ДАНАК У КРВИ: Ко у Србији штити ЗЛОЧИНЦЕ који су крали и продавали српску децу?

Србија је дужна да испита сумње родитеља да су њихова деца у претходних 40-50 година украдена у породилиштима. Ова дужност не произилази само из права на породични живот које је гарантовано Уставом и законима, већ и зато што Србију на то обавезује пресуда Европског суда за људска права. Родитељима је у целој ситуацији најмање важна новчана одштета коју нуди држава јер они желе да истрага покаже да ли је њихово дете можда живо и ако јесте где се налази. Држави би, с друге стране, било у интересу да после неколико деценија стави тачку на сумње да су институције учествовале у организованом криминалу крађе беба и да преузме одговорност уколико јесу. Сви поступци представника државе у протеклих 15 година, међутим, указују да су, изгледи за то, веома мали.

Између 350 и 650 родитеља изразило је сумњу да је њихово дете у породилиштима у Србији украдено, а држава до краја није приступлила томе да истражи ове сумње.

Прво је 2005. основан скупштински Анкетни одбор који је требало да дâ смернице институцијама како да приступи утврђивању чињеница о томе шта се заиста догодило с бебама. Одбор је, између осталог, препоручио да се формира специјализована јединица у МУП-у која ће се бавити истраживањем случајева несталих беба и да се поступци воде пред специјалним судом за организовани криминал.

Ове смернице на крају нису реализоване.

Потом је 2010. основана радна група за промену законодавства, односно доношење закона о нестанку новорођенчади, али ни то није довело до конкретних резултата.

„Ако нешто хоћеш да урадиш, нађеш начин, ако нећеш, формираш радну групу“, рекла је тада Мирјана Новокмет из Београдске групе родитеља.

Шест година Србија не испуњава обавезе Европског суда у Стразбуру
Родитељи су се од 2002. године формално обраћали надлежним институцијама, судовима, али до данас не постоји ни један епилог пријава, нико није осуђен, а бројни случајеви су проглашени застарелим.

Управо зато што јој држава континуирано није пружала било какве информације о судбини њеног сина, Зорица Јовановић је у априлу 2008. тужила државу. Зорици Јовановић су доктори 31. октобра 1983. године саопштили да је њено дете умрло, није јој било омогућено да га види, у документацији стоји да је узрок смрти непознат. Смрт њене бебе није заведена у матичној књизи умрлих. Тело бебе никада није предато породици.

Пет година касније након тужбе, Европски суд за људска права је пресудио да је Зорици Јовановић повређено право на породични живот и наложио Србији да јој исплати 10.000 евра.

Суд је наложио Србији и да годину дана од правоснажности пресуде предузме мере како би био успостављен механизам за обезбеђење појединачног обештећења свим родитељима који су у ситуацији попут Зорице Јовановић. Један од тих механизама би требало да буде усвајање тзв. закона о несталим бебама.

Међутим, ни шест година од правоснажности пресуде Србија није усвојила закон чији је званичан назив – закон о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији. Предлог овог закона је у скупштинској процедури од марта ове године.

Савет Европе је у неколико наврата позивао Србију да испуни своје обавезе из пресуде. Последњи пут то је учињено пре седам дана.

Министарство правде: Усвајање закона о несталим бебама до децембарске седнице Савета Европе
Министарство правде, предлагач закона, у одговору Инсајдеру наводи да је са Саветом Европе договорено да Србија до децембарске седнице СЕ усвоји закон.

„Договорено је и да Србија до наредне седнице СЕ у септембру ове године достави писану информацију о напретку у спровођењу мера за извршење пресуде Европског суда за људска права“, наводи Министарство.

„Kолико ванпарнични судија има искуства да руководи истрагом?“
Из Kомитета правника за људска права (Јуком), невладине организације која сарађује с родитељима који имају сумње да су им деца нестала, и која се овим проблемом бави годинама, оцењују ипак да овај закон не би могао да пружи одговоре бројним родитељима јер се истрагом бави ванпарнични судија.

„Истрага претпоставља да постоји стручни активни руководилац истраге, а овим Предлогом руководилац истраге је ванпарнични судија. Kако очекивати да неко ко нема приступ свим документима и органима сагледа у ком правцу треба трагати и које доказе треба прикупљати? Kако очекивати да судије које раде ванпарницу (поступке као што су лишење пословне способности, деоба имовине, уређење међа и сл.) имају искуства да руководе оваквом истрагом? Предвиђена је својеврсна асистенција посебно обучених службеника криминалистичке полиције, али не и каква је то врста обуке“, истиче за Инсајдер председница Јукома Kатарина Голубовић.

