У нашем главном граду се, под покровитељством НАТО Одељења за јавну дипломатију и Фондације браће Рокфелер (без теорије завере, молим) приводи крају „Трећа београдска НАТО недеља“[i] у организацији Центра за евроатлантске студије, на чијем је челу госпођа Јелена Милић. Активност је афирмативно пропраћена, како и приличи, од стране свих водећих српских медија на челу са РТС-ом. Примљени су и у скупштину Србије, где им је формацијски НАТО лобиста Драган Шормаз, са одабраним посланицима, пожелео добродошлицу, а успут их и информисао.[ii]

Тако и треба. Све у складу са потписаном НАТО – ИПАП – СОФА агендом, где је једна од ударних ставки промена слике о северноатлантској алијанси. Оно што зовемо промена свести. Или, како то перфектно дефинише професор др Слободан Антонић – неговање културе заборава уместо културе сећања.

За то време се интелектуална јавност спори око такозавне војне неутралности Србије, али се о томе у српским гласилима не извештава. Тако нешто – војна неутралност – се подразумева. Нема везе што тај појам и садржај не познаје ни међународно право, ни међународни односи, дакле пракса, и посебно нема везе што смо толико дубоко заглибили у евроатлантске интеграције, да свака прича о војној неутралности заиста нема никаквог смисла и вређа здрави разум и логичко расуђивање.

И, наравно, нема никаве везе што смо лажном (непостојећом) војном неутралношћу у исти кош потрпали и оне који нам отимају Космет – а то је НАТО, и оне који га бране – и Руску Федерацију и остале независне силе. Јер, ако смо неутрални у односу на две или више страна, подразумева се да су нам сви једнаки. И подједнако мрски. Или их подједнако волимо. Добро, неке потајно мало више. Шта да се ради, кад се мора.

У исто време, уколико је тачна вест агенције Бета,[iii] председник Доњег дома руског парламента, господин Сергеј Наришкин, изјавио је у сусрету са Мајом Гојковић, како очекује да ће српски парламент утицати на црногорски, не би ли званична Подгорица одустала од уласка у НАТО. Вероватно је то изјавио под утиском наше „војне неутралности“.

Није нам познат одговор председника наше скупштине, али сам сигуран да је тако нешто Гојковићка (госпођа извежбана у политичком и сваковрсном пресвлачењу, као недавно у Ирану) доживела као сипање соли на рану. Замислимо њу, као једну од најважнијих фигура земље, која је достигла највиши стадијум сарадње са НАТО познат као ИПАП, како обећава да ће утицати на Црногорце да повуку званичну државну одлуку. Утицати на свршен посао који се одвијала по принципу „бити или не бити“, који су наша браћа гурала кроз вашингтонско-бриселске лавиринте са ко зна колико милиона лобистичких долара. Немогућа, па још крајње опасна мисија.

Шта за то време ради, или боље рећи изводи, војнонеутрлана Србија, званично уракљена у самоубилачко поглавље 35. које налаже да се потпише „Споразум о нормализацији односа са Косовом“?

(Тај споразум није обичан, редовни уговор према Бечкој конвенцији, већ правцати „мировни уговор“ према важећем Међународном ратном праву, како се иначе завршава сваки рат и период окупације. Без мировног уговора, дакле, окупација и даље траје. Да се подсетимо, окупацију је могуће решити на три начина – (1) оружаним путем повратити територију, (2) устанком народа када окупиране територије поново постају војиште и (3) предајом територије окупационој сили, у овом случају НАТО и његовим сателитима – терористичкој, а пресвученој ОВК, или мирним враћањем територије матичној земљи.

Зашто је то стање „ратне окупације“? Зато што су западне силе заштитнице и уједно агресори, погазиле Резолуцију 1244, чиме смо враћени, практично, на стање из 1999.године).

За то време, дакле, војно неутрална Србија, па тако, подразумева се и војнонеутрално Министарство одбране, а у склопу њега и војно неутрална Војска Србије, труде се свим силама и умећима да буду истински војно неутрални. И више од тога, рекао бих, војно неутралисани.

