Ако Николо Макијавели, у свом надземаљском стању, „одозго гледа све“, онда мора да колонијалне демократије и ово наше стање доживљава као превазилажење и најцрњег макијавелизма. Јер, његов Владалац стварно није имао обавезу да бира средства, али јесте морао да све чини на корист своје државе и свог народа. У Србији се та обавеза чини као чист луксуз
Нема грађанина Србије данас који ће – кад стави прст на чело и размисли минут-два – искрено рећи да очекује, стварно очекује, да ће после овог залудног бирања између „зла и горег“ – бити боље. Човек мора бити СНС-бот па да може објашњавати како су плате и пензије које падају – веће, и да је нормално да се уз то повећавају рачуни за струју, станарине, акцизе и порези
То је део те велике евростратегије: да се Срби не јуначе, него да кулуче. Да буду више Бранковићи него Карађорђевићи. Што будемо мање људи, то ћемо бити више Европљани. По мери Курца и Шулца. Кад једном будемо ништа – много ће нас ценити „у свету“. Примиће нас и у свети NATO. Можда постхумно добијемо Нобелову награду за мир, чиме Хазари, признаћете, нису почаствовани
Зашто се ови избори одржавају? Па да се на путу у мрак уклоне сви који могу да убацују клипове у точкове компрадорске локомотиве!
Од СНС-картела нема бољег следбеника те политике. Нема бедастоће коју они неће навалити на плећа и имплементирати у мозгове згаженог народа а за нешто личне користи и циничне похвале великих европских визионара Себастијана Курца и Јоханеса Хана. Ангела Меркел више нема времена да дели захвалнице
ШТА ће променити избори у Србији?
Ништа.
Једино ће додатно утемељити опште сазнање међу народом да политичке партије све мање имају везе са животом.
Чињеница да су партије настале да, пре свега, решавају друштвене проблеме у главама наших партијских вођа – производи кошмар. Потпуно је очигледно да је њихов једини циљ голо владање – какво-такво, колико-толико, уз било чију асистенцију.
Зато циљ да се нека „напредњачка“, а пре „демократска“ влада одржи на власти „још један круг“ оправдава свако средство.
Ако Николо Макијавели, у свом надземаљском стању, „одозго гледа све“, онда мора да колонијалне демократије и ово наше стање доживљава као превазилажење и најцрњег макијавелизма. Јер, његов Владалац стварно није имао обавезу да бира средства, али јесте морао да све чини на корист своје државе и свог народа. У Србији се та обавеза чини као чист луксуз.
Али, ипак, нема грађанина Србије данас који ће – кад стави прст на чело и размисли минут-два – искрено рећи да очекује, стварно очекује, да ће после овог залудног бирања између „зла и горег“ – бити боље. Човек мора бити СНС-бот па да може објашњавати како су плате и пензије које падају – веће, и да је нормално да се уз то повећавају рачуни за струју, станарине, акцизе и порези.
Сада је и најнеобавештенијем грађанину јасно да никаквих страних инвестиција овде неће бити, сем понеког суманутог пројекта у коме наша држава плаћа плату нашем раднику који ради за страну фирму и њен профит, и онда се на то – у тајним деловима споразума – „страном инвеститору“ додаје још којекаквих погодности.
Да. Наша влада субвенционира стране фирме, а да се при том оне не обавезују ни на шта. Ово превазилази колонијалне снове најбескрупулознијих колонизатора.
Кад једном све ово прође, и кад ове тужне реформе „прекрију заборав и шаш“, па будемо причали унуцима да смо живели у таквој земљи, деца ће мислити да су то бајке које су у њихов свет долетеле из „црних рупа“ свемира. И смејаће се од срца. Тако шта да раде људи при чистој памети, па наравно да је то – немогуће.
Али дотад, дотад нам остаје да гледамо како се „кумови“ спремају да будзашто продају делове ЕПС-а, а онда једино преостаје да за намиривање рата за отплату дугова ММФ саветује нашу владу (ваљда у седмој рунди преговора) да у помоћ позове Тачија и неког од оних Мекејнових пријатеља из ISIS-а, па да почнемо – после плата и пензија – да дајемо органе.
Али, ту не вреди много помоћ пензионера. Јер за пробирљиво светско тржиште траже се органи младих и здравих Срба.
Да, потпуно је очигледно да су само три важна посла о којима влада Србије брине: да слуша инструкције ММФ-а, да предаје Косово, и да нас полако гура у NATO. За ово прво сем да продајемо органе – више извора неће бити.
Мислите да је овакав сценарио претеривање. Али питајте се: зашто би био немогућ у „нашој“ земљи у којој ми више не штампамо уџбенике за нашу децу? Или зашто би био немогућ у земљи у којој се онима који су убијали грађане Србије даје право да се слободно шетају земљом, плус не плаћају порез и не подлежу контроли српске државе? А кад то постане јавна тема, онда се председник државе сети да би такав статус могао да се дâ и Руском центру у Нишу, што наш премијер, како јављају новине, већ три пута одбија.
Дакле, за оне који су нас убијали и уништавали нашу индустрију и околину одмах дајемо… А за пријатеље? Па, ваљда кад и они, уместо што су нас спасавали од поплава, почну да нас убијају и засипају осиромашеним уранијумом, влада ће потписати споразум.
