Мало је ко помислио те пресудне 2012. године, када је Ивица Дачић одлучио да промени страну и направи владу са напредњацима, да ће његов политички пут у наредној деценији бити овако катастрофалан. Пре десет година постао је премијер, а данас након “пакта са ђаволом” бори се за цензус и планира коалицију са политичким аматерима.
– Можда се у Србији не зна ко ће бити председник, али се добро зна ко ће бити премијер – истакао је Дачић те пресудне изборне ноћи 2012. године, након проглашених резултата.
И имао је Дачић чиме да поткрепи своју надмену реченицу – његов СПС је оствојио 14,53 одсто гласова, односно 44 мандата, што је представљало највећи успех социјалиста након Петог октобра. Успео је Ивица да лепо плива у политичким водама, јер је увек био тај „тас на ваги“ када је у питању формирање, како Владе Мирка Цветковић 2008. године, тако и своје владе те 2012.
Кључна година за Ивицу Дачића била је 2006, када је преминуо Слободан Милошевић, а Дачић постао председник СПС. На парламентарним изборима 2007. Дачић и СПС су показали да могу и без Слобе, те су освојили 5,6 одсто гласова. На парламентарним изборима 2008. СПС осваја 7,5 одсто гласова и враћа се на готово идентичан проценат гласача као са парламентарних 2003, док је Милошевић још увек био председник социјалиста. Те 2008. Дачић прави владу са демократама и СПС се на велика врата враћа у власт.
Победа Томислава Николића председничким, као и одличан резултат социјалиста на парламентарним изборима 2012, омогућиле су Дачићу да изабере страну која ће му дати оно што је навише жели – премијерском место. Тешко да је знао да ће га то место скупо коштати.
Премијерско место председник социјалиста није дуго задржао. Након парламентарних избора 2014. године, на којима је СПС остварио мало слабији резултат него две године пре (13,5 одсто), Вучић и Дачић ротирају места, те овај први постаје премијер, док други постаје Први потпредседник Владе. Тада креће Дачићев суноврат.
Следећи избори 2016. године показују, како пад моћи, тако и пад рејтинга социјалиста. Освајају 10,95 одсто, а Дачић постаје све мање битан фактор, не толико због изборног резултата, већ због чињенице да је Вучић у то време већ приграбио све полуге моћи у држави. Што се и показало на председничким изборима 2017. године када Вучић осваја 55 одсто гласова и постаје председник, те шаље Томислава Николића у политичку пензију.
Кључна година за крах Дачићевог политичког утицаја је управо та 2017, јер му је Вучић показао да има капацитет да ради шта годи хоће када су у питању политичке позиције у власти.
И поред бојкота парламентарних избора 2020. године од стране опозиције, Дачић није успео да повећа број гласова, па је спао на 9,8 одсто. Након тих избора следи ново понижење, па некадашњи премијер није постао ни министар, већ одлази у циркус-скупштину, на чијем се челу налази и данас.
Нови парламентарни избори су за нешто мање од два месеца, а и поред свог улагивања Вучићу, Дачић није успео да се нађе на заједничкој листи са напредњацима и да на тај начин маскира катастрофалан рејтинг. Уз то, Вучић га је натерао да СПС подржи њега као председничког кандидата. Гомила социјалиста већ одавно прелази у СНС, па је упитна и Дачићева инфраструктура унутар странке. Када се на то додају и незадовољне струје у СПС које више не желе да их Вучић понижава и да им гаси странку, јасно је да је за 10 година Дачић успео да пређе пут од премијера, до некога ко се бори за цензус, па сада као савезнике види идеолошки дијаметрално различите Заветнике и покрет Бранимира Несторовића.
„Од злата до блата“ – могао би да гласи назив неке књиге која би описивала политички пут Ивице Дачића у последњих 10 година.
