватни секретар писао да је британски државник од жене тражио само да “добро води домаћинство, кува божанску храну, води рачуна о деци и буде одана”.

Они су имали петоро деце, али Черчил није уживао сексу и избегавао га је, пише Блох.

С друге стране, он је имао снажна љубавна осећања према мушкарцима.

“Да ли је могуће да је човек који је своју земљу довео до победе у Другом светском рату био геј? Поставио сам себи то питање, не само због Черчила, него и разних других политичара из 20. века након што сам завршио биографију бившег лидера Либерала Џеремија Торпа. Иако је Торп био галантан према дамама, два пута у браку и отац једног сина, водио је тајни хомосексуални живот”, пише Блох.

Наравно, морао је да се крије од јавности, будући да је хомосексуалност била илегална све до 1967. Биограф сматра да га је управо то припремило за посао политичара, будући да је због својих скривених склоности морао да размишља увек неколико корака унапред.

Блох каже да је као ђак Черчил већ имао сусрет са хомосексуалношћу и то у школи Хероу, у којој је било више забележених инцидената те врсте.

Такође, на почетку каријере, када је имао 21 годину, један политичар оптужио га је за “чин одвратног неморала”, док су служили војску у Сендхарсту неколико година раније.

Ако је Черчил и имао такве склоности, оптужбе које су тада изнете вероватно су га учиниле још одлучнијим да своја осећања држи под контролом, како би градио каријеру.

“Био је велики нарцис и егзибициониста. Био је емотиван, лако је пуштао сузу, волео је свилени доњи веш и сметало му је што је низак, а то компензовао храброшћу и упорношћу”, пише Блох.

Почетком 20. века Черчил се највише дружио са четири друга бунтовна и млада Торијевца. Звали су их “Хулиганима”, а њихов ментор био је лорд Розбери, бивши премијер о ком се шушкало да је геј.

Када је прешао у Либерале и с њима освојо власт 1905. водио је рачуна о једном огранку Секретаријата за колоније, а за помоћника Едија Марша.

Марш који је био две године старији од њега, био је заљубљиве природе и склон младим писцима и глумцима, тврди Блох.

Био је робовски одан Черчилу наредних пола века.

“Мало људи је срећно као ја”, писао је Черчил Маршу 1908, “да у мрачном и досадном Секретаријату за колоније пронађе пријатеља ког ћу ценити и чувати до краја живота”.

С још једним младићем анђеоске лепоте успоставио је блиску везу која је трајала целу деценију. Реч је о серу Арчибалду Синклеру, ком је Черчил обећавао напредак у политици, иако он није био ни изблиза кадар да се бави таквим послом.

Због тог пријатељства, Синклер је зарадио надимак”потрчко главног дечака”. Изгубљена је већина писама која су размењивали, али оно што је преостало показује међусобно дивљење на ивици заљубљености.

Током живота повезиван је са низом мушкараца у чију се сексуалну оријентацију сумњало.

“Под старе дане”, пријатељ Самерсет Мом наводно га је питао да ли је икада имао секс са мушкарцем.

Черчил је одговорио: “Једном сам био у кревету са композитором Ајвором Новелом. Било је веома музикално”.

Ако се тако нешто десило, вероватно је реч о инциденту. Ипак, делује да је најблискији однос имао с мушкарцима, чак и ако није физички “прелазио границу”, пише Блох.

Дејли мејл, Б92