Да ли је Владимир Беба Поповић лакирана бубашваба или пас који убија своје господаре

Бивши шеф прес бироа Владе Србије, Владимир Беба Поповић, отворио је 13. марта 2013. године у Подгорици „научну“ невладину организацију под именом Институт за јавну политику. Већ 6. децембра исте године, Поповић је отворио и београдску канцеларију овог „института“, који се до данашњег дана бави медијским подметањима, бруталним интригама и рушењем угледа јавних личности и државних институција, пре свега у Србији. Александар Вучић му трпа велике паре из српског буџета, за његову улогу у окупирању и српских медија и промоције његових злодела. Истовремено, Поповић му подгрева лажну наду како је он миљеник Запада. А, са Запада, Вучићу због окупације медија, његове организоване корупције и пљачке и због напада на српског обдусмана Сашу Јанковића, поручују да мора одмах да оде, макар и недовршена посла у разбијању Србије. Пре Вучића, Беба је успео да стреља Зорана Ђинђића, да организује упуцавање Милана Бека, човека који му је дао прве паре… Поповић је водио и кампању затварања и Магазина Таблоид, који се, ето, данас штампа у Подгорици, пред његовим носом. Официр за безбедност Магазина Таблоид, мајор Горан Митровић, подсећа на злодела конобара из Јагодине.

Међу оснивачима Института за јавну политику, који је покренуо бивши шеф Бироа за информације Владе Србије, Владимир Беба Поповић, налазе се и неки запослени у Влади Србије. На званичном сајту Института наведена је као члан програмског тима и Анка Војводић, бивша амбасадорка Црне Горе у Београду, проглашена је „персоном нон грата“ у моменту када је црногорска влада признала независност Косова, мада је у једном тренутку демантовала да има било какве везе с тим институтом.

У тиму Бебе Поповића је и Борис Поповић, бивши београдски адвокат и један од оснивача Центра за антиратну акцију и директор фирме „Тана Патентс“ д.о.о. из Загреба, као и професор Правног факултета у Београду Стеван Лилић, који је, како се наводи, у односима Црна Гора – Србија често стајао на страни црногорске власти.

У рад Института су укључени и историчар и секретар пројеката Министарства просвете науке и технолошког развоја Србије, Харис Дајч, као и проф. Филозофског факултета Универзитета у Београду, некадашњи члан Демократске странке и један од оснивача Либерално демократске партије Никола Самарџић.

У тиму Института је и експерт за монетарну и финансијску политику у Србији у Међународном монетарном фонду (ММФ), Тиана Митровић, као и Селена Тасић (програмске менаџерке у Институту за јавну политику), обе запослене у Влади Републике Србије.

У програмском тиму сарађује и некадашњи саветник Мила Ђукановића, Павле Горановић, у чијој биографији, на сајту Института, пише да је био члан Савета Покрета за независну Црну Гору, од 2003. до 2010. саветник за културу у влади Ђукановића, а од 2011. године и директор Завода за школство.

Као члан програмског тима ове НВО, на сајту се наводи и доцент на Факултету драмских уметности на Цетињу, Сехад Чекић, док се у пројектном тиму налази Данило Вујановић који ради у Агенцији за надзор осигурања, на позицији вишег саветника.

Један од циљева Института је, како је наведено, да „идентификује потенцијалне пријетње друштвеном напретку и предвиди проблеме у будућности“, као и „промоција безбједносних, политичких и економских приоритета и предности у домену приступања Црне Горе и осталих држава Западног Балкана НАТО савезу“.

Основни мотив за оснивање Института за јавну политику је, како пише на сајту, заједнички став оснивача да је региону потребна организација која окупља „политички неутралне експерте из различитих области“.

У Регистру невладиних организација који води МУП Црне Горе, Институт за јавну политику Владимира Поповића, регистрован је као удружење које оснивају домаћа и страна лица. Седиште Института је у подгоричком хотелу „Црна Гора“.

У емисији „Утисак недеље“, након које је ауторка Оља Бећковић дословно протерана са ТВ Б92, Владимир Беба Поповић се похвалио да има „интензивне контакте са премијером Александром Вучићем од када је на власти“.