Законом је предвиђено да спровођење истражних радњи у поступку на захтев суда обављају „посебно обучени полицијски службеници криминалистичке полиције“. Додаје се и да се не планира запошљавање нових људи у Министарству унутрашњих послова.

Голубовић указује и на то шта, према њеној мишљењу, највише доводи у сумњу да ће постојати воља да се до краја утврде чињенице о сумњама родитеља.

„Предвиђено је да суд може да донесе решење којим констатује да не може да се утврди статус несталог новорођеног детета. Овде имамо ситуацију да је суд овлашћен да констатује оно стање у коме се родитељи већ налазе, па се поставља питање који је смисао оваквог решења“, истиче Голубовић.

Закон би онда, како она каже, омогућио само новчану накнаду за повреду права.

„Али, познавајући доста родитеља, то није њихова жеља“, поручује председница Јукома.

„Европски суд може утврдити одговорност Србије и у осталим случајевима уз накнаду штете“
Она ипак наводи да сваки корак након деценијског стајања у месту, па и усвајање оваквог закона, јесте помак.

„Ипак, да бисмо стигли до циља, неопходно је да се сви добро спреме за вођење ових поступака. Ту пре свега мислим на судије виших судова, које су на пример у Београду преоптерећене и чије поступање у ванпарници у првостепеном поступку уопште није предвиђено у редовном систему уређења судова. Страшно је што ове судије нико није питао да ли је могуће да овај поступак изнесу на начин како је прописан и да ли сматрају да тако како је прописан може имати било какве ефекте“, каже Голубовић.

Иначе, након доношења пресуде, Европски суд за људска права је застао са свим другим тужбама родитеља док се не види како ће бити примењена пресуда.

С обзиром на то да Србија још не испуњава своје обавезе из пресуде, Kатарина Голубовић каже за Инсајдер да постоји могућност да се све представке родитеља несталих беба активирају, и да европски суд у свим случајевима утврди одговорност Србије уз обавезу накнаде штете.

„Дуг пут до истине“
Kако је Инсајдер објавио у емисији Дуг пут до истине, документација коју су родитељи добијали након што им је саопштено да су бебе умрле, била је непотпуна, неуредна или документације чак није ни било.

Хиљаде страница докумената сведоче о најгрубљим грешкама у завођењу статуса беба које су наводно умрле после рођења или су биле мртворођене, а њих су годинама прикупљали родитељи.

Најстарији случај сумње на крађу беба датира из 60-их година прошлог века, а највише пријава родитеља се односи на период 70-их и 80-их година.

„Данас се грешке не могу догодити“
У Инсајдеровој емисији тадашња директорка Гинеколошко-акушерске клинике „Народни фронт“ Снежана Ракић је рекла да данас постоји тачно одређена процедура у случају смрти детета и да се зато данас грешке не могу догодити.

„Kада се беба роди прво покаже се мајци и у болници се то заводи у информациони систем. Заводи се на више места, та беба иде са мамом – бар у нашој болници на одељење, и проведе остатак времена док не оде кући. Тачно се зна да беба мора да има одређени контролни број, да мора да има име и презиме мајке, у нашем случају има и ЈМБГ мајке, тако да цела ствар се заводи на више места. И проверава се сваки пут када се беба однесе на подој“, рекла је докторка Ракић.

Она је појаснила и да данас дете у случају смрти мора обавезно бити показано родитељима, да се смрт детета уведе у одговарајућу књигу, и потом преда погребном предузећу. Наводи и да родитељи имају право да одбију да сахране дете, да одбију обдукцију, али то мора све да се евидентира.

Поштовањем процедуре која је данас ипак јаснија могу се спречити нове сумње у крађу беба, феномену који има светске размере, и у којем држава веома ретко преузима одговорност.

Око 6,8 милиона евра из буџета за примену закона

За примену закона о несталим бебама, односно за одштету предвиђено је око 6,8 милиона евра.

Законом је за случајеве у којем је утврђена повреда права на породични живот прописана горња граница износа правичне накнаде од 10.000 евра, који је адекватан износу који је Европски суд за људска права досудио.

„Према расположивим подацима, број родитеља који су се обраћали државним органима у вези са положајем детета за које сумњају да је нестало из 13 породилишта, у законом прописаном периоду од 1. јануара 1970. године, па до 9. септембра 2013. године, када је наступила правноснажност пресуде Европског суда за људска права, креће се од 350 до 650“, наводи се у образложењу закона.

Инсајдер.нет