Да ли се то западни банкари самоубијају или их неко убија као зечеве?

Неки су убијени заједно с породицом, а узроци смрти неких још увек остају непознати. То се може сматрати обичном подударношћу или сведочанством о депресивној ситуацији у банкарском сектору. Или се иза ових масовних одлазака у други свет крије нешто друго?

О таласу самоубистава међу банкарима почело је да се прича још у фебруару. Тада је за две недеље петоро угледних радника међународних банака одлучило да одузме себи живот. Данас се списак банкара који су умрли под чудним околностима састоји од већ четрнаест имена. Међу њима су и пензионери и млади људи. На пример, трејдер из Levy Capital Кенет Беландо, који је скочио кроз прозор сопственог стана, није имао ни тридесет година. Ипак, многи стручњаци још увек одбијају да повежу делатност банака и трагедије њихових запослених. Старији аналитичар „Алпари“ Ана Бодрова сматра да нема никаквих основа за то.

То је вероватно једноставно низ догађаја који су се подударили по времену, месту и значају за сегмент. Мислим да нема темељних основа за тврдњу да су ови догађаји повезани.

Заиста, лако се може замислити какво оптерећење трпе савремени канцеларијски радници. Психолози су у Европи већ увели нови термин “burnout” – „прегоревање“. У августу прошле године је нежељена пажња штампе била прикована за лондонску филијалу “Bank of America”. 21-годишњи немачки практикант и одличан студент Мориц Ерхарт (Moritz Erhardt) је „радио као црнац“ три дана без одмора и следећег дана је пронађен мртав у свом стану. Због финансијске кризе и појачане контроле у банкама сад има посла на претек. Зато у насталој ситуацији банкарским службеницима није нимало лако, истиче Ана Бодрова.

Оптерећење које трпи топ-менаџмент банкарског сегмента је озбиљно. После кризе 2008. године Европска Централна банка је заједно с другим регулативним органима вишеструко појачала надзор над пословањем свих банкарских структура. Оквири су постали ригиднији, захтеви су строжи, оптерећење је врло повећано.

Шта да се прича о таквим финансијским монструмима као што је JPMorgan. Узгред речено, од свих банака које су доспеле на списак самоубица JPMorgan води по броју топ-менаџера који су добровољно напустили живот. По мишљењу директора института за банкарство ДУ ВЕШ Василија Солодкова:

Због тога што су њени управници давали нетачне препорке банка је морала да исплати велике компензације. То је веома велика одговорност. Портфељи се формирају на основу прогнозе. И ако клијент трпи губитак то пре свега удара по портфељу управника и банку у целини.

Историја већ зна за сличне примере масовних самоубистава међу банкарима. Прошли пут се то десило за време Велике депресије. Новинар и комичар Вил Роџерс који је био сведок ових догађаја о томе је говорио следеће: „Кад је Вол Стрит измакао контроли, требало је стати у ред да би се скочило кроз прозор, а шверцери су продавали места за Ист Ривер.“ Амерички новинар и прогнозер Џералд Селенте (Gerald Celente) истиче да се не може манипулисати тржиштем, а да топ-менаџери не знају шта се дешава и какву опасност то представља. Василиј Солодков овако оцењује ситуацију у европској економији:

Инфлација прети да пређе у дефлацију, а ово доводи до смањења економског раста. А кад дође до рецесије дужници или не могу да плаћају дугове или теже ка томе да то не чине.

Обично се сматра да је светска финансијска криза већ била на врхунцу 2008. године. Сад земље покушавају да изађу на крај с њеним последицама. Зашто онда банкари сад падају у очајање? Џералд Селенте сматра да су 2008. године људи још увек наивно веровали да су економски процеси који су се одвијали били нормални, премда непријатни. Нису знали за шпекулације које крије банкарски сектор. Сад Брисел, Немачка, Велика Британија и САД истражују протекле догађаје и открива се много непријатних чињеница. А они који су превише знали или су чак учествовали у прљавим банкарским пословима не виде други излаз осим да искоче кроз прозор.

Кира Калинина, интернет редакција

Глас Русије