Када је Александар Вучић почетком јула обзнанио да има намеру да покрене „широки друштвени дијалог” о Косову и Метохији, то су одмах поздравили Вук Драшковић, Чедомир Јовановић и Јелена Милић, али и председник САНУ, академик Владимир Костић, те академици Тибор Варади и Душан Ковачевић. Позитиван одзив оваквог, по свему шароликог друштва, утицао је на Вучића да самозадовољно констатује како је он већ успео у свом науму да иницира широки друштвени „дијалог” о Косову, јер већ „сви причају о томе”. У овом случају ће Вучић прилично лако успети да увери просечног грађанина да је као председник државе довољно вешт да око националне теме број један окупи представнике дијаметрално удаљених полова српског друштва или његовом речју „све”. Јер у свести просечног грађанина, чији је друштвени и политички суд углавном интуитиван, друштвени полови које симболишу Вук, Чеда и Милићка, с једне стране и академци с друге стране, делују удаљеније и супростављеније, пре свега, морално и професионално, него што су то у стварности. При томе, академици не би сами по себи имали онај друштвени углед какав стичу када се нађу насупрот оних који представљају симболе моралног, националног и професионалног посрнућа Србијине политике.
Како после свега да човека не заинтересује тајна Вучићеве чаробне вредносне формуле из прокламације о косовском „дијалогу”, која је подједнако успела да загреје Вукове, Чедине и Милићкине „лепљиве прсте” и душе и умове једног угледног лекара, правника и књижевника.
Најпре треба имати у виду да се ово шаролико друштво није загрејало за некакву неутралну иницијативу, која треба да доведе до друштвеног дијалога коме иницијатор није унапред одредио циљ. Инсистирањем на „фактичком стању”, на томе да треба „да престанемо да као ној забијамо главу у песак и будемо реални”, да „решење не лежи у нашим митовима и сукобима”, да „искључујемо сукоб као последњу опцију”, да нам „историја није до сада ништа дала осим крви и ратова”, „да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили”, да треба „љубити земљу по којој корачају наша деца”, да треба да будемо „довољно одговорни да разумемо жељу и снагу Албанаца”, Вучић је иницирао један „дијалог” о коме се може рећи много тога, осим да је вредносно и циљно неутралан 1)
То постаје још јасније када се Вучићев позив за „дијалог” посматра из угла појмова који су изостали из његових усмених и писмених објава, а који су морали да се нађу у речнику једног председника државе када службено говори о Косову и Метохији. Објављујући покретање општедруштвеног „дијалога” о Косову, Вучић ни једном није поменуо Устав Републике Србије, територијални интегритет и сувереност, мада се над Уставом заклео да ће „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део.” Једном речју, Вуку, Чеди и Милићки, као и академцима Костићу, Ковачевићу и Варадију, није могла да остане нејасна права Вучићева намера када је у питању „дијалог” о Косову. Иницијатор под „дијалогом” подразумева будућу вишемесечну политичку, пропагандну и „стручну” кампању тоталне анестезије бирачког тела, како би оно под дејством „фактичког стања”, „реалности” и „европске будућности” умртвљено дочекало потпуну de jure ампутацију Косова и Метохије од државно-правног поретка Републике Србије.
Да су се хладнокрвне главе академика и политичара лако пробиле кроз гомилу Вучићевих сентиментализама, намењених врућим главама широке публике и да су „дијалог” схватили управо онако како га схвата и иницијатор, показују њихове унисоне изјаве. Тако је Вук Драшковић Вучићеву иницијативу схватио као шансу да „прихватимо и признамо косовску стварност… потпишимо споразум о свестраној нормализацији наших односа са њима”.2) Слично Драшковићу, академик Тибор Варади је Вучићев предлог о „дијалогу” схватио као прилику да се Србија избори за „територијалну аутономију” на северу Косова, јер „да се Косово ‘врати’ и постане део Србије, мислим да у овом часу, мада то није лако рећи, није реално”. Да би оправдао свој став академик Варади је показао такву стручну довитљивост, какве се не би досетио ни и правник Драшковићевог ранга. Овај заступник Србије у споровима пред Међународним судом правде у Хагу упозорио је грађане Србије како би „требали да се суочимо са тим да Косово де факто правно данас није део Србије”.3) Било би занимљиво да чујемо од професора међународног приватног права шта подразумева његова оригинална конструкција „де факто правно” и како би се она применила, примера ради, на однос Израела према статусу Палестине.
