Да ли се свет бори ЗА вирус корона колико и ПРОТИВ њега?

Шта је ЦОВИД-19 вирус, у народу познат под именом корона? На први поглед, одговор на ово питање није тешко дати. Потребно је само да будете on-line и да преко интернета приступите огромном броју страница које ће вас, на различитим језицима, информисати о новом глобалном суперстару. Читајући различита тумачења једног феномена, ускоро ћете схватити да на свету не постоји један ЦОВИД-19, већ неколико њих, а који ће бити ваш зависи од тога којој се струји тумачења приклоните.

„ЗВАНИЧНА“ ИСТИНА И АЛТЕРНАТИВЕ

Кренимо од такозваних main stream медија, тј. корпоративних медија који обликују слику света становника западне хемисфера, те људи широм планете који себе виде као прозападно оријентисане. Пример звани Гардијан: „званична“ истина догађаја гласи да је вирус корона настао у граду Вухану у Кини. Тачка. Овај положај се држи по сваку цену чак и ако Роберт Редфилд, директор америчког Центра за контролу болести и превенцију, изјави да је могуће да су неки смртни случајеви у Америци, раније приписани грипу, заправо могли бити жртве вируса корона. Другим речима, то отвара могућност да Кина није место порекла вируса. Гардијан Редфилдову тврдњу описује као нејасну (vague) да би уз помоћ изјава експерата (који, додуше, нису експерти за вирусе, већ за Кину) потврдио да званична истина о кинеском пореклу још увек важи. Разуме се, кинеско реаговање на Редфилдову изјаву које доводи у питање званичну истину описује се ноншалантно као теорија завере, тј. као настојање Кинеза да из политичких разлога промене „званичну“ истину.

У руским медијима на енглеском језику (RT), наравно, ствари стоје другачије: ту се преноси кинеска реакција на Редфилдову изјаву, односно став кинеског министарства спољних послова да Америка мора да своју позицију учини транспарентнијом, као и претпоставка да је могуће да су вирус корона у Вухан донели чланови америчког армијског тима који је учествовао на Светским армијским играма одржаним у овом граду. То је крајња тачка кинеског фронта.

Позиција Ирана је још више истурена. По иранским званичницима, вирус корона је биооружје уперено против Кине и Ирана. Треба имати чуло за фину нијансу овог иранског става. Иранци на овај начин убризгавају у јавни простор тезу о бионападу, а да истовремено не преузимају императив одмазде због напада. Наиме, да је ову тврдњу изрекла Кина, она би морала и да се освети, како би сачувала престиж; Иран тај императив нема, будући да је слабија од две наводно нападнуте земље; одмазда се очекује од оне јаче (Кине), а како та јача није ни изјавила да је нападнута, пред њу се императив освете и не поставља. Па ипак, порука о (могућој) вештачкој природи вируса је послата.

Најзад, остају такозвани алтернативни медији на интернету, чији је маневарски простор најшири, јер оно што кажу никога не обавезује. Стога се у корпоративним медијима по правилу описују као извори теорија завера и лажних вести. На овим сајтовима се појављују бројне интерпретације догађаја које узимају у обзир и оне факте (чију би истинитост, разуме се, ваљало проверити) који се не појављују у корпоративним медијима (јер доводе у питању званичну верзију) нити у евроазијским, пре свега кинеским и руским државним медијима, јер би у том случају новооткривена истина на неки начин обавезивала те државе на акцију. Не бих се бавио препричавањем тих интерпретација, али бих поменуо само једно питање које се ту појављује, а које није без важности. Оно гласи овако: зашто је Светска здравствена организација прогласила вирус корона за глобалну пандемију у тренутку када је изван Кине било свега 150 заражених (30. јануар 2020) што кореспондира са чињеницом да су мере против вируса корона, посебно изван Кине, и даље много спектакуларније од последица вируса.

БЕСМИСЛЕНА ПАТЕТИКА

Као што се из наведеног прегледа различитих положаја на фронту може видети, свет се бори за вирус корона у најмању руку исто тако жестоко колико се бори и против самог вируса. Наравно, овај факт представља одличну прилику да се огласе лажни идеалисти који ће тражити да се човечанство уједини у борби против вируса. Такви патетични захтеви су бесмислени, јер човечанство никада није постојало, па не постоји ни сада. Ствар је само у томе по чему ће се људи делити: по боји коже, националности, цивилизацијском пореклу, вери или количини новца на рачуну у банци. И друга ствар, такви лажни идеалисти прећутно тврде да су у рату све стране подједнако криве, што је тачно онолико колико и тврдња да у тучи подједнако учествују и човек који лежи на земљи и тројица који га ударају ногама.

