Београд – За годину дана рада нове Владе Србија се налази пред економским колапсом. Иако сви виде да су у питању последице дугогодишње примене погубног економског модела – ништа се не чини да би се променила економска политика. Кроз либерализацију трговине, приватизацију и прецењени курс динара угашена је домаћа производња и бројна радна места. Неолиберална економска догма и даље решавање проблема види само кроз излизане мантре о повећању страних инвестиција, смањењу јавне потрошње и буџетског дефицита.
За то време прекршили су предизборно обећање да ће укинути непотребне државне агенције, наставили су са страначким запошљавањем, кршење Устава није видљиво само на предаји Косова и Метохије већ и у продаји пољопривредног земљишта странцима, укинули су све царине на увоз индустријске робе из ЕУ и дефинитивно уништили домаће произвођаче, домаће банкарство је пред нестајањем, и даље издвајају огромна средства за отварање нових радних места за стране фирме, додатно су задужили државу за више милијарди евра, планирају либерализацију увоза ГМО семена и хране и продају Телекома и других преосталих природних и привредних ресурса, припремају либерализацију Закона о раду који би омогућио лакше отпуштање…
Покрет Двери сматра да су већина актуелних ставова и расправа о начинима решавања буџетског дефицита и изласку Србије из економске кризе које воде странке власти, већина странака опозиције, медији и економски аналитичари бесмислене и јалове, јер су засноване на неолибералној економији „пресипања из шупљег у празно“ и не воде трајном решењу економске кризе у Србији.
Основа новог економског модела Србије треба да буде заснована на експанзивној монетарној политици која треба бити усмерена на привредни развој. Потребно је покретање капиталних инвестиционих пројеката, као што су израда путева, електрана, друге инфраструктуре, система за наводњавање и сл. Идеја је да се сваки рад, сировина, компонента, производ и услуга које је могуће обезбедити из домаћих извора – финансирају из експанзивне монетарне политике НБС, тј. из строго контролисане за те сврхе наменске примарне емисије.
Ова емисија новца никако не би смела да се одлије ван своје основне намене, у потрошњу или за санирање буџетског дефицита, што би водило знатном порасту инфлације. Оваква развојна монетарна политика повећала би запосленост. Све што се за капиталне инвестиције не би могло обезбедити кроз домаћа средства потребно је обезбедити кроз дугорочне девизне изворе финансирања. То би на пример могао бити Фонд за одрживи развој кога би основала, контролисала и водила српска дијаспора. Важан део новог економског модела је и циклус субституције увоза. Циклус би требало започети са групом производа који су најлакши за субституцију, тј. који захтевају најмање времена за организацију производње и најмање улагања. Процес финансирања би стимулисала НБС за опрему коју је могуће набавити у земљи и кроз реформисани банкарски систем пословне банке средњерочним девизним кредитима.
Потребно је овај процес поспешити циљаним царинским и ванцаринским баријерама за увоз робе за коју желимо да субституишемо увоз. Субституција увоза би повећала запошљавање, што би повећало потрошњу, агрегатну тражњу и бруто национални доходак. Све то би повећало прилив средстава у буџет услед индиректних пореских прихода кроз већу потрошњу и наплату ПДВ-а, као и директне пореске приходе на личне дохотке новозапослених. Постепено би се смањио и трговински и платно-билансни дефицит са иностранством. Држава би имала више средстава да додатно стимулише субституцију увоза и извоз. Тако би се успоставила позитивна повратна спрега и наставио циклус субституције увоза на другу групу производа где је субституција тежа и тражи већа улагања и дуже време.
Краткорочне и средњерочне мере
Све помињане мере које подразумевају промену економског модела су углавном дугорочне. Дужни смо да овом приликом наведемо и неке од краткорочних и средњерочних мера за смањење буџетског дефицита:
• Укидање свих неефикасних економских мера које се финансирају из буџета (стимулација страних инвеститора за отварање радних места, кредити за побољшање ликвидности, и сл.)
• Прекид сарадње са ММФ-ом ради онемогућавања мешања у домаћу економску политику и прекид погубне политике монетаризације дуга емитовањем еврообвезница које се троше за одржавање владајућег режима у животу.
• Пренос дела власништва појединих успешних домаћих предузећа и банака са државе на Пензијски фонд на основу ранијих дугогодишњих захватања из пензионих фондова.
• Уштеде кроз увођење јединствених платних разреда за све запослене и усклађивање плата наниже у државној управи, локалним самоуправама, јавним предузећима и државним институцијама и агенцијама.
Проблем је и у томе што режим не дозвољава да другачије мишљење о решавању економских проблема дође до већине грађана Србије. Грађани Србије не би смели да буду у заблуди како су водећи људи актуелног и претходних режима необавештени и да не знају шта раде. Они одлично знају шта раде када је у питању економски положај Србије, као што одлично знају какву издају чине када свесно крше Устав Србије у вези са Косовом и Метохијом.
Грађани такође морају да знају да не постоји такозвано дотицање дна када је у питању економско пропадање грађана и привреде. Пропадању нема крају ако му се сами не супротставимо. Нема дна, већ само падања на ниво економија најсиромашнијих земаља света. Нашим властодршцима је једино битно да добију подршку из ЕУ за остајање на власти, без обзира какав ниво сиромаштва био у Србији.
Економски стручни савет Покрета Двери