Поповић је навео да су ти контакти везани пре свега за давање савета и мишљења које има на основу рада Института за јавну политику, који је регистрован у Подогорици, а има канцеларију у Београду, ускоро и у Љубљани и Сарајеву, који се бави оснаживањем капацитета у евроинтеграцијама. Између осталог, Поповић је тада рекао и ово:

Поповић је том приликом рекао и да су се контакти са Вучићем, које одржава од 2003-2004 године па до сада, „интензивирали“, када је његов Институт отворио канцеларију у Београду, крајем 2012. године и додао: „…Мој институт се бави пословима који су директно везани за рад владе а то је интензвиање, појачавање и оснаживање процеса евроитнеграција. Вучић ме је последњи пут звао пре неколико дана да ме пита да ли могу да присуствујем неком састанку који има везе са неким његовим путовањем у Брисел. Ја сам дошао на састанак тема је била шта смо ми урадили са поглављем 27 који се тиче екологија које је то најкатастрофалније поглавље, а мој Институт ради неке пројекте у вези са тим“.

Због тога што га је јавно демаскирала и што га је суочила са чињеницом да је преко свог е-маила на више адреса проследио видео-клип порнографског садржаја, на којем је, наводно, челница једне црногорске НВО, Вања Ћаловић, Поповић се осветио Ољи Бећковић. Убрзо после његовог скандалозног наступа, на РТВ Б92, више није било ни њене емисије. Поповић је наложио Драгану Ђиласу, бившем градоначелнику Београда, овејаном криминалцу, да услови маркетиншке услуге Верану Матићу.

У јулу месецу, 2014. године, дневни лист „Блиц“ доноси текст под насловом: „Коме још треба Беба?“ у коме, између осталог, пише да Влада Србије нема никакав уговор са Владимиром – Бебом Поповићем и са његовим Институтом за јавну политику, нити Поповић ради за Владу.

Ипак, Поповић демантује „Блиц“ па каже том приликом: „…Вучић ме је последњи пут звао пре неколико дана да ме пита да ли могу да присуствујем неком састанку који има везе са неким његовим путовањем у Брисел. Ја сам дошао на састанак, тема је била шта смо ми урадили, а оно о чему разговарамо је, рецимо, поглавље 27 које се тиче екологије, те које је то најкатастрофалније поглавље, а мој Институт ради неке пројекте у вези са тим..“.

Ово је потврдила и бивша министарка Анђелка Михајлов, изјавом да је тачно да Институт за јавну политику са Владом Србије разговара о помоћи при преговорима за поглавље 27, те да је она истакнути сарадник те Бебине организације.

Као шеф Бироа за информисање у Влади Зорана Ђинђића, Владимир Беба Поповић, разапео је своју обавештајно-криминалну мрежу по медијима у Србији, што доказују и подаци са сајта његовог Института за јавну политику, где се међу сарадницима и ауторима појављује и име Иштвана Каића, кога је јавност упамтила по прљавим текстовима, а најпрљавији је под насловом „Трећи метак Бранке Прпе“, који је објавио у „Политици“ са пуном заштитом главне уреднице Љиљане Смајловић, а за рачун Владимира Поповића.

Смајловићева је касније признала да је на њу вршен притисак из СНС-а да објављује гадости Иштвана Каића…

Текст је оптуживао супругу Славка Ћурувије, Бранку Прпу, што није потврдила лажну оптужницу, иза које, очигледно, стоји Беба Поповић. Та лажна оптужница је подразумевала да ће и госпођа Прпа да оптужи “убице“ Славка Ћурувије. Али је она потврдила да оптужени службеник тајне полиције није пуцао у Славка, поред кога је она била у том тренутку! Лажна оптужница се заснива на исказу Милорада Улемека Легије, осуђеног за убиство Зорана Ђинђића, иза којег је, по свему судећи, стајао и Поповић. Каићеви текстови саблазнили су српску јавност, а реаговале су и организације из Европе, подржавши госпођу Прпу.

О томе је писао и новинар „Времена“ Милош Васић, на Порталу Грађанске Војводине, под наднасловом Објављотина Иштвана Каића и са насловом „Студија случаја“(14 Април 2014).

Васић о Иштвану Каићу и његовом тексту између осталог пише:

„…Дубоко сам уздахнуо, сипао лозу, запалио цигарету и сео пред рачунар. Пробао сам прво Тању да наговорим да ми преприча својим речима и с разумевањем, али ме је одбила јер да се „ТО препричати не даде“. Пресели су ми и лоза и цигарете (две-три). То се, дакле, зове ‘Трећи метак Бранке Прпе’, а написао је Иштван Каић, на добрих 15 хиљада словних знакова. Мој главни уредник Жарковић после је написао да би од њега могло нешто бити, ако научи да пише краће; уз дужно поштовање за Жарета, ја бих избацио оно ‘краћ’.

