Да ли сте икада чули за Купиник, последњу српску средњовековну престоницу у мочвари крај Купинова?

НИ на земљи, ни у води, на острвцету на почетку Обедске баре још увек стоје остаци Купиника, тврђаве и престонице последњих српских деспота. Са обале средњовековног цивилног подграђа, данашњег живописног сремског села Купинова, кратком пловидбом чамцем између потопљеног дрвећа стиже се до зарушених моћних кула и зидина које скрива висока трска.

– Купиник је карика која недостаје у историји очувања српског идентитета – причао нам је археолог Петар Одобашић из Туристичког инфо-центра Купиново, док је вешто веслао између тамних стабала потопљене шуме. – Кад је Србија 1459. после пада Смедерева нестала као држава, овај град је постао не само резиденција српских деспота већ и престоница нације. У граду на првој линији одбране Угарске и Европе од османлија нико није ни хтео ни смео да живи осим Срба. Купиник у следећих седам деценија био центар око кога су се окупљали племство, свештенство и народ чувајући идентитет и традицију.

Без града скривеног у сремској мочвари Срби би вероватно нестали као нација, претапајући се у народе Османског цартва и Краљевства Угарске. Дворска црква Светог Луке у Купинову пружала је нарочиту и наду и веру српском народу који је стизао у збеговима преко Саве.

– Храм је добио име по светом апостолу и еванђелисти Луки чије су мошти овде чуване – каже Одабашић. – Њих је од турског владара Епира откупио деспот Ђурађ Бранковић 1453. и пренео у Смедерево, а већ две године касније пренео их је у нови храм који је подигао у Купинику. Мошти су ту чуване извесно време, а онда су однесене даље, због опасности од ратних разарања.

Црква Светог Луке на обали Обедске баре и данас изгледа исто као и у средњем веку кад је од тврђаве до ње водила дрвена стаза-мостића подигнута на високим стубовима. Наиме, до првог земљаног бедема града, који није нестао ни пола миленијума после његовог разарања, у највећем делу године може се стићи само чамцем пловећи преко ниске воде.

– Купиник, окружен шумом и мочваром био је недоступан и турској флоти и пешадији која би покушала да га држи у опсади – причао нам је Одобашић водећи нас кроз некадашњи водени канал између земљаних бедама и зидина града. – Град има квадратну основу са страницама од 50 метара с веома јаким кулама на угловима. Подигнут је на темељу старије тврђаве, највероватније римске касноантичке, али ни то није најстарији слој. Пронашли смо и трагове Келта, али и камене алате који сведоче да је Купиново било насељено још од неолита.

Купиник постаје српски у време деспота Стефана Лазаревића који га ојачава, а утврђивање наставља деспот Ђурађ Бранковић. Тврђава је изузетно квалитетно грађена од тврдих опека између којих је била попуна од камена и ломљене цигле, што им је давало способност да апсорбују ђулад у случају артиљеријског напада. С њених високих кула пуцао је поглед преко шума и мочваре према Србији и Срему.

– Зато је ово био главни град српских деспота који су са војском и флотом шајкаша преузели одбрану југа Угарске од Турака – каже Одобашић. – Купиник је контролисао најважнији прелаз преко Саве, велики меандар у коме река прави уску и дугу окуку.

Српска војска из Купиника је за кратко време копном и чамцима прелазила с краја на крај те “потковице” речног тока од 25 километара и нападала Турке који су проширили легенду о сукобу с натприродним силама.

– Због тих муњевитих препада и појављивања ниоткуда из шума и мочвара деспот Вук је највероватније и добио надимак Змај Огњени – каже Одобашић. – Он је упадао дубоко у Србију и наносио поразе Турцима, омогућавајући српском народу да пређе у Купиник и Срем, у слободу. У време Првог и Другог српског устанка потомци тих људи су се враћали да обнове Србију, из ових крајева је долазила највећа војна помоћ, али се враћала и баштина и традиција чувана вековима.

Етно-село Купиново

ТАЈАНСТВЕНЕ КУЛЕ

НАЈБОЉЕ очувана осмоугаона кула Купиника данас је висока око 8 метра, али то је тек око трећине њене првобитне висине. Зидови кула су били дебљи од 3,5 метара.

– До данас је највећа тајна зашто је свака од кула Купиника имала другачији облик, иако су подигнуте у исто време, што је јединствен случај – истиче археолог Петар Одабашић. – Прва кула је била кружна, друга осмоугаона, трећа шестоугаона и четврта квадратна. Једно објашњење гласи да су тако прављене због одбране од различитих врста тадашњег наоружања. Друго објашњење звучи романтичније, али су мерења показала да имају смисла. Показало се да је свака од кула у Купинику била верна копија неке куле из српских престоница Београда и Смедерева, као да су српски деспоти желели да тако сачувају баштину Србије.

Крај утврђеног града Купиника се налазило цивилно насеље, о чему сведоче случајни налази у двориштима данашњег Купинова.

Црква Светог Луке

Борис Субашић, НОвости