Чини се да је међу политичарима Вучићев концепт „дијалога” о Косову ипак најбоље разумео Чеда Јовановић, изјавивши како „епилог дијалога” види у складу са поруком да „Србија мора да живи“. Шта Чеда подразумева под Србијом види се ииз његове поруке да су Србија и Косово „две паралелне стварности. Косово је признало 120 држава света, оно иде неким својим путем. Нисмо ми ти који сада своју позицију могу да граде на ‘црвеним линијама’”. И Чеда је као Вучић ампутацију Косова и Метохије од Србије оправдао позивањем на нашу децу и жељу да се у Србији „роди прва генерација у миру.”4) У поимању прошлости и будућности Србије, као и у лицемерју да оправда ампутацију Косова и Метохије од Србије, интелектуалне и моралне висине једног Чедомира Јовановић достигао је академик и драмски писац Душан Ковачевић. Препуштајући српску децу са Космета Харадинајевом старању или као Вучић – бризи НАТО пакта, Ковачевић предлаже да због бриге за будућност деце у остатку Србијице одмах прихватимо све што се од нас тражи. Зато што „аlbanski narod ima želju da objedini teritorije na kojima živi, u federacji ili konfederaciji. Za 20 ili 30 godina Albanci bi mogli da žive na najvećoj teritoriji sa najmnogoljudnijim stanovništvom, ako uzmemo u obzir ostale države na Balkanu. Ako tu priču oko Kosova ne rešimo za pet godina, rešavaćemo je za 10 ili 20 godina sa stalnom latentnom opasnošću da preko noći počne rat.” Овај бивши амбасадор Србије и члан Крунског савета принца Александра своју државничку мудрост, по принципу – не дам само ономе ко не тражи, темељи на философији piss brothers хипи-покрета: „Valjalo bi da učinimo sve da nas neko ne isprovocira da uđemo u novi rat i da to bude naša crvena linija u dijalogu o Kosovu unutar našeg društva”. Тако се српској јавности писац „Балканског шпијуна” препоручује у улози националног геронта (геронт-старац, члан Герузије, једног од најважнијих органа власти у Спарти) са историософским промишљањима позајмљеним из ризнице знања „деце цвећа”. 5)
У улози НАТО друштвеног цензора, Јелена Милић је на време опоменула све оне странке које су дужници различитих западних поверилаца, да „позив председника Александра Вучића на дијалог о Косову треба одговорно прихватити”. При том истичући како је неминовно „географско смањење Србије” заправо „казна међународне заједнице за злочине које су српске снаге чиниле на Косову 1999. године”.6) Ауторитет Милићкине опомене онима који одбију Вучићев „дијалог” о Косову додатно је ојачао својом изјавом председник САНУ, академик Владимир Костић, позивајући „da političke organizacije, institucije, crkva, ugledni naučnici, ali i obični građani iznesu svoje ideje”. Следећи траг Милићке, овај угледни неуролог је са катедре председника Академије скренуо пажњу свеколиком Српству да је „dijalog o Kosovu pitanje na kom se prelama budućnost srpskog naroda”, додајући како је „dijalog je dobra ideja jer šta je alternativа”. У решењу проблема вишевековног српско-албанског спора и академик Костић је досегао тек до висина мировне философије хипи-покрета: „Dijalog i razgovor a ne rat, jeste put po kome treba da se ide kako bi se prevazišli viševekovni nesporazumi dva naroda”.7)
Иако нико нормалан не жели рат, рат је итекако део наше стварности, јер га, између осталог, посебно воли „дубока држава”, која је, речју Џ. Џатраса, наследница војно-индустријског комплекса САД.8) То што рат жели „дубока држава” већ само по себи довољно показује да је миротворство балканских марионета „дубоке државе”, међу којима су и Чеда, Вук и Милићка, чисто лицемерје. Уз то, други небројени докази показују да Чеда и Вук припадају групи највећих мрзитеља српске деце и њихове будућности. Отуда што је у херојском отпору против НАТО пакта погинуло око 1500 војника и официра, док су десетине и десетине хиљада предузимљивих и паметних младих људи, углавном неповратно, напустиле Србију спашавајући се од неколонијалне пљачке и непотизма Чеде, Вука и остале братије. Из Србије је само у САД, Аустралију и Канаду у периоду наше постпетооктобарске ЕУропеизације, од 2002. до 2012. године, емигрирало 150 000 људи.9) „Амерички сан”, који је без дана радног стажа у струци остварио Чеда Јовановић и већина осталих припадника Србијиног естаблишмента, отерао је из Србије у туђину стотине хиљада младића и девојака. У земљи у којој се према извештајима референтних установа број наркомана сваке године убрзано увећава и где би, према тврдњама стручњака, „требало да буде што мање афирмативних коментара и примера тих естрадних звезда које троше разне супстанце, а ето није им ништа”,10) Чедомир Јовановић се као политичар јавно залаже за легализацију „лаких опијата”. Уз аргумент да је „и сам пушио џоинт”. Своју бригу за децу и наталитет Јовановић исказује ваљда и тиме што се залаже за легализацију истополних бракова и давање права хомосексуалним паровима да усвајају децу.11)
