Избор текстова и прилога: Марјан Михајловић, проф. историје

девширма – прикупљање данка у крви; купљење дечака и младића од покорених хришћана или од муслимана у Босни и Арбанији ради образовања дворских службеника и јаничара; купљење се вршило у размаку од неколико година

Радован Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1993, 661.

Једна од најтежих обавеза хришћанског становништва према турској држави јесте одвођење малолетне деце (девширма, данак у крви) у Цариград, њихово покрштавање, школовање у духу ислама и одгајање у једном од најпознатијих турских родова – јаничаре. Многи од њих стекли су високе положаје на Порти, а један од најпознатијих је несумњиво Мехмед-паша Соколовић.

Радош Љушић, Детинци, материце, оци. Читанка са радном свеском из историје за седми разред основне школе, Београд, 2003, 34.

Већ је шеста година прошла од последњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лак и богат; без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке деце између десете и петнаесте године, иако су многи родитељи сакривали децу у шуму, учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу, одевали их у дроњке и пуштали у нечистоћи, само да избегну агином избору. Неки су и стварно сакатили рођену децу, секући им по један прст на руци.
Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима, у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један, и у сваки сепет стављен је по један дечак и са њим мали завежљај и колут пите, последње што носи из очинске куће. Из тих сепета, који су се једномерно клатили и шкрипали, вирила су свежа и преплашена лица уграбљених дечака. Неки су мирно гледали преко коњских сапи, што је могуће даље у родни крај, неки су јели и плакали у исто време, а неки су спавали, са главом прислоњеном уз самар.
На извесном одстојању од последњег коња у овом необичном каравану, ишли су, раштркани и задихани, многи родитељи или рођаци ове деце, која се одводе заувек да у туђем свету буду обрезана, потурчена и да, заборавивши своју веру, свој крај и своје порекло, проведу живот у јањичарским одама или у некој другој, вишој служби Царства. То су биле већином жене, понајвише мајке, бабе и сестре отетих дечака. Кад би се сувише приближиле, агине сухарије би их растеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало после опет скупљале иза поворке и напрезале да сузним очима још једном угледају изнад сепетке главу детета које им одводе. Нарочито су упорне и незадрживе биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником, друге су распамећене јаукале, урлале као да им се у порођајним боловима цепа материца, и обневиделе од плача налетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: „Куд га водите? Куд ми га водите?“ Неке су покушавале да разговетно дозову свога дечака и да му дају нешто од себе колико може да стане у две речи, неку последњу препоруку или опомену за пут.
– Раде, сине, немој мајке заборавит’…
– Илија! Илија! Илија! – викала је друга жена, тражећи очајно погледом познату, драгу главу, и понављала је то непрестано као да би хтела да детету усече у памет то име које ће му већ кроз који дан заувек бити одузето.
Али пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало – помало те жене су заостајале, и заморене пешачењем, гоњене ударцима, једна пре друга после, напуштале безизгледан напор. Овде, на вишеградској скели, морале су да застану и најупорније, јер их на скелу нису примали а преко воде се није могло. Ту су могле мирно да седе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене и неосетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали реке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дете које им гине из очију.

Иво Андрић, На Дрини ћуприја, Београд, 1981, 23-25.

Бранислав Нушић
Данак у крви
Драмски фрагменат у једном чину
Дешава се прве половине шеснаестога века, у Дубравама крај Стоца, у Херцеговини.

Текст: Викизворник

Турска сведочанства о одвођењу Баја Соколовића у јаничаре нису лишена података, али су у суштини, наивна као и сачувана предања у српском народу. Где су се налазиле границе између родитељског очајања и помирености, и чиме су те међе биле обележене, тешко је и претпоставити. Постоји велики број историјских белешки које указују да су родитељи, у страху за своју децу, одводили сву чељад у планину кад би се чуло да наилази царски харачлија; понекад се дешавало да су читава села, због тога, остајала празна. У пограничним крајевима, угрожене породице су прибегавале у суседну државу, или су очеви склањали своје синове код пријатеља на другој страни. Поједини родитељи су радије своју децу сакатили него их предавали Турцима у руке. Сачуване су и вести да су неке мајке исписивале синовима крст на челу или на руци соком једне отворене траве, који би оставио ожиљак, и тако их занавек одвајале од Турака. Прибегавало се, понекад, и раној женидби, па су путници наилазили на дечаке привенчане већ у дванаестој години. Али, турске власти су се лако досећале оваквим довијањима, тако да би, уместо спаса, чешће уследила њихова одмазда. Због тога је, тако најцелисходније средство, остајало то да се дете откупи или харачлија митом одобровољи, али је било мало кућа које су такав трошак могле поднети.

Радован Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1993, 20-21.

