Да ли знате шта (ко) су “але”?

Међу Србима живе, поред доста других демона, и они који управљају ветровима и непогодама, и свуда се називају але, осим у југоисточним српским крајевима, где их зову ламија или ламња. Ала је турског, а ламија грчког порекла.

Але се појављују у градоносним облацима или воде те облаке, изваљују дрвеће из корена и уништавају сав берићет на селу, па зато Вук Караџић каже “Бори се као ала са берићетом: кад води облаке па хоће љетину да побије градом”.

У народним причама ала је демон леденог северног ветра, ала северац.

Ала нема лик према коме би се препознавала. Она из облака “само реп спусти, а главу у облак сакрије”, или се замишља као “некакво црно и страшно биће у виду ветра”, или као нека “велика и груба змијурина са великим крилима”. Може да води облаке и као џиновски орао. На њеном пустошном путу заустављају је змајеви, који су са њом у непрекидној борби, а бије се и са орловима. Није реткост ни да се але побију међу собом.

Алу људи често замишљају и са главом коња, а телом змије. Понекад има три главе, и баш такву је у околини Голупца пронашао и савладао један од највећих српских јунака Милош Обилић.

Према народним схватањима, ала гута берићет људски у огромним количинама. Само у једно њено уво може да стане по шест хиљада ока грожђа. Њена прождљивост и неситост су ушле и у изреке и пословице: “Ало несита, ждере као хала, кад ко нагло једе”, примећује Вук Караџић.

Ала крива за помрачење сунца

Када је једном биволица отелила биволче које је заправо било ала, оно је хтело одмах сопствену мајку да прогута. Иста таква је и грчка ламија, која од силне глади једе сунчеве зраке, и отуда настаје помрачење сунца.

У својој похлепи ала не бира, па јој је нарочито стало до људског меса, и то младог, па се од ње морају чувати мала деца, а нарочито новорођенчад. У европском средњем веку су веома раширене биле приче о женском демону који граби децу и кога најзад неки светац, обично свети Сисиније натера да децу избљује и врати родитељима.

Неки мушкарци и жене могу да се претворе у алу, и то онда када њихова душа преузме природу овог демона. Док њихова душа води облаке и уништава летину, њихово тело спава, и, шта год да се деси души када из тела изађе, на пример, ране које буде добила у борби са непријатељима, то ће се десити и душином телу. Такви људи се зову аловити, и верује се да су то они, који су оболели од епилепсије. Аловит човек се у приповеткама описује као сувоњав, са белом брадом и дугачким ноктима 

Вести