Како су се држали Јужни Словени, припадници аустроугарских јединица које су у лето 1914. године кренуле да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју речи Јована Бањанина који је, у чланку објављеном 27. маја 1915. године, рекао да су се они „борили храбро„, да им је то „с лицемерном хвалом и злурадошћу признавано у Аустрији„, а с болом у души истицано у Србији, и да у томе „лежи највећа трагика овог рата за све нас Јужне Словене, нарочито за нас Србе„…

Хрватска аустругарско срп

Разочарење у Србији у Јужне Словене постало је потпуно кад се сазнало за злочине које су они, заједно са мађарским и аустријским војницима, починили у Мачви над цивилним становништвом. Упадајући у села попут војника Џингис-кана, истеривали су из кућа читаве породице, не обзирући се на узраст и здравствено стање, да би их затим везане конопцима, које су носили са собом, гонили испред себе кад су наступали према положајима српске војске.
Тако су поступили, између осталог, у селу Лешници, где су, претходно, убили више сељака, сељанки и деце… На пример међу становницима Лешнице, који су употребљени као живи заштитни зид налазило се и више жена са децом која још нису била проходала.

У децембру 1914. године, код Торлака на Вождовцу у Београду изгинула је већина припадника 79. Јелачићевог пука, састављеног углавном од Хрвата. Под налетом српских јединица, засипани артиљеријском ватром, почели су да се предају тек кад их је преостало стотину-две…

јелачићевци

У „Политици“, у броју од 1. августа 1914. године објављен је чланак на тему „употребе“ Јужних Словена од стране Аустроугарске у рату против Србије („Аустрија је гурнула Словене на Србију„), у којем је истакнуто да је Аустрија правила овакав рачун: „Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшнија мржња на Србију.“

Што се и обистинило.