Иштван Каић, наиме, не уме да пише. Тај недостатак увелико покушава да надокнади пакошћу и пасјалуком; канда му се чини да јавност тражи скандал и гадости, а да су памет, стил и организација текста, као и елементарна пристојност ту сувишни. Треба га разумети: таква је мода, шта зна дете…

Г. Каића приметио сам пре неколико година док се трсио да се по сваку цену угура у писане медије. Био је подједнако пакостан, полуписмен и конфузан као и сада – и досадан до бола…

Е, сад: пошто се дотични г. Каић изволео потписати као ‘сарадник Института за јавну политику’, неко је позвао Бебу Поповића да га пита јел’ то истина. Беба се уредно оградио, изјавио да он појма нема и да овај Каић за њих не ради. Индикативно је да тај Институт није осетио потребу да краћом нотицом у Политици демантује тврдњу г. Каића; отприлике овако: не, тај господин не сарађује с нама; и тачка, даље не треба. Тај Институт је операција Бебе Поповића, коју је он засејао у Подгорици, па пресадио и овамо. Знајући човека, операција је свакако комерцијално-маркетиншка и то је у реду: такав им је посао и молим. Знајући, опет, човека, не могу да поверујем да је спао на Иштвана Каића; радио је Беба са јачим, много јачим, ликовима. Боље да се огради од њега што пре…“.

Како је Беко створио Бебу

Каријера Владимира Бебе Поповића, сплеткароша, доушника, дистрибутера прљавог веша и учесника великих превара и пљачки, почела је, симболично, на мутним водама реке Саве. Овај бивши гардеробер и шеф сале на броду ‘Савски галеб’, проводио је дане и ноћи дочекујући и испраћајући госте уз дубок наклон и још дубљи уздах, гледајући како господа пуна пара лежерно троши и живи пуним гасом. Свим силама се трудио да се некима од њих приближи и понуди им своје услуге.

То му је и успело, кад је једне кишне вечери на брод „Савски галеб“ свратио Милан Беко, политичар и бизнисмен. Поповић ту прилику никако није могао да пропусти. Учинио је све да се Беко на овом усидреном броду осећа као да је на некој медитеранској јахти…

Није дуго прошло, Беко га је позвао да ради у његовој ПР агенцији Спектра. Тако је створена прилика да Беба активира све своје скривене и нескривене амбиције и да убрзано претрчи пут од гардеробера и шефа сале до батлера важних личности и, коначно, шефа пресбироа Владе Србије и човека који је запечатио судбину Зорана Ђинђића.

У време „раних радова“, Поповић је био нека врста религиозног фанатика. Александар Тијанић је говорио за њега да је „више пута пољубио митрополита Амфилохија у руку, него што је погледао Зорана Ђинђића у очи“. Сакупљао је иконе и црквене предмете. Био је и члан Крунског савета Карађорђевића, једног од пет саветодавних тела двора, који је организовао прву посету краља претендента на престо, Александра. Беба је био задужен за организацију његовог доласка, синхронизацију…Тада је презирао политику. Није био члан ниједне странке.

У то доба, Милан Беко увози дефицитарну робу – гуме, нафту, детерџент и другу робу, а све те послове води Владимир Беба Поповић. Мешетарећи док је држава била под санкцијама, уз помоћ Милана Бека, Беба је зарадио свој први милион ондашњих марака. Када је видео да новац лежи у власти, а како је Слоба слабио, поново се окренуо Зорану. Одрекао се и цркве и краља. Почео да ради изборне кампање ДС-а, као техничко лице. Цркву му је заменио ДС, а краља – Ђинђић.