Ако се у једном селу од сто или сто двадесет, или више или мање, хришћанских огњишта нађе осам или десет огњишта Турака, који станују међу овим хришћанима и чија деца одрастају с другом децом њиховог доба и науче њихов језик и обичаје, ови Турци, очеви те деце, ради су да повереници приме њихову децу уместо хришћанске коју узимају за харач, лака срца их дају, пошто су им дали хришћанска имена, у нади да ће, ако буду имали среће, постати великаши, јер тим путем они постају паше, заповедници војске свог владара, жене се његовим сестрама или ћеркама, а уз то им дају новца да би и овезали.

Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика XVI-XVII век, Београд, 1961, 310.

Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анатолију, где их чувају. Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише, да би ипак број био увек потпун. А ове дечаке које из своје земље узима називају чилик, и после своје смрти сваки од њих сав свој иметак може остављати коме хоће. Али оне које узима од непријатеља називају пенџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.
А на ове дечаке што су преко мора цар ништа не троши, већ их они којима су поверени морају издржавати и потом отправљати куда се нареди. Онда их узимају на лађе, оне који на то пристају, и тако се уче и вежбају да се у рату боре на мегдану. Отада се већ цар о њима стара и плату им даје. Од њих цар бира за свој двор оне који су извежбани и плату им повећава. Млађи старијег мора слушати, а који поодрасту и дођу до мужанских година, те шаље у градове на стражу, како је већ писано.

Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника, Београд, 1986, 149-150.

Ово се догодило за време владавине безбожног, неправедног и злог турског султана Селима. У потаји, лукаво, он је у трећој години своје владавине разаслао гласнике и службенике у све крајеве својих многих краљевстава и наложио им да с војницима оду тамо где има хришћанских кућа. И ако у кући неког хришћанина нађу три сина, два нека узму за цара, а трећега нека оставе родитељима. Али ако хришћанин има само једног сина, њега нека му узму силом, за цара. Ови учинише како им је цар наложио, обрезаше их према безбожничкој сараценској [муслиманској] вери и научише их лажљивој књизи имамовој. Потом тај цар даде наредбу да се деца обучавају у војним вештинама: да се боре и да јашу коње. Кад би достигли зрелост, цар би их обасипао великим почастима и звао их јаничарима. А они су били тако заслепљени да су се почели понашати беспризорно, чак и према сопственим родитељима, сопственим мајкама и очевима, да су стали убијати хришћане на најсрамнији начин, па су тако били и гори од Сарацена.

Хришћанска критика девширме у Житију Георгија Новог из Софије (1539), у: Tsv. Georgieva, D. Tzanev (eds.), Hristomatija po Bulgarska Istorija [Хрестоматија за историју Бугарске], vol. 3, Pleven 1982, 126-127.

Царство се организовало. Институција јаничара, створена у време Мурата I, претрпела је, чини се, велике промене за време Бајазита I. У сваком случају, од периода његове владавине сусрећу се први помени система девширме (devşirme), редовног „одабира“ (у нашој традицији познат као данак у крви, прим. прев), младих хришћана који су примали ислам, бивали потурчени, васпитавани и образовани у анадолским породицама и у самој Палати, по веома строгим правилима, да би затим чинили војску која је била под непосредном командом султана, док су неки од њих вршили службу у државном административном апарату. Они су чинили ону институцију која се звала капи кулари (kapı kulları), „робови“, мада би било боље рећи „слуге“ Порте. Циљ такве праксе није био да се „униште“ млади хришћани, као ни то да се одвоје од своје родне средине (то и није увек био случај), већ да се владару обезбеде верне слуге, чија је каријера зависила од властитих способности. Та институција ће имати велики значај у историји Царства.

Историја Османског царства, приредио Робер Мантран, превела са француског Ема Миљковић Бојанић, Београд, 2002, 59-60.

Прихватање ислама народ је називао турчењем, па су тако и нови муслимани називани потурицама и Турцима, иако нису припадали турском народу. Као и други околни хришћански народи у то време, Срби су сматрали да онај који одбаци стару веру и прими нову истовремено престаје да припада свом народу. Припадност верској заједници била је у то доба важнија од припадности народу.
Било је примера насилног наметања нове вере. Један од најочигледнијих био је такозвани данак у крви, када су дечаци из хришћанских породица, један или више њих из села, узимани за службе на султановом двору и за попуњавање најбољих војних јединица – одреда јаничара. Већини је тај данак изузетно тешко пао, али је било и оних који су у томе видели прилику да свом детету обезбеде бољу будућност, без обзира на то што је оно мењало веру и што је требало да заборави дотадашњи живот. Ипак, та мера није примењивана у свим крајевима Балкана, нити се односила на све поданике. Већ у XVII веку веома је ретка, а пред крај тог столећа била је скоро заборављена.

Александар Фотић, У Османском царству (XV-XVIII век), Београд, 2007, 8.