Гостопримство власти у данашњој Србији само тако се и заслужује!
И зашто би то било чудно у земљи у којој се храст стар шест стотина година посече због стотињак метара асфалтног пута, а све због увођења квазипротестантске етике и духа колонијалног капитализма у свест народа? Зашто у таквој земљи не би било нормално и да највиша власт доводи једног Немца и даје му сва права и ко зна колико материјалних дарова (ливада и њива) да он научи (!?) Србе да гаје свиње.
Па и они Немци који су били најгори ђаци из историје, кад слушају причу српског „канцелара“ и хладни смешак хер Тениса, мисле да је то „скривена камера“ – јер је општепознато да су Немци и аустријски Немци у лето 1914. кренули у једну од својих најтрауматичнијих историјских авантура баш после, како је то сликовито описивао Штефан Цвајг, „чаркања са Србијом“ а „поводом неколиких трговинских споразума због српског извоза свиња“.
Премијер и Тенис
Наш премијер узео је на себе да спречи трећи светски рат, па тако с Тенисом ради да „српски извоз“ не постане повод. Е, да те 1914. у Београду бејаше СНС-влада, свет би био спасен од Великог рата… Не само што Србија не би извозила проклете свиње, него се не би дозволило Романову да брани Србију. Сем од поплаве, наравно.
„Ми“ имамо свој приоритет приоритета! Да се јасно каже: „Српски народ постаће члан велике Европске породице народа… Отпочеће нов живот. Из крви најбољих синова Европе нићи ће и за Србију ново доба, доба мира и народног благостања“. Шта би овоме могло да се дода? Шта би овде могло да буде спорно?
Ништа, па то сваки дан слушамо на почетку наших најважнијих информативних емисија. Зар не? И – из свих уста, првих људи у нашој државној хијерархији. Али, сачекајте тренутак. Ове три реченице су, ипак, цитат са ратног плаката којим су генерација дедова Себастијана Курца и очева Ангеле Меркел 1941. Србима у окупираној Србији обећавала „бољу будућност“ уз потпору принципа „сто цивила за једног војника“.
Да, баш овим речима се Србима обећавало, а „европска породица“ се писало са великим „Е“.
Шта се ту променило? Ништа.
И онда и сада се у Београду нашло „рационалних“ политичара који су ово узимали као „пут без алтернативе“, али и онда и сада српски народ се није одушевљавао позивом у „екстра-друштво“. И онда и сада се Србима објашњавало да то како су „до сада“ радили не ваља, и да су зато страдали, и да је време да постану – „рационални“.
То је део те велике евростратегије: да се Срби не јуначе, него да кулуче. Да буду више Бранковићи него Карађорђевићи. Што будемо мање људи, то ћемо бити више Европљани. По мери Курца и Шулца. (Сенатора Мекејна и Девенпорта нећемо заборављати, само нам се не римују у овом стиху.) Кад једном будемо ништа, много ће нас ценити „у свету“. Примиће нас и у свети NATO. Можда постхумно добијемо Нобелову награду за мир, чиме Хазари, признаћете, нису почаствовани. За вечни мир!
Задатак је ових избора да се покаже народно одушевљење што нам је наша влада обезбедила да у Генералштабу српске војске седе страни надгледници – а што је само по себи исправљање православне грешке из 1914. и недисциплине из 1941. Боље нам је да нестајемо као трулеж у миру, него да нас слуђују „крстом часним и слободом златном“.
Зато ће се за ове изборе, уз највећу помпу, окречити неколико ве-цеа по српским домовима здравља, у дичном здравственом систему који је до данас реформисан тако да је најбољи пацијент онај који престаје да буде трошак и који се, с дужним пијететом, може проследити служби у којој је у својој младости председник Србије зарађивао за живот. Тако се затвара сјајни круг евроатлантског пута.
А ми да се вратимо на почетак.
Зашто се ови избори одржавају? Па да се на путу у мрак уклоне сви који могу да убацују клипове у точкове компрадорске локомотиве!
После сламања Алексиса Ципраса јавно је из Брисела демонстрирано да се никакве промене неће толерисати у оквиру система. И да се систем који убрзано производи беду, распад и демонтажу читавих народа мора одржати, по цену неподношљиве мучнине понижених.
Од СНС-картела нема бољег следбеника те политике. Нема бедастоће коју они неће имплементирати на плећа и у мозгове згаженог народа а за нешто личне користи и циничне похвале великих европских визионара Себастијана Курца и Јоханеса Хана. Ангела Меркел више нема времена да дели захвалнице.
Додуше, није све тако црно. Постоје у Европи Виктор Орбан и Роберт Фицо који, настали у овом систему, дижу главу против колонијалног стања. Али СНС-визија се никад неће спустити тако ниско.
Да нас Немци и амерички амбасадор критикују!? Ма, не долази у обзир! Какво Косово, даћемо и Ниш, само да се оствари велика визија од пре седам деценија да „српски народ постане члан велике Европске породице народа“.
Где би нам био крај да смо били ове памети, па да смо то урадили још у балканским ратовима!
Пише: Слободан РЕЉИЋ
Геополитика број 96, март 2016.
Факти