И док је право лице хуманости и тобожње патриотске бриге Чеде, Вука и Милићке углавном познато и најширој публици, миротворство академика не подлеже таквој сумњи. Неспорећи да је рат највећа трагедија у људској историји, језик бројки показује да су ратови деведесетих година, који су Србима били наметнути од стране различитих сепаратиста и Запада, у непоредиво мањој мери физички десетковали српски национални корпус од емиграције. При том, ратови су завршени, а емиграција из Србије, Републике Српске и Црне Горе траје несмањеном брзином. У тзв. одливу мозгова Србија је светски вицешампиони, одмах иза Папуе Нове Гвинеје. Примери Пољске, Бугарске, Румуније и Хрватске показују да би највећи одлив радноактивног становништва задесио Србију када би ова постала члан ЕУ.
Главни разлози због којих Србија остаје без лекара, инжењера, фармацеута, стоматолога, добрих мајстора, возача, кувара су незапосленост, корупција, негативна селекција, партократија, безакоње, који у збиру дају утисак бесперспективности. Следствено, да ли су професори Костић и Варади, у својој бризи за биолошки опстанак српског народа, икада јавно осудили конкретне појаве корупције и непотизма на универзитету или у српском здравству? Да ли су дигли свој глас због тога што српско високо образовање због судске опструкције још носи жиг незавршене „афере Индекс”? Да ли су ови академици икада јавно реаговали због фалш-диплома и фалш-доктората високих партијских кадрова. због акредитација које се деле капом и шаком „дивљим” универзитетима, факултетима и одељењима, од Тутина до Кладова, због тога што је Влада противно закону признала дипломе универзитета муфтије Зукорлића? Да ли сте икада чули академика Ковачевића да је своју бригу за опстанак српске младежи исказао тако што је осудио конкретне примере непотизма и ненаменског коришћења буџетских средстава у српској култури и уметности, да ли је јавно осудио улогу Жељка Митровића у уништавању српског етоса? Да ли сте икада чули да су наведени академици, бранећи европске радноправне стандарде, устали против неоколонијалног Закона о раду, против ропске експлоатације радника нпр. у Јури? Да ли сте икада чули Душана Ковачевића, Тибора Варадија и Владимира Костића да су бранећи европски принцип правне једнакости и једнаких шанси осудили партијско запошљавање у државним установама и предузећа? Да ли сте чули да су наведени академици, бранећи европску вредност слободе научног и уметничког рада, устали против нове инкриминације негирања и умањења геноцида и ратних злочина? Јер младеж из Србије не одлази због ратних претњи и некакве националистичке и ратнохушкачке политике, већ због свих оних друштвених зала о којима су као заливени ћутали наведени академици. О томе упечатљиво сведочи ауторски текст Давора Милошевића, једног од оних младих интелектуалаца који су напустили Србију: „Веровали смо у одлазак Милошевића, у повратак Космета, у долазак демократије, слободе и капитализма, завршетак транзиције, у одлазак ДС, у долазак СНС… И када су сви отишли, дошли и прошли, испало је да се демократија у Србији огледа у томе што свако може да ради шта хоће ако га не ухвате или има везе, да је закона за немоћне све више, да је слободе све мање… Млади јесу школовани и поштени, али нису наивни. Схватили су шта се око њих дешава и шта им се спрема, али нису спремни да пристану на намењену судбину. Последњи окидач био је долазак СНС на власт, као јединих који нису до сада владали. Жалосно је када се испред зграде скупимо ми млади, или млађи, снег да очистимо, имамо више диплома од целокупног сазива Народне скупштине”.12)
Ћутање o конретним примерима безакоња, близикаштва и корупције показује да академици Костић, Ковачевић и Варади имају антиморал компрадорске псеудоелите. Отуда је њихова брига за будућност Србије стварна онолико колико и брига једног Чеде, Вука или Вучића. Пошто су део компрадорске псеудоелите од ових академика се и не може очекивати да бране позицију која је супротна интересима западне плутократије. Сходно томе, одбраном „дијалога” који треба да доведе до ампутације Косова и Метохије из уставноправног поретка Србије, наведени академици не обезбеђују мир Србији, већ себи и свом потомству мирну и удобну будућност под заштитом западне плутократије. Одричући се Косова и Метохије они купују себи позицију у марионетској управи у остатку Србијице. Једном речју, Костић, Варади и Ковачевић према својој држави и њеним интересима имају однос јеванђељског најамника: „А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бјеши, јер је најамник и не мари за овце.“ (Јн. 10:12-13)
После крви и ратних победа, Срби су се биолошки обнављали. О томе најбоље сведочи обнова становништва после Првог светског рата. После епохе наjамника у територијално осакаћеној Србијици остаће само онај ко мора или тачније само онолико колико је довољно за финансирање најамничких псеудоелита.
