Помислих да лудим откад ухватих себе како ми се, док слушам Вучићева ламентирања о непрестаном раду од 26 сати дневно, о реформама, модерној Србији, напретку и бољем сутра, на његовим раменима привиђа Ђинђићева глава. Исте поруке, другачија форма. Иста таштина, другачија убеђивања. Иста празнина, другачија празнина. Пара нема, па ко год и шта год да прича.
Али, откако је један од носача Ђинђићевог ковчега и његов неутешни “пријатељ”, познат по статирању у изанђалом “цензус” бенду “Чеда, Борис, Чанак”, изразио намеру да са бившим радикалима, против којих се тај исти Ђинђић борио, деценију касније формира нову српску владу, схватих да је са мном све у реду и да је то само образац којим западњачки тутори “филују” овдашње политичаре, користећи њихову “вољу за моћ” за своје потребе.
Најјадније је што их већ 20 година “филују” на исти начин, сматрајући ваљда да Срби нису досегли ниво свести да би им формирање неприродних коалиција, прелатање и постизборно раскидање коалиција вређало интелигенцију и достојанство. То и не вређа здрав разум колико лакомост, бескичмењаштво и непринципијелност домаћих политичких актера који би продали “веру за вечеру”. Као и њихова глупост коју потврђује чињеница да је Вучић за месец дана од избора успео све да их расцепка на ситне комаде “ко маче мушкатлу”.
Елем, Бошко и Санда су раскинули чим су сазнали да су прескочили цензус и ускочили у парламент јер Бошко хоће а Санда неће код Вучића на канабе. Чеда одмах оставио своје “музичаре” и сво знање и искуство, али и подебљи досије, ставио Вучићу на располагање. Додуше, можда ће те досијее ставити и Борис и Чанак, али их још нико није звао, а они уплашено ћуте.
Ипак, највећи изборни успех америчког школарца Вучића јесте подела коју је унео у редове својих дугогодишњи коалиционих партнера – социјалиста. Завадили се Дачић и Ружић, а перје летело од Студентског трга до централе напредњака на Новом Београду. Ту чак ни Мрка више не може ништа да учини.
Својим понашањем домаћи политичари показују да им стварно није важно ко, шта и када говори. Показују да им је једино важно да се докопају власти и државних пара и да оправдају средства којима су их западњаци “филовали” годинама уназад. Можда би, ипак, злу не требало, могли да имају на памети како је прошао претходни западњачки миљеник Слободан Милошевић. Јер исти је то образац и иста празнина.
Б. Живанчевић – Вести
