Читаоци ће нам опростити, али после гласања у окупираној „Народној Скупштини Србије“ у четвртак 23. децембра 2021. нашу казнену препоруку из претходног текста, „damnatio memoriae,“ сада смо принуђени да допунимо важним додатком – aeternum.
Нимало ганути драматичним апелом госпође Смиље Тишме, у позној старости једне од малобројних преживелих логорашица из усташког логора смрти Јасеновац, да изгласају барем резолуцију у знак осуде за геноцид над српским народом у НДХ, кад већ 14. децембра нису смогли храбрости да се супротставе велеиздајнику и узурпатору чија упутства спроводе и да омогуће изградњу меморијалног центра у спомен српским жртвама, безпризорници који глуме скупштинске посланике и овога пута гласали су „по партијској линији.“ То значи, поред тога што су претходно одбацили предлог за подизање физичког спомен обележја, да су сада – несумњиво следећи команду „одозго“ – одбили да усвоје макар про форма текст где би осудили нечувену голготу народа за чије се парламентарне заступнике лажно издају, и где би званично били именовани његови џелати.
Подсећамо јавност, у марту 2010. године тадашња Народна скупштина Србије, додуше у различитом саставу али једнака по бестидности, после бурне дебате покренуте једино захваљујући пожртвовању и упорности опозиционих посланика којих је тада још било, на превару већине усвојила је декларацију о Сребреници, уз лажно обећање да ће ускоро затим изгласати и декларацију у спомен српским жртвама. На испуњење овог обећања већ преко десет година се чека.
На та наивна ишчекивања садашња разбојничка „скупштина“ дефинитивно је ставила тачку, кратко, јасно и брутално. За разлику од оне друге, од пре десет и више година, ова уопште не тактизира. Без увијања, са сировошћу својственом неандарталцима, она народу од којег прима плату и добија незаслужене привилегије отворено и са презиром баца у лице чињеницу да њему не служи.
У четвртак 23. децембра 2021, вођени безграничним безобразлуком, ова ништавила, у име безпомјаника коме служе, јасно су рекли, urbi et orbi, не само да у Србији није дозвољена изградња физичког споменика српским жртвама, већ да се одбацује чак и могућност да се о њима нешто про форма стави на папир.
Брисање ових карикатура из свих анала, заједно са оличењем зла које их је поставило и чија наређења ропски слушају, и затирање свих њихових трагова, из докумената, регистара и књига, у смислу древног института damnatio memoriae, зато је минимум који у односу на њих једно цивилизовано друштво решено да опстане мора испунити. Али у овом случају то више није довољно.
Њихов најновији презриви чин, одбацивање чак и симболичке, вербалне осуде језивог хрватског злочина над српским народом, ставља их са оне стране добра и зла и обавезује нас да прецизирамо да казна коју за њих предлажемо не сме бити временска. Не сме се допустити том беспризорном чопору да се непажњом будућих поколења икада више неприметно опет увуче у редове људске врсте. Зато је додатак aeternum неопходан, да би се истакло да за њих и демонизованог несрећника коме служе на овоме свету помиловања неће бити никада, и да су изопштени за сва времена.
Рајс Институт
