Ракетирање земље која је већ шест година мучена грађанским ратом знак је слабости, а не снаге америчког лидера
После ракетирања војног аеродром Шаират у Сирији намеће се дилема да ли је амерички председник Доналд Трамп након само два и по месеца у Белој кући већ капитулирао пред такозваном „дубоком државом“ и неолибералном интервенционистичком елитом, која је поражена на прошлогодишњим новембарским изборима. Већина америчких гласача је гласала за Трампа и због његових обећања да неће бити „светски полицајац“, да се неће мешати у послове других држава и да ће се уздржавати од бесконачних војних интервенција по свету. Утисак је, међутим, да је већ на почетку јасно да од промена америчке политике неће бити ништа. Како је недавно рекао доајен америчке политике Збигњев Бжежински, „председник Трамп личи на политичког шоумена“.
У политичким круговима блиских западних савезника Америке оцењује се да је ракетни напад на Сирију изведен како би се ојачао положај председника Трампа на домаћој политичкој сцени, у самој Америци где је његова популарност почела нагло да опада. Оцењује се тако да би ракетни напад требало Трампа да, уместо као „председника слабића“, у јавности представи као одлучног на међународној сцени. Истовремено, тим чином агресије Бела кућа жели да упути упозорење Русији и Кини како је одлучна у својој политици силе и посебно Кинезима да неће толерисати развој нуклеарног програма Северне Кореје.
НАПАД ЈЕ ОДАВНО ПЛАНИРАН
Другим речима, Кинезима је поручено да би Америка могла бити спремна и за ракетне нападе на Северну Кореју ако Кина „не примитоми“ Пјонгјанг. Ту је и порука Пекингу да је Америка спремна и на конкретне акције у светлу дугог неспоразума и напетости између Кине и Америке у Јужном кинеском мору. И све се то дешава у часу када је кинески председник у званичној посети Америци и председнику Трампу. На известан начин ракетни напад је и понижење и увреда за кинеског председника јер је Кина савезник Сирије, а Америка врши агресију док је кинески лидер амерички гост.
Званични Вашингтон тврди да нема намеру да настави војне акције у Сирији и да је ово била само „одмазда“ за несрећу у граду Идлибу од пре неколико дана. Можда је то тако, али искуство са ратничком елитом у Вашингтону говори да им није за веровати. Пре неколико дана, на пример, представница Америке у УН Ники Хејли је изјавила да рушење сиријског председника Асада није на дневном реду, није прироритет, а само два дана касније њен шеф државни секретар Рекс Тилерсон покреће иницијативу за нову коалицију за рушење председника Асада.
Показало се такође да је ракетирање аеродром у Сирији било одавно планирано и да се само чекао погодан тренутак, па је онда генерисан инцидент у граду Идлибу. Већ виђен сценарио. Иако је, према саопштењу Вашингтона, војна акција у Сирији ограниченог карактера, штета је већ настала и она је велика. Русија је суспендовала америчко-руски меморандум о избегавању инцидената на небу изнад Сирије. То значи да нису искључени директни сукоби Русије и Америке у Сирији. Русија је вероватно била приморана да суспендује меморандум јер његово споровођење значи да Американци добијају јасне координате не само руских операција него и инфраструктуре у Сирији коју користе и руске и сиријске снаге. То је показао и ракетни напад на аеродром Шаират, источно од града Хомса, на којем су и руске снаге.
Иако и Москва и Вашингтон тврде да после ракетног напада не би требало заоштравати односе, заоштравање је, међутим, неминовно. Зашто? Зато што нема промена политике која је довела до сукоба и заоштравања. Задржавање старе политике сукоба сведочи и о томе да Америка нема нових идеја и енергије за промену, па је јасно шта се даље може очекивати. Америка је још једном показала да је у Сирији савезник исламских терориста, и све више, као у случају такозване Ослободилачке армије Косова, њихова ваздушна сила, а против њих се боре и Русија, и Иран, и легитимна влада Сирије.
ЕЛИМИНАЦИЈА ВЕЋИНЕ САРАДНИКА
То су непомирљиве позиције. У ракетном нападу на Сирију је коришћена иста технологија као на сарајевским Маркалама, у косовском Рачку и у Ираку. Покрене се кампања лажима па се на основу лажи доносе одлуке. Трагични резултати су познати. Уз то, Америка и даље не може да прихвати поразе, њена политика и у Ираку и у Сирији је већ поражена, а порази се и даље ређају па би зато требало очекивати још војних операција сличних овој на аеродрому Шаират. Трампова администрација изгледа да нема снаге да ту и такву Америку промени.
Председник Трамп је изабран на надама већинског дела Америке да ће доћи до промене досадашње политике Вашингтона. Те наде полако нестају и та изневерена нада би могла бити сенка која ће га пратити докле год буде у Белој кући. То се већ осећа и Трамп је први амерички председник који великом брзином елиминише већину својих сарадника који су му донели победу на изборима и у нарастајућој усамљености све се више ослања на своју најужу породицу, ћерку и зета, и на поражену елиту из клана Хилари и Била Клинтона.
Ракетирање Сирије са јасном идејом шта ће бити гађано је у четрвтак прва обзнанила Хилари Клинтон. То је један од доказа капитулације, али и сведочанство да поражена елита на челу са Хилари још увек доминира америчком администрацијом. То није политика промена за коју су Американци гласали. Трамп, већ је јасно, није успео. И, што је још горе, Трампу се више и не верује.
Треба, међутим, имати на уму да су наде на којима је Трамп изабран за председника део једног процеса који се већ запатио у америчком друштву, па није извесно како ће се развијати унутрашње стање у Америци. Тај процес незадовољства већег дела Америке ће се само још више интензивирати јер насиље, какво је ракетирање једне земље која је већ шест година мучена грађанским ратом, знак је слабости, а не снаге америчког лидера.
Синиша Лепојевић, Стандард.рс