У типично отоманском маниру („Султан Ђинђић, Велики везир Беба, паше и субаше, харем и благајна…“), почело је „демократско“ рушење свих институција и владавина медијским застрашивање. Велики везир, Владимир Беба Поповић, почиње да независно управља медијима, јавном и тајном полицијом и тужилаштвима, али и да лично успоставља контакте са страним обавештајним службама, амбасадорима, са подземљем…

У догађајима који су уследили после тога, а који су јавности добро познати, рођен је овај доушнички Франкештајн који и сада хара на релацији Подгорица-Београд, али и шире по региону кад затреба…

Афера са Колиндом

Очигледно је да Владимир Беба Поповић по истом рецепту, из времена Бироа за информисање, и данас влада медијима у Србији. Набрајање свих његових скандала изискује напоре… Спсиак српских новинара и медија које је тужио, и добио спорове, импресиван је. Судије су пажљиво биране, а постављене су у време мандата Владана Батића, бившег министра парвде, који је био Бебин пријатељ.

За директора Политике постављена је, на његов захтев, Нина Самарџић, супруга Николе Самарџића, који је десна рука Бебе Поповића. Тако Политика данас има два директора – Миру Глишић и Нину Самарџић! Наравно, Нина је дошла као цензор, да осим Смајловићеве, навија и друге новинаре да величају недела Александра Вучића.

Владимир Поповић уређује програме ТВ Пинк-а, Пецонијеве Хепy телевизије, руководи Драганом Ј. Вучићевићем, као бесним псом, који преко Информера сеје мржњу према Вучићевим непријатељима. Један од Поповићевих скандала, због којих су Вучићу протектори Кирби и Девенпорт заврнули руке је и објављивање скандалозних обнажених фотографија на којима је представљена хрватска председница. Фотографије су, испоставило се, биле лажне, или је Вучићевићу тако речено , и да мора јавно да саопшти да су лажне.

Поповић је повео и кампању против доделе награде Истраживачкој мрежи БИРН, која је у једном текст описала корупцију, у којој је учествовао Вучићев брат Андреј. Из европских институција БИРН је подржан пуним гласом. У ту кампању Поповић је увукао и Љиљану Смајловић, која је, тврде њени пријатељи, плакала од страха, али је напала БИРН.

На списку напада којима је желео да затамни Србију је и Магазин Таблоид. Поповић је осмислио акцију да се затвори штампарија у Новом Саду, која је штампала Таблоид. Потом је забрањено штампарији АПМ Принт да даље штампа магазин, а када смо добили “азил“ у Црној Гори, Поповић је лајао из све снаге. Почели су да нас заустављају на царини, а потом су и дистрибутивне мреже одбијале да продају Таблоид. Морали смо привременим мерама суда да новину вратимо на киоске.

Ипак, најсрамнија Поповићева акција је уперена на рушење Заштитника грађана Саше Јанковића, који је, поред Повереника за информације, једина независна, уставна институција.

Гробар свих политичара

Кампања коју је Поповић осмислио, и још је води, довела је до жестоке реакције из Брисела и Уједињених нација. Вучићу је, такорећи, запрећено, да господина Јанковића остави на миру, што је он и обећао, али Беба не мирује. По истој матрици, по којој је Ђинђића извео пред убице, Поповић то припрема и Вучићу. Његова је идеја да Вучић стално прича како ће бити убијен. По Бебиним упутствима измишљају се атентати, као што их је призивао на Ђинђића, све док га он није отерао из Владе Србије и забранио му улазак.

Захваљујући креветским везама Бебе и Ружице Ђинђић, Поповић се, истог дана, када је убијен Ђинђић, укључио у акцију. Он и Чеда Јовановић су смислили злогласну акцију „Сабља“ у којој је ухапшено 13.000 људи под оптужбом да су “опасни по безбедност земље“. Када је Уставни суд Србије хапшења прогласио неуставним, неколико утамничених је тужило Републику Србију. Из буџета је плаћено на десетину милиона евра одштете. Владимир Беба Поповић за ово злодело није изведен пред суд, али га је Коштуничина Влада одвојила од институција и медија.

Пре две недеље, Александар Вучић је виђен у Бечу. Више не иде у Подгорицу, већ се са Бебом виђа у Бечу. Беба тражи новац. Велике паре. И Вучић му даје беспоговорно милионе евра пореских обвезника. За довођење банде Тонија Блера у Владу, Вучић је, тврде обавештајни кругови у Србији, платио Поповићу пет милиона евра! Свакодневно, Поповић вешто саплиће Вучића, својим осмишљеним кампањама дављења српских медија и институција. Сви то виде, осим Вучића. Њему треба да се нацрта.

