Постоји могућност да Сунце има невидљиву “сестру”, са којом прави двоструки звездани систем. Према верзији научника, ова звезда – патуљак браон боје, се повезује са периодичним масовним изумирем организама на Земљи.
Прича о хипотетичкој звезди датира из 1984. Тада су палеонтолози из Чикага Дејвид Рауп и Џек Сепкоски објавили рад у коме су устврдили да организми на Земљи масовно изумиру сваких 26 милиона година. До закључка су дошли на основу анализе фосила морских организама за четврт милијарде година. Научници верују да узрок циклуса не треба тражити на Земљи, и зато су се у истраживање укључили и астрономи.
Убрзо су објављени радови са објашњењем да Сунце има двојника. Друга и светлија компонента пара, названа је Немезида – патуљак браон боје. Немезида се креће по издуженој орбити, 1,5 светлосних година од Сунца. Када се они једном у 26 милиона година приближе, патуљак улази у Ортов облак -гигантску сферу од билион ледених чворова око соларног система. Због гравитационих поремећаја маса чворова испада из облака и пада у облику комета на Земљу и друге планете. Велико периодично “бомбардовање” Земље изазива смрт организама .
Немезиду су почели да траже свуда, чак и у Сунчевом систему. Иако ње тамо нема, сматра астрофизичар професор Московског државног универзитета МГУ, Михаил Сажин.
– Имамо такозване ефемериде, односно положај и брзина планета соларног система. И ако бисмо унели допунско тело, видело би се по ефемеридама .
Патуљак браон боје не светли и можемо га наћи инфрацрвеним сензорима при малој температурној разлици са космосом. Покушаји коришћења инфрацрвених телескопа нису дали резултат. У 2012, НАСА је објавила најсвеобухватније истраживање целог неба, уз помоћ орбитарног телескопа WISE. У истраживање је ушао и новооткривени браон патуљак, удаљен 20 светлосних година од Сунца. Њихови параметри се нису подударали са Немезидом.
Недавно су добијени нови докази да се масовна изумирања организама на Земљи заиста догађао у једном истом периоду. Само након 27 уместо 26 милиона година . Заговорници хипотезе о “Звезди смрти ” су живнули. Поред “палеолошких аргумената”, на њу указују и други: необичност у кретању Плутона и удаљенијих тела – малих планета Хаумеа, Макемаке, Ериде. Водећи истраживач Института за астрономију Дмитрија Вибе се не слаже са овим аргументом.
– Утицај би могао буди једнократан. Некада давно, соларни систем је могао бити део двоструког или троструког система, азвезданог јата. Богатој звезданој констелацији у којој су се звезде често приближавале једна другој. Након тога, јато се распршило и његове звезде су наставиле да се крећу кроз галаксију саме. Једна од тих појединачних звезда, избачених из јата, је и Сунце.
Периодични токови комета се такође могу објаснити не само утицајем Немезиде. На пример, соларни систем понекад пресеца равнину наше галаксије и такви преласци стварају конфузију у Ортовом облаку.
Међутим, нико још увек није доказао да „звезде смрти” заиста постоје. Могуће је да Немезида “исплива” у будућем истраживању неба, уз помоћ телескопа нових генерација.
Борис Павлишчев,
