Да ли Немачка прави „резерват“ за мигранте у Србији или ради на исламизацији целог Западног Балкана?

Вучићев режим ништа не чини да спречи исељавање Срба из Србије, али је зато широм отворио сва врата за даљи долазак миграната са Блиског истока и из Северне Африке. Као што је пре годину дана најавила немачка новинска агенција Дојче Веле (Деутсцхе Wелле), навала нових миграната на Балкану је настављена истог момента чим је у Берлину формирана нова влада. То, наравно, значи само једно: канцеларка Ангела Меркел спроводи и даље „демографски тероризам“, али, овом приликом, са мање буке и, како она вурије, „испод радара“. Да ли је то тако или су ствари отишле предалеко па их кључна држава Европске уније више не може контролистати? У међувремену је Вучић одобрио скидање виза Иранцима и увео директне летове Техеран – Београд и чартер летове до Ниша, чиме је Србија постала безбедносна претња за целу Европу и Запад. Али, изгледа, и даље са покровитељством Ангеле Меркел.

Да мигрантска криза није завршена потврђују последња дешавања у региону. Влада Републике Српске је одржала ванредни састанак на ову тему (председница Владе РС, Жељка Цвијановић, послала је јавности и суседном ентитету као и државама региона поруку да РС „нема могућности да прима мигранте“), а власти у Црној Гори су најавиле пооштрење контрола граница према Албанији и Косову како би спречиле долазак нових група миграната. Мађарска и Хрватска су појачале своје граничне ограде према источним суседима…Сви су нешто предузимали, једино је Србија ћутала. И даље ћути. Власт у овој економски, административно, културно и на сваки други начин разореној земљи нема разлога да спречава долазак миграната, напротив!

Подсетимо, у јулу месецу 2015. године, „Магазин Таблоид“ је у чланку „Србија – нова држава Исиса?“ ексклузивно објавио податке о томе како су браћа Вучић узела новац од турских власти да би пуштали да мигранти пролазе кроз Србију. Средином априла 2017. године, „Деутсцхе Wелле“ је објавио прилог Драгослава Дедовића, који је „Магазин Таблоид“ делимично пренео, а у коме се наводи како је немачка дипломатија уложила све напоре „…да спречи пролазак миграната кроз Србију, макар до избора за Бундестаг(!) и формирања нове владе…“ Била је, дакле, договорена пауза, а не коначни прекид балканске руте.

У међувремену је у Немачкој формирана нова влада и избегличка криза на Балкану је могла да се настави, управо онако како је најавио „Деутсцхе Wелле“, а што се сада и дешава. Међутим, сада је рута измењена у односу на ону од пре годину или две дана и тек се сада јасно види због чега је интерес Ердогана био да даје милионе евра Александру Вучићу да прими избеглице са Блиског Истока.

После ванредне седнице владе Републике Српске из њених највиших кругова се чуло мишљење како долазак око 50.000 миграната (како се тада очекивало) треба да промени однос снага три верске заједнице и да муслимани буду у апсолутној, а не само релативној већини у Босни и Херцеговини. Све је то договорено између Ердогана и Изетбеговића, а важну улогу, по природи ствари мора да има и Вучић, јер је Србија незаобилазна на тој рути.

Министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић средином маја је изнео податак како по званичним евиденцијама у Србији борави 2.900 миграната. Процене самог МУП-а, међутим, говоре о најмање десет пута толико избеглица, а број који је поменуо министар Стефановић односи се искључиво на оне који су обухваћени званичном евиденцијом, а ни те цифре нису сигурне.

За сваког мигранта који се налази у прихватном центру држава Комесаријату за избелице плаћа 30 евра на дан, а новац се касније рефундира из фондова Европске Уније. То значи да Комесаријат дневно добија скоро 100.000 евра, односно месечно око три милиона евра! Из тог разлога је комесар за избеглице Владимир Цуцић заинтересован да надувава бројку миграната који су под каквом-таквом државном контролом. Али, чак и ако прихватимо цифру од 2.900 у прихватним центрима као тачну, то би значило да армија од око 25.000 до 26.000 њих слободно лута Србијом и чини шта хоће.=

У центру Шида је до скоро камповала група од око 500 избеглица и у тај крај ни полиција није смела да уђе. Али, како су становници ове пограничне општине запретили да ће сами решити тај проблем, држава се смиловала и раселила мигранте. Сада се проблем преселио у Београд, али и у друге градове Србије. У престоници постоје чак три велике мигрантске насеобине, од којих је једна у центру града, а да то никог од надлежних не узбуђује.