Путеви и пречице Јуде из Јагодине

Отац, деда и прадеда Владимира Бебе Поповића, као и њихови очеви, рођени су у подгоричком насељу Момишићи. Његов отац је последња генерација која је ту рођена. После 1944. године протерани су из Црне Горе, па су се раселили по Србији.

Поповићев деда, пре Другог светског рата је био директор подгоричког Монопола дувана. Школски друг његовог деде, био је Блажо Јовановић, народни херој и вођа партизанског покрета у Црној Гори.

Након рата, 1944. године, на судском процесу, Јовановић је оптужио Поповића за сарадњу са окупатором, али и за пљачку са позиције директора Монопола дувана. Осуђен је на смрт, али казна није извршена већ је његова породица протерана из Подгорице. Касније је пресуда преиначена на 20 година робије, од којих је одлежао 14. На дан када је Владимир Поповић рођен – 3. октобра, његов деда је био ослобођен, али је печат издајништва остао.

Иначе, Владимир Поповић Беба је рођен 1957. године у Јагодини. Син је оца Боре и мајке Цвете. Надимак Беба дао му је старији брат Илија, који је преминуо пре двадесетак година. Његов отац Бора Поповић се у Јагодину доселио одмах по отварању Фабрике каблова. Убрзо је упознао Цвету Мирковић, касније супругу, која је такође радила у фабрици. Оженио се њоме, добио синове Илију и Владимира. Бора је завршио загребачку Високу школу за спољну трговину и постао шеф представништва Фабрике каблова у Русији. Био је веома популаран међу Јагодинцима, који су му дали надимак Гроф, јер се увек облачио модерно и свирао трубу у тадашњем градском оркестру. И он је провео неколико месеци у затвору, али му кривица за махинације никада није доказана.

Бебин старији брат Илија је у младости оболео. Умро је у сиротишту Пчелица код Крагујевца. Беба се стидео ретардираног брата, ударао му је чврге и забрањивао му да му се пред децом обраћа. Плашио се да има децу, правдајући се Биљани Ковачевић Вучо, у тренуцима када је био нашмркан кокаином, да се плаши да му потомство не личи на брата Илију.

Владимир Беба Поповић је провео младост у Јагодини, али у родно места после матуре више никада није дошао, нити је долазио на прославе годишњица, иако су га звали. Још док је студирао, никада није говорио да је из Јагодине, већ да је из Београда, а волео је и да се представља да је знатно старији.

Да ли је Владимир Поповић лакирана бубашваба, или пас који убија господаре, (Пр)осудите сами.

Беба учествовао у прању 400 милиона долара

Бивши саветник покојног премијера Србије Зорана Ђинђића, Никола Сандуловић, у једном од својих обраћања јавности, указао је на чињеницу да се Владимир Беба Поповић показао као „гробар свих политичара“, те да је најбољи пример за то убиство Зорана Ђинђића. Сандуловић је скренуо пажњу и на то да је Поповић главна копча између Мила Ђукановића и Александра Вучића, наглашавајући да је тај „савез“ склопљен из личних а не државних или идеолошких интереса.

Сандуловић тврди и да је Поповић доведен у Црну Гору како би монтирао афере, и додаје да је Поповић тај који је највећи манипулатор истином:

„…То је особа која се, служећи се лажним представљањима о својој важности у иностранству, инфилтрирала и приближила органима власти, са једним јасним и одређеним циљем – личним богаћењем, стварањем афера, урушавањем друштвених вредности као и личним залагањем за одвајање Црне Горе од Србије. На жалост ће се, како Ђукановић тако и Вучић, касно уверити у погубност дружења и прављења пословних аранжмана са Владимиром Бебом Поповићем…

…Семе зла и раздора како у Србији тако и у Црној Гори је заправо овај један, могу слободно да кажем, приучени и несвршени келнер. Ако су Србија и Црна Гора спале на савете једног таквог назови-човека, онда није ни чудо докле смо сви заједно дошли. Наша служба у Републиканској партији која се бави посебно махинацијама Владимира Бебе Поповића има сазнања да је био умешан како у кипарско прање новца, тако и са компромитујућим чековима Федерал Ресерве Банк у износу од око 400 милиона долара. Пратећу документацију поводом тог случаја смо већ проследили ЕУ и директно Америци…“.

