Престоница ће данас обележити 1. новембар – датум када је 1918. Прва армија, под командом Петра Бојовића, однела победу. Бојовића на смрт претукли партизани 1945. приликом насилног исељења из његове куће.
Једна од важнијих, али и често запостављених годишњица у историји престонице – Дан ослобођења Београда у Првом светском рату биће обележена данас, у знак сећање на тадашњу Прву армију српске војске и њеног команданта Петра Бојовића. Ове трупе успеле су да 1918. за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, у ноћи између 14. и 15. септембра, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града и тако продру чак 600 километара у дубину окупиране територије. Гоњење је одмах настављено преко Саве и Дунава.
У престоници после 94 године, прославу победе из 1918. организоваће Град и Савез потомака ратника Србије 1912. до 1920. године, а данас ће на Костурницу бранилаца Београда из 1915. на Новом гробљу, члан градског већа Ацо Петровић положити венац. Осим ове званичне посете, значајнијих свечаности неће бити, па обележавање ове годишњице донекле дели „судбину” 20. октобра, датума када је Београд ослобођен у Другом светском рату 1944.
– У централној зони града постоји мали број знамења која подсећају на Први светски рат, а још мање на балканске ратове. Сем Костурнице на Новом гробљу најпознатији су Споменик трећепозивцима на Врачару и Костурница бранилаца на Београдској тврђави. Тек 1990. код Каленић пијаце постављено је обележје посвећено војводи Петру Бојовићу – наглашава Лидија Котур из Завода за заштиту споменика културе.
Више оваквих знамења постоји у широј околини главног града, на местима где је било већих окршаја. Она се углавном налазе у селима јужно и источно од Београда, јер је тамо Дунавска дивизија Прве армије водила главне борбе док је у урбани део ушла готово без сукоба.
Уз одсуство обележја која би подсећала на 1. новембар, многа сведочанства указују да веома мали број Београђана зна шта је тада било. То потврђују и професори историје у престоничким основним и средњим школама.
– Мало је ђака који могу да одговори на ово питање, док се у уџбенику за четврти разред овај датум помиње само као дан ослобођења целокупне Србије. Колеге и ја настојимо да им детаљније објаснимо шта се заиста тада догодило. Наши ученици су изузетна деца, али они тај историјски податак немају где да чују, као што нису имали ни њихови родитељи који би им то знање пренели. Проблем је што је код млађих генерација националној историји посвећено генерално мало пажње, па се она зато погрешно и тумачи – истиче Михајло Ћулум, професор историје у Првој београдској гимназији и добитник Светосавске награде.
Да је статистика када је реч о познавању чињеница о Дану ослобођења Београда 1918. забрињавајућа подвлачи и Вељко Вилимоновић, његов колега из Основне школе „Олга Петров”.
– По оквирној процени готово 95 одсто деце неће знати да одговори шта се у Београду десило тога дана. Без обзира што се овај датум помиње у уџбеницима, потребно је да им ми додатно укажемо на овај догађај, јер ни велики број њихових родитеља то не зна. Сличну необавештеност видели смо у анкети о томе када се српска војска вратила на Косово у Првом балканском рату. Није боље ни када је реч о 11. новембру 1918. – дану када је Немачка пристала да потпише примирје у Првом светском рату – закључује Вилимоновић.
———————————————-
Водио ратове – погинуо од батина
Петар Бојовић, рођен 1858. године, у борбе је кренуо већ 1876, као питомац Војне академије и подофицир у тадашњем српско-турском рату. У великом сукобу са Централним силама рањен је у окршају на Дрини 1914, па га је заменио тада армијски генерал Живојин Мишић. После опоравка у јануару 1916. постављен је за начелника Штаба Врховне команде уместо остарелог Радомира Путника. На том положају задржао се до јуна 1918. Вратио се на место команданта Прве армије и ангажовао се у ослобођењу Србије због чега је 26. септембра добио титулу војводе.
У Београду је дочекао 1945, а 20. јануара те године, осамдесетседмогодишњег ветерана на смрт је претукла група партизана која је покушала да га исели из куће у Улици Трнској 25. Његово тело таљигама је пребачено на Ново гробље, а народа на сахрани није било.