Рецимо, начелник Генералштаба, генерал Љубиша Диковић (коме је свануло коначно након Батиног сексистичког истрчавања) деветог децембра ове године позива телефоном команданта КФОР-а, генерал-мајора Гуљелма Луиђија Миљету, поводом огољеног тероризма арнаутских банди у Гораждевцу,[iv] и „оштро га упозорава“ (ово под наводницама сам ја измислио) да мора заштити српски народ не само у том метохијском селу, већ и у свим другим срединама где год живи неалбанско становништво.

Толико га је „оштро“ укорио да је наведени чин назвао, дословно – оружаним нападом, а не тероризмом. Ко ми не верује, нека прочита званични извештај. Да ли би се такав насртај разуларене банде, рецимо у Паризу или Њујорку, назвао оружаним нападом или тероризмом?

Овај пример најбоље говори колико смо војно неутрални, односно војно неутралисани. Уместо да држава Србија инсистира на примени Резолуције 1244 у целини, а то значи да захтева враћање свог војно-полицијског контигента и да га коначно упути у јужну покрајину, Диковић истиче познати државни став „да је КФОР, којим руководи Команда здружених снага НАТО–а у Напуљу (Allied Joint Force Command Naples, Italy), једини гарант безбедности на Косову и Метохији (…)“.

Обратимо пажњу на термин – једини. Значи, наших снага према Резолуцији 1244 нема чак ни у телефонским ћаскањима.

Но, да пустимо (низ воду) Космет, тај проблем је ионако у надлежности Марка Ђурића, коме је прво (па мушко) радно место у животу било саветник председника Републике (… онога који се заклео да…), па да се вратимо на војно неутрални (неутралисани) српски одбрамбени сектор, и да видимо чиме се све наши изабраници баве на том пољу. Док черупање Србије иде планираним темпом, а сукоб великих на Блиском истоку је у пуном замаху.

Наречени начелник Генералштаба, Диковић, је 29.октобра о.г. присуствовао састанку Воjног комитета EУ[v] у Бриселу (по ко зна који пут), где jе било речи о актуелним безбедносним и одбрамбеним питањима, хибридном ратовању, мисиjама за обуку и саветодавним мисиjама EУ.

Е, сада, можемо мислити о чему се ту диванило и који су то актуелни безбедносни и одбрамбени проблеми ЕУ, када је и птицама на грани постало јасно да је реч о Русији и њеном излетању из дводеценијског клишеа – мировања по сибирским тајгама. И шта ради наш начелник Генералштаба у том друштву, да погађамо?

А друштво је, иако се зове Војни комитет ЕУ, исто што и Војни комитет НАТО, минус, формално – САД, Канада, Норвешка, Исланд и Турска, плус – оне земље које нису у Алијанси. Али, безбедносна и војна политика је јединствена. Идентична. Или има неког ко ће нас убедити да Немац у НАТО мисли и дела другачије од Немца у ЕУ?

Но, није се стало на тој причи. Диковић је у име државе Србије дао званичну и дуго најављивану сагласност за почетак учешћа Војске Србије у борбеним мисијама, које формално води ЕУ. Он jе председаваjућим Воjном комитету EУ, грчком генералу Mихаилу Kостаракосу, као и председаваjућим Воjном комитету НATO, чешком генералу Петру Павелу, саопштио намеру Србиjе да се ангажуjе у борбеноj групи ЕУ „HELBROC Battlegroup“ (еквивалент бригаде), коjу предводи Грчка и у коjоj учествуjу Бугарска, Румуниjа и Kипар.

Подсетимо се, Србија се досада ангажовала само у тзв. мировним мисијама и за то има скупштинску одлуку. За борбено ангажовање нема. ЕУ има десетак таквих борбених група, јачине су око 1.500 плаћеника.

Та глобалистичка, наднационална дружина под називом ЕУ (друга страна НАТО медаље), реализује бројне и разноразне „мировне“ мисије по свету, али и оне које назива борбеним. Сетимо се њихових првих мисија тог калибра у БиХ и у БЈР Македонији.

Зашто је ово битно? Зато што је, како они то називају – „примарни командант“ таквих операција обавезно генерал са три или четири зведице, и то по правилу заменик команданта Савезничких снага НАТО у Европи. Ко ми не верује, нека прочита документ под називом: „EU-NATO: The framework for permanent relations and Berlin Plus“, и нека обрати пажњу на тачку 7. тог споразума.[vi]

Је ли ово војна неутралност?