Према тумачењу непревазиђеног историософа О. Шпенглера „човек чини историју, а жена је историја”. Ове „две историје, женска и мушка, се боре око господства”. „Жена”, додаје Шпенглер, „презире ову другу историју, човекову политику, о којој зна само да јој отима синове.” Јер, „шта је за њу битка која уништава победу у хиљаду порођајних мука? Човекова историја жртвује историју жене”.13)
Проглашавањем антиратне политике за панацеју свих геополитичких проблема Србије, академици Костић, Ковачевић и Варади су се према Шпенглеру показали како мушкарци са идентитетом „бабе”. Под „бабским идентитетом” Шпенглер разуме „антиполитичку настојеност мислилаца, доктринара и сањалица о човечанству”, која није ништа друго него покушај имитације односа жене према историји. И док је улога жене у историји, иначе опредељена њеним бићем, важна колико и улога мушкарца, у „бабском” идентитету нема ничег вредног, оригиналног и стваралачког. Тако смо на челу САНУ и у њеним редовима добили академике са идентитетом „пола жена пола риба”: најамници „од овог света” који пропагирају мировну философију хипи-покрета са упориштем у њиховом џепу и „бабском” идентитету. И такви нам се препоручују за брижне свенационалне геронте, што је довољан доказ да грађани Србије, као рече С. Којић,14) одбрану државе треба да преузму у своје руке. Јер, за разлику од академика-најамника и политичара-најамника они немају резервну Отаџбину.
(Фонд стратешке културе)
______________________________________________________________________________
1) www.blic.rs/vesti/politika/ekskluzivno-autorski-tekst-predsednika-aleksandra-vucica-za-blic-zasto-nam-je/v7xgl6q
2) rs.n1info.com/a289141/Vesti/Vesti/Draskovic-Vreme-je-da-priznamo-kosovsku-stvarnost.html
3) www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2821686/varadi-teritorijalna-i-personalna-autonomija-za-srbe-na-kim.html
4) www.nspm.rs/hronika/cedomir-jovanovic-vucicev-poziv-na-dijalog-o-kosovu-ide-ka-mestu-na-kome-ldp-ceka-od-kada-postoji.html
5) www.blic.rs/vesti/politika/dusan-kovacevic-srbija-nema-dece-za-novi-rat/4jzvl9k
6) rs.sputniknews.com/politika/201707301112107253-Milic-Jelena-Kosovo/
7) www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2820882/kostic-na-dijalogu-o-kosovu-se-prelama-buducnost-srpskog-naroda.html
8) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/ako-bude-rata-ne-krivite-vojno-industrijski-kompleks-situacija-je-jos-gora-nego-sto-mislite/
9) www.politika.rs/scc/clanak/328368/Srbi-razvejani-u-159-zemalja-sveta
10) rs.sputniknews.com/vesti/201706261111691255-droga-krokodil-/
11) www.telegraf.rs/vesti/politika/1499279-ceda-otkrio-da-li-je-smrkao-ova-ispovest-lidera-ldp-a-sokirala-je-srbiju-video
12) www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:646079-Zasto-mladi-sve-vise-odlaze-iz-Srbije
13) О. Špengler, Propast Zapada, knj. 4, Beograd, 1990, str. 82-84.
14) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pravo-gradjana-na-odbranu-drzave/
