Стегла зима, ветар дува, температура тек изнад нуле, покоја пахуља, а на „Засавици“ се диже дим из оранија, топе се чварци – почео је чувени сремски свињокољ – „Дан мангулице“, познате, али већ заборављене аутохтоне свиње.
Као и свака фешта, како то Сремци праве за време свињокоља, почела је куваном ракијом и свежом џигерицом. Посебан спектакл је топљење чварака, који се распродају у моменту, иако им је цена 1.150 динара за килограм.
Док се мајстори надвикују, оштре ножеве један о други, изнад оранија се диже пара, а Слободан Симић, управник природног резервата „Бара Засавица“, поздравља госте и објашњава:
– Ово је најздравије месо. Мангулица се храни потпуно природно на паши, у шуми тражи жир и тек понекад добије мало кукуруза да се заслади. Реч је о здравој храни, месу у коме има 50 одсто мање холестерола него у пилетини и говедини, а 75 одсто мање него код савремених свињских раса.
Иако је зима, и ветар добро шамара, „Дан мангулице“ је једини дан у години када се у резервату може купити, уз сухомеснате производе, и свеже месо мангулице. Зато је овамо похитао велики број гостију.
– Волим кад мајстору кажем – одсеци ми од бута, па покажем на који део мислим, те се и посаветујеш, које је месо најбоље за паприкаш, за печење… – каже Савета Миловић из Београда, која је редован гост овог свињокоља.
СУВА СЛАНИНА 2.300 ДИНАРА
ШВАРГЛА се продавала за 800 динара, килограм масти за 400 динара, свежа и сува сланина за 2.300 динара, а месо без костију за 1.000 динара по килограму.
У Срему се пре сто година све плаћало сланином, поткивач, говедар, чобан, свињар… Сланином и машћу су плаћани и сезонци који су из Босне долазили на копање. Прави домаћин је био онај који је имао сланине и масти и преко лета јер је то био извор енергије за тешке пољопривредне услове. Сланина и маст опстајали су и две године без фрижидера.
Више од хиљаду грла мангулице, од прасета до двогодишњег свињчета, данас је на „Засавици“. Ову ретку аутохтону расу, која је била пред нестанком, спасла је „Засавица“, јер данас у Србији има више од 5.000 свиња ове расе, а све су оне пореклом баш из овог резервата.
– Пре седамнаест година пронашао сам четири мангулице у Буђановцима, купио их и довезао у резерват. Мангулици треба две године да пасе у природи да би достигла тежину изнад сто педесет килограма и имала зрело месо – објашњава наш домаћин.
На крају дана гости су били послужени и салчићима, то је традиционални сремски колач који се и дан-данас спрема од свињског сала, за време свињокоља.
Новости
Hvali mangulicu, ‘rani pijetrena. Ajte molim vas da se na farbamo.