‘Ајмо даље. Ових дана (бурна нека седмица), била нам је у посети висока и бројна делегација америчке државе Охајо,[vii], предвођена командантом тамошње Националне гарде, генерал-мајором Марком Бартманом. Након разговора у Генералштабу Војске Србије, генерал Диковић је подсетио да се „приближава јубиларна, десета годишњица успешне сарадње која је мерљива, видљива и корисна.“

“Велики број активности смо до сада реализовали са Националном гардом Охаја, а међу њима су најважније оне које се односе на развој капацитета базе „Југ“ за обуку и оспособљавање како јединица наше војске, тако и припадника оружаних снага других земаља за учешће у мултинационалним операцијама“, нагласио је генерал Диковић.

Још срдачнији пријем је уследио код, још увек несмењеног, скоро па „васкрслог“ министра Гашића,[viii] који је као и његов начелник Генералштаба, величао срадњу у оквиру „Програма државног партнерства са Охајом“, и потенцирао њихове донације за комплетирање базе Југ код Бујановца где ће се и следеће године реализовати заједничке вежбе „Платинасти вук 16“ и „Платинасти вук 17“.

Поред тога, Американце интересује АБХО центар у Крушевцу, аеородром у Батајници и Војномедицинска академија. И, има тога још, рецимо радио-релејна чворишта, али је ово „намбер уан“.

Да погађамо због чега их ово интересује и што толико годинама улажу у ове објекте и јединице?

Када повучемо замишљену линију од Бондстила, преко Тузле, Бара и Подгорице, до НАТО и америчких база у Румунији и Бугарској, па томе додамо наведене војне капацитете и инфраструктуру Србије, лако је закључити да су САД и њихови северноатлантски пријатељи, не само војнички поклопили овај део Балкана, делове оног Јужновропског војишта, већ су га ставили у функцију тзв. стратегијско-оперативне (размештај и развој снага, обука, припреме) и логистичке дубине, уколико се одлуче да крену на руског медведа.

А добро ће доћи и када буду евентуално „решавали кризе“ на северу Космета (помињах онај устанак народа, они – Американци, одлично познају међународноправни институт „окупација“), затим, у тзв. Санџаку, на југу Србије и у Војводини. Кризе које ће пре тога, као што иначе раде широм света, изазвати. Злу не требало, што би се народски рекло.

Има ли у овој причи где год „војне неутралности“?

Кад смо већ код „Програма државног партнерства Србије и Охаја“ (такав му је назив, шта да се ради), замислимо, хипотетички – „Државно партнерство са Руском Федерацијом“ или неком њеном републиком, да, ето, будемо скромни? Ништа више и ништа мање.

Успут, државно партнерство, онако како је конципирано и примењује се са САД, је формално класичан облик политичко-војног савезништва. Добро, тако се каже, јер, изистински, нема ту ни „с“ од савезништва, већ само „к“ од колонијалног односа.

Да не губимо време – крајем октобра ове године у Министарству одбране Србије одржан је редовни састанак „Групе Србија – НАТО за реформу одбране (DRG)“.[ix] На састанку су учествовали војни представници 18 држава, чланица ЕУ, НАТО и Партнерства за мир, представници НАТО Канцеларије за везу у Београду, као и представници Министарства одбране и Војске Србије и Министарства спољних послова. Делегацију НАТО-а предводио је Пол Саверо, нови директор надлежан за планирање одбране у Директорату за политику одбране и планирање НАТО.

Погледајмо шта је била тема ове значајне активности – „разговарано је о степену достигнутости партнерских циљева у области политике одбране и планирања, људских ресурса, логистике, способности, војног здравства и јавне дипломатије.“

Има ли нешто о чему нису разговарали, а да је битно за ратне припреме (војске по свету се иначе припремају за ратове, а не за слетове)? Тешко. Обухватили су све оно што је најважније. И притом, обратимо пажњу, ту се не ради о размени мишљења, како воле да филозофирају они који заговарају војну неутралност, већ о „степену достигнутости партнерских циљева…“ Дакле, ту се достижу циљеви. А циљеви се остварују извршавањем задатака и преузетих обавеза.