Да се не заборави: шта је писао Александар Тијанић о Владимиру Беби Поповићу, 14. октобра 2004. године

Укрштање ћурана, мафије и гела за косу

Ко је данас некадашњи Бог из Јагодине? Шта може? Шта уме? Чиме ће се бавити до краја свог бедног живота?Има једна беба из Јагодине са лојем у коси. Поседује коалиционо лице Хитлера, Туђмана и Ксеније Пајчин. Рођена мајка везивала је беби портиклу на врх главе и хранила га испод. Ни она није могла да га гледа! Знала је, јадна, шта је родила. Кад такво створење данас, у разговору за стране новине, тврди да су без греха само Кофи Анан и он, а знамо да је гњечио Србију као да јој није род, такав поремећај мора да је резултат обрнуте еволуције. Он хоће поново да постане мајмун! Ко сам ја да га у томе спречавам?

Но, није проблем што ћуран хоће да буде мајмун. И то дрекавац. Или ништа! Проблем је што он оличава сој хуманоида у чијем је присуству неучтиво бити нормалан. Рецимо, да сад устане, Ђинђић би репризно шутнуо у дупе Лакирану Бубашвабу. Одавде до Беча. Не због тога што је Ћуран, метафорично, њему одрубио главу. Што је припремио његово стрељање. Дегажирао би га због поновљених лажи да је Ђинђић, после смрти, примио натраг човека којег се за живота јавно одрекао. Фуј. Какав скот. Какав вуду спектакл призивања духа за сведока.

Шта друго да ради овако одбачен, поражен. Ником потребан, сваком терет. Бивши човек. Карикатура негдашњег силника. Остала је само страшна количина несреће која се одмара у мозгу овог Јагодинца. Ту несрећу, лудачки амбициозно, хоће поново да простре изнад Србије. Залудна посла неизлечиво нечастивог.

Батлерска душа

Брига мене колико је косе пресадио. С којег места је узимао пелцер и калеме и зашто је сада ђубри лојем. Не смета ми што је конобар. Нисам ја шеф сале па да гледам шта краде. Не истражујем је ли за милионе шверцовао нафту из Македоније. Признајем кад погрешим. Рецимо, нико га у Србији не помене сем овако: „Она пичка, беба“, „Она пичка од бебе“. Мишљах, биће да је променио пол, не би ли био сам своја жена. Са оваквом сујетом само он заслужује себе ону. Нисам се обазирао на оговарања да Лакирана Бубашваба за 13 година слобизма није дала једну једину јавну изјаву против Милошевића. Не постоји. Нема. Али, откад је Слоба пао, Ћуран му јуначки јеба’ матер.

Ниједном нисам проверавао како се Лакирана Бубашваба обогатила у време слобизма. Па цела Србија зна да је у тај вакат само ДБ давао лиценцу за богаћење. Морао си бити или доушник или политички партнер владајућих. Или обоје. Изгледа да је Ћуран контрадикторна личност. Емоционална опозиција. Али, финансијски, власт. Зато се не упуштам у гласине по Јагодини да је његов брат паметнији део тандема. Али због завичајног акцента никада није био у гостима код брата који је одједном постао рођени Београђанин од свог пунолетства. Брига ме и не чини ми се важним кад, ритуално, Беба поправља косу Ђинђићу, чисти му ревере и пред свима мазно каже, као да је Ашок Мурти: „Боже, Зоки, толико пута сам те молио да не облачиш ту кошуљу уз такво одело“.

Батлерска душа. Исто то је радио двојици пре Ђинђића. Био би идеалан да води, са Снежаном Дакић, емисију „У тренду“.

Не верујем да је Ћуран претио познатом и богатом Србину тражећи да од њега купи компанију за триста милиона. Ако воли да буде жив. Празна је прича и да је већ имао стране купце за три пута више пара. Није он такав човек.

Још мање верујем да је баш он, уз помоћ Чеде, срушио доцнији план Живковића о продаји те исте компаније. Зна се ко има право на провизију. Ово је уређена држава. Не могу, без ограде, да прихватим новинарске бајке да је ногама отварао врата три телевизије и уређивао их телефоном. Наравно, је л’ да, није псовао Сушу и претио убиством једном бившем новинару. Не верујем, такође, аналитичарима како Врховном медијском Инквизитору нико није смео да објави слику нити да га помене пуних шест месеци?!