Извесно је да љубитељи кошарке у Србији неће моћи да гледају ни Партизан (у Еврокупу), ни Звезду (у Евролиги) па ни НБА лигу – све је отказано. То је свакако за нас као земљу кошарке тренутно најспектакуларнија последица вируса корона. За сада (14. март 2020). На глобалном плану извесно је још неколико ствари: прво да нико не може да израчуна последице проглашавања вируса корона за глобалну пандемију. Друго, да популацију у Европи у таласима хватају напади панике који су засад медијски индуковани предвиђањима шта ће се догодити у будућности (што доводи до корелације између 1. увећеног броја ролни ве-це папира у кући, те 2. увећаног страха од смрти).

СТРАХ ОД СИСТЕМА

Паника је последица страха од вируса корона – то је очигледно. Мање је очигледно да ову панику прати и један други страх, подсвесни. Вера у науку и научни прогрес која се данас шири светом показује се у случају вируса корона као двострука слутња: не само слутња да се данас може произвести вирус који ће бити циљано усмерен на неку одређену расу, доб или пол већ, исто тако, слутња да постоји спремност да се тај вирус и употреби. Не тврдим, наравно, да је ЦОВИД-19 неко свесно употребио као био-оружје, али слутим да спремност за такве злочине постоји.

То се дешава зато што људи подсвесно осећају да живе у друштвима која постају све суровија према тзв. „неуспешнима“, са све већим степеном социјалне неједнакости, са отуђеним политичким и финансијским елитама (феномен „постдемократије“) с распадањем појма истине, а самим тим и правде; укратко, живимо у друштвима која се убрзано мењају променом структуре становништва путем насилних миграција, односно путем револуционарних нарација каква је медијски индукована еколошка паника која тражи да се животи људи из корена промене зарад „спаса планете“. Људи, дакле, слуте да је с једним начином живота готово, али слуте и да оно што им се обећава није напредак већ, напротив, само бруталнија борба за опстанак коју ће сваки од њих водити као усамљени појединац.

И то изазива латентну панику. Људи покушавају да је савладају на два начина: једна група људи овај подсвесни страх чине свесним, те се приклања тзв. вансистемским партијама које се боре против оваквог система у настанку, или сами излазе на улице, јер осећају да су отписани (случај Жутих прслука у Француској). Ова група је пријемчивија за такозване лажне вести и теорије завере, односно за алтернативне медије, јер сада већ јасно осећа да корпоративни медији нису њихови медији, и да не постоји нека јавна, заједничка ствар која их са тим корпоративним медијима спаја. То су људи који сада могу да се поистовете са оних пола милиона несрећне ирачке деце, индиректно ликвидираних економским санкција којима је био изложен Ирак, деведесетих година прошлог века, између Првог и Другог заливског рата, а да је мало ко, на Западу, због њихове индиректне ликвидације имао проблема с грижом савести.

КАКО БИТИ „СПАСЕН“

Постоји наравно, и друга група, која осећа исти тај подсвесни страх, али покушава да га се ослободи на другачији начин: неком врстом трговине, уздањем у рационалност система и његову логичност, осећањем да имају шта да понуде у замену за то да буду „спасени“. Они систему нуде своје квалификације, али пре свега своју покорност. Они страствено прихватају све званичне верзије корпоративних медија (да је Кенедија убио Харви Ли Освалд, да није било трећег метка код атентата на Ђинђића, да је главни проблем у Србији национализам), па тако и да је, разуме се, вирус корона могао настати само у Кини (природним или вештачким путем, свеједно). Но то није све; врло често ћете видети овакве људе како на друштвеним мрежама имају потребу да лично бране ове званичне верзије, а они нервознији и да извргавају руглу свакога ко званичне верзије доведи у питање. Управо тај лични ангажман ове групе људи непогрешиво указује на њихов страх од система, који се разрешава непрекидним доказивањем сопствене правоверности. Међутим, како одлука о томе да ли ће бити „спасени“ није на њима већ на систему, тако и они не могу да савладају сопствени страх пуком покорношћу. Он траје и мутира се у аутошовинизам, блажег или тежег облика, или у осећање презира или чак мржње према свему што угрожава систем глобалне олигархије.

Тако долазимо до једине неспорне истине вируса корона: то је огромна количина страха који је овај вирус открио, уз помоћ медијске кампање која би тешко могла да буде већа и да је вирус корона неким случајем убитачан као Црна смрт у средњем веку. Тај страх, видели смо, није само страх од вируса, па ни од медија који су га пројекцијама заражених у будућности увећавали, него и од света у коме се вирус појавио. Гледајући рат за тумачење вируса, људи виде да је ЦОВИД-19 бојно поље рата који се данас води, али исто тако осећају да већ следећи вирус може да буде и оружје у том рату.

Аутор: Слободан Владушић

Печат.рс