Вождовац је једна од централних београдских општина на којој, у непосредној близини цркве у Улици војводе Степе живи неколико стотина непријављених миграната и то у државним становима датим другим лицима на коришћење. У крају око Костоловачке улице (која је паралелна са Војводе Степе) изграђено је више зграда у којима су станови додељивани ромским породицама расељеним из „картонских“ насеља парама које су тада давале ЕУ и Сорошева фондација. Данас у већини тих станова живе мигранти који правим станарима, који су у међувремену поново отишли у неку „картонку“, плаћају кирију. Станови су у власништву града, али се тамо нико не интересује шта се дешава са том имовином, ко је и како користи.

Судећи према извештајима који су пристигли у нашу редакцију, идентична је ситуација и у Улици Љубе Шерцера, али и у комплексу зграда између Гостиварске улице и Војводе Степе (све у општини Вождовац). У ове крајеве одавно више ни полиција не залази, а ретка су и возила градске чистоће, па се улицама шири несносан смрад. Ту су у међувремену никле продавнице и други садржаји намењени искључиво мигрантима, што показује да они планирају овде дуже да се задрже. На видику је права „арабизација“ и „африканизација“ појединих делова Београда и од те пошасти га нико неће сачувати, све док је Вучићев режим на власти.

Још два велика илегална центра за прихват миграната у Београду су у Земун Пољу и у Борчи. И ту се они, најчешће, насељавају у социјалним становима датим махом Ромима (мада има и корисника других националности). Једна читатељка из Борче нам је јавила како у међувремену не користи више Градски саобраћајни превоз када долази у центар, већ воз. „…Мигранти су постали несношљиви“, писала нам је она, додајући да се „…у аутобусима понашају као да су код куће“. Воз не могу да користе, јер у исти може да се уђе само са валидном картом, а они не желе да троше паре на то.

О свему овоме ћуте градске и републичке власти. Власт ћути и када је у питању привремено настањивање миграната арапског или северно-афричког порекла у и иначе неуралгичној Рашкој области, коју поједини називају и Санџаком. Тај крај контролишу некадашњи муфтија Муарем Зукорлић и доживотни министар Расим Љајић. Са обе стране српско-црногорске границе у том планинском и забаченом крају налазе се илегални центри за привремени прихват избеглица које се, чим се за то укаже прилика, пребацују преко границе у Републику Српску, а затим даље у Федерацију БиХ где уживају заштиту члана босанског председништва и лидера СДА Бакира Изетбеговића.

Из свега овога произилази како ће мигранти наставити несметано да улазе у Србију, али ће убудуће мање на удару њихових сеоба бити северни делови Републике, а много више они југо-западни. Многи од њих ће овде и остати, па није више далеко дан када ће у Србији, као данас у Немачкој, скоро половина деце млађе од пет година бити страног (у овом случају азијско – афричког) порекла.

Почели и терор да спроводе

Како су и Вучићеве судске власти инструиране да толерантно поступају са мигрантима, види се из читавог низа примера. Најречитији је, свакако, онај из Лознице који је откривен сасвим случајно, када је неко у канти за отпатке пронашао поцепану пресуду Прекршајног суда од 25. марта 2018. Како се из ње види, прекршајни судија Невена Антић је на казну затвора од само пет дана осудила једног грађанина Либије, једног Палестинца и једног Иранца који су претходно испребијали младића, становника Лознице, српског порекла и држављанства и то из чиста мира.

Како се у самој пресуди наводи (тачка 2) Либијац и Иранац код себе нису имали ниједан валидан документ којим би доказали свој идентитет и легалан улазак у Србију, али су упркос томе после издржане казне пуштени на слободу, а по речима судије Антићеве у међувремену су и напустили нашу земљу. Како су је напустили када немају документа и како судија зна да су је напустили?

Занимљиво је и то да су сва тројица на суђењу имала истог преводиоца. Либијац и Палестинац говоре сродним дијалектима арапског језика, али је Иранцу матерњи језик Фарси, који се драстично разликује од арапског (чак не припадају ни истој групи језика). Како Иранац код себе није имао документа, а течно је причао арапски, близу је памети да је о себи дао лажне податке, али то никога од званичника у Лозници није интересовало.

У већини случајева наше судске власти поступају на овај начин, односно дозвољавају мигрантима да упркос вршењу кривичних дела наставе да се слободно крећу по Србији. Полиција у Шиду је после хапшења једног двадестдвогодишњег Алжирца, за кога није саопштено име, оштећеном мештанину, у чију кућу је покушао насилно да уђе, у поверењу рекла како им је момак од раније познат и то као вођа једне од мигрантских банди! И поред тих сазнања Алжирац је и даље слободно шетао градом. А, вероватно и даље шета и представља претњу за сваког мештанина.

Милан Маленовић, Таблоид