Не смета мени његово муцање. Тако је почео и Демостен. Уз анекс да Грк није муцао у мислима. Шта фали трачаријама да је Ћуран са Малим јазавичарским Гебелсом уређивао две странице фашистичког дневног листића из Подгорице. Сем да су трачеви тачни. Којештарије су приче о његовим оделима и ципелама. Он зна зашто своју структуру мора да прекрије богатим рухом. Проблем је што сви то знамо. Још гора ствар су градска шапутања да Ћуран има омиљени вибратор. Али не за партнерку већ за аутокљукање. Јеби га, ово су модерна времена.

Има и он право на хоби. Није моја ствар што на сликама позира одлучно мушки. Отприлике, као Наоми Кембел. Не трагам за гласинама – ко је уместо њега полагао испите. Не замерам ни што има рожнате дланове. То указује на порекло од рода папкара. У демократској Србији свако може да бира претке. Његова је ствар што његови господари нису видели колико их мрзи. Ваљало је благовремено препознали овцу прерушену у овцу. Тачно је да понекад носталгично мислим о временима кад је Ћуран правио Зорану, Миши Беку и мени најбоље сендвиче у граду. За награду, када смо нас тројица разговарали о политици, нисмо га пуштали у собу. Изузетак, само да унесе савесно и педантно наоштрене оловке. Баш сам са једном таквом оловком исписао Зорану слоган „Поштено“.

За све ово има десет живих сведока.

Али, све су то којештарије. Ствари нижег реда. Комика. Одбијам да се бавим оним што Ћуран јесте. То је његов усуд. Његов сам смртни и доживотни непријатељ због онога што је, као Човек број Два, радио у политици. Док могу, гонићу га због тога. Због три државна удара која је предводио или у њима учествовао. Ту се видело шта све он јесте.

Први државни удар: приватна група преузима контролу над Демократском странком и ДОС-ом. Ћуран је званично први човек и идеолог те банде. У свеукупној официјелној хијерархији моћи одмах иза вође. Други државни удар: раскид Коштунице и Ђинђића. Тај разлаз јесте политички, али у бити он представља акт унутрашње окупације Србије од стране приватне банде. Циљ: несметано пословање са мафијом, дистрибуција донација, увоз роба и машина, приватизација, пословни простори. Ђинђић покрива политику, али све конце токова новца, полиције, мафије, медија држи Лакирана Бубашваба. Ћуран постаје господар живота и смрти у Србији. Неки су платили главом што нису у такав поредак моћи веровали. Други су само отети и откупљени.

Коштуница је таквом плану представљао непрелазну препреку. Не можеш да га купиш. Не можеш да га заобиђеш. Не смеш да га убијеш. Тада, бирајући између новца и мафије, са једне, и легалности и парламентарне већине, са друге стране, банда је немилосрдно извела пуч у парламенту, влади и ДОС-у. Координатор целе акције – Ћуран. Српска влада тада постаје емисија Џерија Спрингера. Све болесник до болесника. Мафија постаје партнер држави. Крхке институције су разбијене. Власт и моћ исисани су из легалних токова и предати у руке банди која црта судбине људи и броји новац. Све постаје зависно од воље петорице. Такав систем – демократски тоталитаризам никада у историји Европе није, пре овога, направљен. Страни амбасадори цинично кажу да су, бирајући између лопова и националиста, изабрали лопове за партнере. Остало је историја.

Ђинђићу није било спаса од часа кад је Лакирана Бубашваба постала заштитни знак, симбол, чувар печата и трезора његове политике. Најпре су окупирани медији почели да гунђају, онда Демократска странка, грађани, странци, ДОС, бизнисмени. Уместо да се сам повуче, Ћуран је затегао омчу око Зорановог врата. Преостало је само да се измакне хоклица. Тако је овај скот одредио политичку и личну судбину човека у којег се гласно заклињао и још гласније ридао на гробу. Трагично је што неколико месеци пред судар са судбином Ђинђић схвата какву му штету наноси Јагодинац и какве су његове праве намере. Тада га Зоран искључује са свих функција. Укључивши и ону главну, свог пријатеља и батлера.

Све је било касно. Ово створење, добитна комбинација садисте и мазохисте, изоловао је Ђинђића, осамио га и оставио без озбиљних политичких савезника. Сејао је око себе мржњу. Добијао је гнев. Ђубрио је Србију грамзивошћу. Одговор је био презир. Поливао је земљу сплеткама. Стигао је отпор нормалних људи. На свом врхунцу, стигао га је крај. Није помогао ни Трећи државни удар, после трагичног стрељања Ђинђића. Ћуран, смењен Ђинђићевом вољом, напрасно се појављује у Београду и преузима сву моћ у влади. Практично води акцију у којој се хапси око 15.000 људи, суспендују закони, уништава свака грађанска и медијска слобода.

