Деведесетих година Ваљево је било „Престоница Српског покрета обнове“, десетине хиљада грађана је било на протестима и митинзима опозиције. За Петровдан 2000, Богољуб Арсенијевић Маки је, на митингу против власти и опозиције, напунио Градски трг, од 3 до 5000 људи!

Ове године Ваљеву, и Србији, се догодио Александар Обтадовић, човек који је, свестан последица, обелоданио да приватне фирме, међу којима и она у којој је „саветник“ отац министра полиције Бранко Стефановић, купује наораужање по повлашћеним ценама, и уз огроне профите га препродаје трећим лицима.

Обрадовић је три месеца, што у затвору, што у кућном притвору, плаћајући цену своје храбрости. Овде се неће говорити о реакцијама, и понашању, циркуске диктаторске власти на челу са првим Пинкијем, јер они раде, и понашају се, само у свом интересу.

Хапшење Обрадовића, који је за сада једина жртва свог чина, био је повод, где ћеш бољи, да се јави постојећа опозиција, и да на том „капиталу“ покуша да дигне Србију.

Kако нам то иде, у Београду су суботњи протести посвећени Обрадовићу, у Ваљеву се глас за његову слободу чује сваког петка. У Ваљеву је организацију протеста, веле по налогу из Београда, преузела Демократска странка. На Градском тргу су виђени бројни страначки прваци из Савеза за Србију, бољи део тих окупљања су студенти из Један од 5 милиона, свежи Сергеј Трифуновић, нестраначке личности, као што су Чедомир Чупић, Биљана Стојковић, Гојко Божовић… Лошији, или најлошији, део свега тога је ДС гуслар Миливојевић, који у 21 веку анимира присутне десетерачким доскочицама.

Интересантно је да се на протестима у Ваљеву, Ваљевцима обратио једино Ваљевац Богољуб Арсенијевић Маки, који не живи у Ваљеву. Та има ли ко у тој Демократској странци у Ваљеву, целом граду, да није сирће? Још интересантније је да је на тим скуповима јако мало људи, чиме су били изненађени многи говорници.

Да ли је проблем само у организацији, и организаторима, где су радници „Kрушика“, где је нестало Ваљево? Свега ту има, па и тога да је безнађе појело сваку наду.

Један од одговора на ова питања, наравно не први, појавио се током штрајка поштара. Јављено да у Пошти фиктивно, са платама преко 100 000 динара, раде бројни „заслужни уметници“, попут Тијане Ајфон, Жељка Самарџића, Бранка Kоцкице. „Kрушик“ је, откад га је преузео СНС, запослио скоро 2000 радника. Шта мислите колико је „уметника“ фиктивно ушло у фабрику без конкурса, само са потписом Дарка Глишића на цедуљици, кажу бар пола од тога, што је пола Уба. Додатно питање је да ли су ти фиктивни уметници са Уба населили и Ваљево, судећи по овоме што се догађа, изгледа да јесу.

Још податак да је за све ово време петицију за ослобођење Обрадовића потписало само 27 000 грађана. Да нису ови са Уба населили и Србију?

Драган Тодоровић
Извор: колубарске.рс