Чисто да не заборавимо да још увек постоји јер су је догађаји на другом крају планете бацили у запећак – Европска унија нас је првих дана ове године почастила новом будалаштином, још једном у дугом низу, увијеном у целофан прошлогодишњих “достигнућа”. И то из пера шефице европске дипломатије Федерике Могерини (41), младог јастреба некадашње италијанске Комунистичке партије, задужене углавном за изношење истих.
Сходно идеалима из младости, којих се није решила ни преласком код италијанских демократа, Могеринијева је на свом блогу изнела европске успехе у 2015. години у које не би поверовале ни овдашње стралете. А та успешна “таштина празнине” изгледа, како тврди, отприлике овако: споразум о иранском нуклеарном програму, одговор на избегличку кризу, уједињена борба против тероризма, преговори о мировном решењу за Либију, разговори о завршетку сукоба у Сирији, јачање односа ЕУ и Африке, као и пријатељства са Кубом и Латинском Америком…
Могерини, као и већина европских посленика, живи у некој паралелној стварности. Услед тога, вероватно није приметила да од споразума о иранском нуклеарном програму за сада стоји само “с” јер Иранци у међувремену уговарају са Русима испоруку уранијума у замену за ракетне системе С-400. А тек заједничка борба против тероризма – да није тужно било би смешно: док Русија бомбардује положаје џихадиста у Сирији, САД их наоружавају, а Турска од њих купује нафту.
Одговор на избегличку кризу је без преседана – толико је био ефектан да се Шенгенска зона распала за три месеца у покушају да се европске земље заштите од прилива миграната које су у почетку “дочекивали” сузавцем и воденим топовима, а касније и жичаним оградама. Осим што планирају да им, као у концлогорима, одузимају личне вредности, већина Европљана је, како воле да кажу, “ограничила” број избеглица које може да прими. Тиме су само продужили време које ће утрошити на њихово збрињавање, а о новцу за поновно постављање граничних пунктова да не говоримо.
Међутим, највећа глупост коју је Могеринијева представила као европско достигнуће јесте Бриселски споразум између Србије и самопроглашеног Косова, или еуфемистички, Београда и Приштине. Какво је то достигнуће када пет чланица исте те ЕУ не признаје постојање једне од страна потписница тог Споразума? И да ли се то може назвати успехом после дебакла доживљеног у Унеску поводом захтева за пријем Косова у стално чланство те међународне организације? Или после одустајања Аустрије да аплицира код надлежних институција како би самопроглашено Косово добило засебан позивни телефонски број?
Очигледно, Могеринијева нема појма ни шта прича ни шта ради, ако уопште нешто ради. Зато, вратите нам Кети Ештон, бар је изгледала као матора гувернанта, па смо знали шта о нама мисле. Ова нова је к’о тоцило!
Б. Живанчевић – Вести