У Османском Царству данак у крви се узимао с много реализма у процени ко све може, а ко све не може постати носилац његове моћи и славе, у ствари од какве се све људске грађе може истесати његов најбољи роб. Упоредо с тим, отимањем њихових најбољих синова, потчињеним хришћанима непрекидно је наношена штета, јер је смањивана вредност њиховог унутрашњег састава. Турци су, најпре, бирали земљу и народ одакле ће претежно одводити дечаке и младиће. Вероватно су то чинили и услед тога што су за те крајеве од раније имали припремљене пописе становништва, сачињене у ту сврху, али и људе, зване јаја-баше, који су добро познавали управо тамошње прилике и људе; извесније је, међутим, да су умели разликовати народе, њихов изглед, менталитет и вредност њихове историје, па су навластито из најбоље средине, често без обзира на то што су је по злу памтили, грабили младеж за своју службу; било је и таквих области, близу средишта царства, где се све становништво непрекидно налазило у разним службама, тако да је одатле одвођен мали број потоњих јаничара и дворана, а било је и крајева где мајка није залелекала за отетим дететом. У класичној епохи историје Османског Царства, у XVI веку, изразито највећи број званичника и телохранитеља, који је доведен данком у крви, био је српског порекла; после њих су се, у разумљиво мањем броју, појавили они који су, без обзира кога су били рода, називани Арбанасима; Бугара међу везирима безмало није било, а Грци су се сврставали међу Турке махом као регенти; крајем XVI и почетком XVII века, у оној празнини која је, чини се, настала после убиства великог везира Мехмед-паше Соколовића (он је за себе говорио да је „потомак деспота Србије“), јавило се и неколико везира словенског порекла, који су се, услед неке необичне мимикрије, а можда и зато што је то, бар делимично одговарало истини, оглашавали као Хрвати.
Преображавање једних у друге људе значило је одувек хазардерски посао. Турци су се трудили да ту трансформацију обаве користећи што бољи материјал. Они су не само пописивали него и уходили народ, распоређујући га зналачки у разне категорије. Уопште нису сакупљали и одгонили руљу. Мада нису много држали до својих људи племенитог порекла, а неке лозе су искоренили због реда у држави, Турци су знали које хришћанске куће, све дубље повучене међу народ, припадају властели, бар оној некадашњој, па би се увек устремили да и ту уграбе понеко дете. Посебно их је привлачило то да узимају свештеничке синове, или манастирске ђаке, тако да су их означавали у својим дефтерима како би једног дана и по њих дошли. Уколико се народ не би разбежао, по селима су, увек унапред обавештени о појединим породицама, упадали у куће, дуго разговарали с родитељима и, убеђујући их да се не само њиховом сину него и свима њима нуди царева милост и свака срећа, пажљиво одмеравали које ће дете, као најразвијеније, узети. Обично јединце нису купили да кућа и земља не би запустели. Забележено је да су сироте мајке некаквом отровном травом обележавале децу, како их не би одвели, знаком крста на челу, а неке би и убогаљиле.

Историја српског народа, III-1, Београд, 2000, 29-30.

Данком у крви прикупљала су се само деца из хришћанских породица, као и из породица босанских потурчењака. Ту су босански муслимани били једини изузетак у целом Царству, јер се, по правилу, из муслиманских породица тај данак није узимао, да касније не би долазило до злоупотребе рођачких веза. Од данка су били изузети јединци, да земља не би запустела, градска деца и дечаци из понеких села са важним полувојничким задужењима.
Посебно именовани царски службеници долазили би у село, издвајали сву мушку децу од седам до двадесет година и међу њима бирали само наочите и развијене, чак и манастирске ђаке, све по могућству из истакнутих и угледних сеоских и свештеничких породица. Потом су их у групама од по стотинак слали најбржим путем на цариградски двор. Сматра се да је на тај начин сваке године у Цариград стизало од једне до три хиљаде дечака. У исту област залазило се сваке треће до седме године, зависно од потребе.

Нова историја српског народа, приредио Душан Т. Батаковић, Београд, 2000, 109-110.

Мехмед-паша Соколовић (1505-1579)

Рођен је у околини Вишеграда и као дечак одведен данком у крви у Једрене. Млади јаничар је захваљујући својој способности и сналажљивости брзо напредовао у турској служби. Адмирал је од 1546, румелијски беглербег од 1549, трећи везир од 1555, други од 1561, а велики везир од 1565. године. Пре него је добио највише звање у земљи после султана, Мехмед-паша се оженио (1562) султановом шеснаестогодишњом кћерком Исмихан (Есма), иако већ имао два одрасла сина.
Мехмед-паша никада није заборавио свој крај и свој народ и узвраћао му је на разне начине. За његовог везировања обновљена је Пећка патријаршија (1557), а за патријарха је постављен његов блиски рођак. Од више задужбина поменимо мост на Дрини код Вишеграда, о коме је књижевник Иво Андрић написао чувени роман, и везирову џамију у Цариграду. Оба објекта градио је чувени неимар Синан.
Мехмед-паша је био храбар ратник, који је успешно ратовао и у Азији и у Европи (освајање Баната). Он је био и изузетно вешт политичар, који је везировао за владавине три султана – Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III. Ниједан Србин више није досегао до тако високих положаја на Порти, нити стекао могућност да буде на услузи свом покореном народу. Убили су га његови политички противници.

Радош Љушић, Историја за седми разред основне школе, Београд, 2004, 36.