Нема ни „м“ од мишљења. Има „п“ од партнера, а они су – партнери – чланови НАТО. Савеза који нас је оружано напао и отео нам Космет. Или није? НАТО је противник Руске Федерације, која је непријатељ НАТО-у. Тако кажу стратегије и једних и других. Или и ово није тачно?

Где је ту српска војна неутралност?

Хтедох да образложим још по нешто из домена српске тзв. војне неутралности, али ми простор (и уредништво) не дозвољава. Но, да ипак наведем за крај неколико важнијих активности, само последњих пар месеци:

15.септембра – министар одбране Братислав Гашић посетио је Команду здружених снага НАТО–а у Напуљу и разговарао са командантом тих снага адмиралом Марком Фергусоном.[x]

17.09.2015. – начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић састао се са командантом Копнених снага Велике Британије, генерал-потпуковником Џејмсом Еверардом, који је боравио у посети нашој Копненој војсци.[xi]

07.12.2015. – семинар „Стратегијска комуникација“, у организацији Управе за обуку и доктрину Генералштаба Војске Србије, отворен је у касарни „Бањица 2“ у Београду. Семинар је организован на основу усаглашених активности Мешовите комисије Србија – САД за питања реформе система одбране, а у склопу активности „Политика за обуку и развој доктрине 2“.[xii]

09.2015. – у Београду започео скуп НАТО групе за обуку (NATO training group NTG), у оквиру Групе за индивидуалну обуку и развој образовања у оквиру програма Партнерства за мир.Циљ Нато групе за обуку је да се унапреди професионализам, интероперабилност и стандардизација између Алијансе и партнерских снага кроз побољшање координације образовања, обуке, вежби и евалуације, са посебним нагласком на подршци операцијама.[xiii]

И, сада, да приупитамо оне који се залажу за војну неутралност и величају је као спасоносно решење – шта је то у наведеним примерима неутрално? А колико их тек нисам навео.

Може ли држава која је политички и по свим осталим аспектима сврстана (пут за Европску унију, ПзМ са НАТО – ИПАП, СОФА, Охајо…), и која је преузела гомилу уговорних обавеза, затим, потписала да припада евроатлантској зони утицаја и евроатлантском подручју („Оквирни документ НАТО“ за ПзМ – члан 1. и члан 2), може ли, дакле, бити војно неутрална?

Па, зашто се онда самообмањујемо, декларативно испаљујући (онако како то чини државна, колонијална врхушка) такву, ничим утемељену флоскулу, која је по својој суштини најобичнија превара и успављивање голоруког и слуђеног народа?

Да ли смо тиме преварили Русију, Кину и остале независне земље?

Не, господо (и даме), нисмо ми војно неутрални – ми смо војно неутралисани.

Јер, оно што нам је остало од система одбране и посебно војске, то нема више благе везе са српском вековном традицијом, снагом и борбом за слободу и независност.

Осим оно мало историјских поставки у Војном музеју… и успомена на некада славно време…

УПУТНИЦЕ:

[i] http://ceas-serbia.org/root/images/Treca_beogradska_NATO_nedelja_-_Nacrt_radne_agende_-_Otvoreni_deo.pdf

[ii]http://www.parlament.gov.rs/%D0%A3%D1%87%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8_%D0%A2%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B5_%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E.28311.43.html

[iii] http://www.nspm.rs/hronika/sergej-nariskin-ocekujem-da-ce-srpski-parlament-uticati-na-crnogorski-kako-bi-podgorica-odustala-od-ulaska-u-nato.html

[iv] http://www.vs.rs/index.php?news_article=b978cbb4-9e72-11e5-bf32-00163e135009

[v] http://www.nspm.rs/hronika/ljubisa-dikovic-prisustvovao-sastanku-vojnog-komiteta-eu-%E2%80%93-razgovarano-o-zajednickoj-bezbedonosnoj-i-odbrambenoj-politici.html

[vi] http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/03-11-11%20Berlin%20Plus%20press%20note%20BL.pdf

[vii] http://www.vs.rs/index.php?news_article=5fc21474-a320-11e5-8915-00163e135009

[viii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9131

[ix] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8891

[x] http://www.nspm.rs/hronika/bratislav-gasic-srbija-opredeljena-za-partnerski-odnos-sa-nato-paktom-na-najvisem-nivou.html