Садистички ужива у хапшењима, бестијално их најављује. Мене хапси преко „Политике“. Шта је то што је полиција сазнала после ликвидације премијера а није знала за његовог живота? Кога од оптужених нису познавали? Ко није долазио у владу или на виски око базена?

Приватна група лопужа, као централни орган система, уништава конкуренцију у облику једне мафије, махом све њихови бивши партнери, што за свој рачун, што за рачун „своје“ мафије. Ванредно стање једино је у којем се осећају сигурно, у којем нико не сме да их пита „Зашто раде то што раде“ и „Што то нису раније радили“?

Нинџе са маскама и хеклерима чекају њихов миг. А што све то није могло раније? Коме све није одговарало да Ђинђић остане жив? Ко се није сложио да буде избачен из послова, удаљен од моћи и од касе? Ко? Који је то међу њима веровао да је он створио Ђинђића? Да је он главни човек овог режима, а не премијер. Да се без премијера може, али без њега не. Па ко жив, а ко мртав.

На челу гигантске машинерије лажи и халуцинација, опијен од моћи, болестан од сујете, трагикомични мегаломан, дубоко несрећан због сопствене несигурности, беба улази у клиничку фазу финалне политичке болести. Срби почињу да причају и то је био крај. Основно питање – какав је то лек дуговати своје здравље болести? Зар смо прошли кроз ове деценије, кроз ратове и атентате, кроз бомбардовања и надања, кроз жртве и терор, све то да би овај Црногорац, како сад себе назива (мислећи да ће се то допасти Милу), владао Србијом? За нормалне, то је увреда равна Косову. Срби, који не припадају овом болесном, поремећеном братству отимача, разбили су носиоце ковчега – сем једног који својом вољом никада није ни био члан њиховог братства, уништили групу која је Србију узела за таоца и одрубила јој главу. То је најпре урадила сама Демократска странка, фамилија покојног премијера, медији, а онда и васколико српство. Сви су схватили да је сподоба само фабрика туђих несрећа. Да лучи пропаст свему што дотакне и свакоме кога сретне.

Напоље, скоте, марш, пиздо!

Ћуран је са собом повукао не само Ђинђића. Не само ДОС. Не само владу Србије. Не само пет година живота Србији. Готово је уништио странку држећи је под принудном управом. Још горе. Да је потрајао, био би на прагу успешног пројекта да овде уништи сваку НОРМАЛНОСТ. Да зарази овај свет својом болешћу. Да људи поверују како јесте могуће да такав митоман буде најмоћнији човек Србије. Да је могуће направити државу од билборда и мафије. Да поновимо оно што смо сматрали прошлим. Само овај пут под паролама „демократија“ и „Европа“. Али, Србија јесте чудо. Стигао је одговор нације. Пресуда је било једноставна. Ћуран је, по други пут за годину дана, најурен. Учтиво је речено. Напоље, скоте! Марш, пиздо! Губи се, разбојниче!

Ова беда данас, то вам је права димензија Лакиране Бубашвабе. Сад се види да Ћуран не функционише без газде. Ко је данас некадашњи Бог из Јагодине? Шта може? Шта уме? Чиме ће се бавити до краја свог бедног живота?

Вибратором. Лајањем. Очајем. Кукњавом. Нека цркне у свом једу, чемеру и болу. Нека се угуши, скот, од сопственог сплина. Овако знојав, дебео и необразован – а још из Подујева, нисам урадио богзна шта у српском новинарству. Али, једно је моје. Ја сам Ћурану медијски откинуо главу! А он је Зорана коштао живота.

Ја сам њему стргао ту маску да Срби виде како тај човек нема лице. Ни оно иза лица. Да виде и запамте и они малобројни који су веровали да најомраженија беба деценије може бити ишта више од овога. У политици – слепац. У моралу – покварењак. У економији – харачлија. У бизнису – мафијаш. У животу – скот. У менталитету – скоројевић. У структури – нитков. У генетици – недовршен човек.

мајор Горан Митровић, Таблоид