Усташки злочин над српским народом у Пребиловцима у Херцеговини (први део)
Пребиловци -два пута убијени и заборављени
Аутор – Миле Прибиловић
Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније место у Европи,1992. године поново загазила усташка чизма, претварајући ово вековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у „пасиште дивљих свиња“.
Честито српско село
Пребиловци, село које се налази на самом ободу долине Неретве, код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара, било је до 1941. године једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живели побожни, вредни и мирни становници, који никоме нису ништа скривили. Али још пре тога рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу. Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село, које је у Првом светском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској. Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године и потпуно успела да долину Неретве, Дубраве и Столац очисти од Срба и свега што је на њих подсећало.
У видовданском покољу (који је за усташе значио одмазду за сарајевски Видовдан 1914. и ново, крваво, понижење Срба за овај велики празник), после подмукло изведеног хапшења и везивања у жицу и ланце увек лаковерних Срба који су се уздали у „комшијску реч“, на бројним јамама и другим стратиштима убијени су скоро сви одрасли Срби, мушкарци, из села Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља.
Највећи број је убијен у Опузену у Далмацији, код села Струге код Чапљине, у којима су жртве затрпане у ископане јаме, затим у крашке јаме: Бивоље брдо, две јаме Кукауше код Маслина, Јасоч, две јаме у Хутову и две у Прењу, Видоњу у коју је бачено братство манастира Житомислић, Барев до код Шћепан Крста, затим на ади код Драчева, на мосту у Чапљини… Један од највећих гробова херцеговачких Срба је река Неретва.
Истребљење Срба у граду Стоцу и околини било је у знаку великог српског празника. На Видовдан, на Видову пољу, поред реке Брегаве која се у средњем веку звала Видова ријека или Видовштица, испод Стоца некадашњег Видовског или Видошког града, убијено је 200 измучених Срба и затрпано у ископане јаме из којих је после извирала крв. Као некада, после давног косовског Видовдана, у српским селима некадашњег Столачког среза (данашње општине Чапљина, Столац и Неум), остале су само српске удовице са нејачи.
Сузе са неба
Код сваког помињања Стоца и Видова поља, потписнику овог текста, са сузама изађу пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на којима је свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, у ствари сва српска имена из Херцеговине: „Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гојка, Ристу, Милана, Илију, Тодора, Митра, Саву,..“ На врелом подневу, из ко зна како пристиглог облака, пролило се неколико капи, на шта ми се отело из уста: „Ево кише!“ Једна од тих измучених мајки, које су свашта преживеле али никада нису биле у очају, болно ме опоменула: „Сине, није киша већ сузе с’неба! На данашњи дан увијек ка’не нека.“ Ово сам научио за цео живот!
У току јула 1941. године било је мање масовних злочина, изузев што су до железничке станице Шурманци, возовима допремане групе Срба из Сарајева и околине, где су их дочекивали мештани Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, добро организовани у злочиначку групу тзв. усташа-јамара и гурали их у најстрашнију и најдубљу јаму Голубинку, у Шурманцима, из које нико није преживео. У истом периоду, католички свештеници започињу кампању католичења застрашених српских удовица и сирочади, које није спашавало живот већ је било у функцији умиривања преосталих Срба, како би наредног месеца и они, као овце на клање, отишли у јаме. Тако је и било! Опет је безазаленост, честитост и наивна вера у речи комшија Хрвата и муслимана, била кобна за Србе па је илиндански покољ по броју, старосном и полном саставу жртава био страшнији од видовданског. На ред су дошла највећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга. Злочини су углавном извршени у двема јамама, које су и два највећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и јами Бивоље брдо која је и примила највише жртава.
Небивали злочин
У зору, 4. августа, усташки ројеви из околних села, поступајући по брижљиво припремљеном плану, у густим стрељачким стројевима, опколиле су пространи терен села Пребиловаца. Становништво села је ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца се враћају својим кућама, не очекујићи да ће и они бити мета напада. Како је пуцњава почела пре него што је потпуно затворен обруч са источне стране, велики број одраслих мушкараца из села успео је да умакне у Хутово блато, где су многи, у шевару, преживели.
Усташе прикупљају жене са децом и затварају их учионицу сеоске школе. Око 11 часова, дотле прикупљене, у колони их по четворо, уз батињане, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе, кундацима поубијали старице које нису могле да пешаче. Оне који су стигли до моста, потрпали су у четири камиона и одвезли у житни силос у суседним Тасовчићима, који је тога лета био сабирни логор чапљинских Срба на путу за јаме. Ту је, без воде и хране, ова група пребиловачких несрећника преноћила, уз стално узнемиравање усташа које су упадале са батеријским лампама тражећи лепше девојке за силовање. Одавде је, у свануће, када је усташки стражар за кратко отворио силос, успела да побегне Јока Екмечић, удата Јахура, једина од многих које су усташе повеле ка Шурманачкој јами. Из сеоске школе спасиле су се Мара Булут, жена Гојка и Јела Екмечић, жена Марка, са две девојчице.
Поподне 4. као и 5. августа ујутро, усташе по Пребиловцима хватају и доводе у школу преостале жене и децу којима говоре да ће их преселити у Србију. Јадан народ је у ово поверовао па су се облачиле у најлепше што су имали, носећи са собом завежљаје. Ова група била је изложена стравичнијем иживљавању, посебно над девојкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења, убијани у долу испод села. Испред школе, после силовања и мучења, убијене су Стана Арнаут, сеоска учитељица и Славица Булут, Словенка, раније католичка часна сестра, која није хтела да се одрекне мужа Жарка.
Ова група је 5. августа послеподне, прво пешице, а затим камионима спроведена право у центар Чапљине, на железничку станицу, где је потом довезена и група из силоса.
Бездушно и садистички, ова нејач, њих око 500, пред очима хрватског и муслиманског становништва које им није пружило ни кап воде а камоли покушало да их спасе, на температури од око 40 степени, потрпана је и затворена у шест сточних, тзв. Г вагона. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где у остали на колосеку закључани у вагонима до јутра, 6. августа.
У њиховој пратњи била је велика група усташа из Чапљине и околине, на челу са Андријом Буљаном, монструозним таборником из села Дретеља. Сачекала их је исто тако велика група злочинаца из Шурманаца, Мерђугорја и Бијаковића на челу са злогласним Иваном Јовановићем Црним, усташким главарем села Шурманаца. Било их је више стотина, а један од њих је после рата на суду рекао да их је непосредно у злочину учествовало 150.
Ови злочинци, опремљени дрвеним коцима од 2 метра, на које су везивани венци дувана за сушење, истерала је из вагона пребиловачки народ и потерала их узбрдо. Зауставили су их на километар од јаме Голубинке, где су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе, почели водити ка понору. У јаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали увис изнад ждрела јаме, широког око 4 метра. Оне који си се у очају хватали за камене ивице ударли су кочевима по рукама и глави све док не попусте и падну у понор, чији је вертикални пад отовора 27 метара да би се после спиралне стрмине јама завршила великом галеријом, на дубини од 66 метара од отвора.
Само из Пребиловаца у ову јаму живо је бачено око 500 жена, девојака и деце. Врховни суд Босне и Херцеговине помиње бројку од 570, усташе јамари 520, а Окружни суд у Мостару 470 жртава из Пребиловаца, стадалих у Шурманачкој јами. Већина њих је преживела пад, са преломима или без њих, као и брдо камења које су после тога усташе гурале у јаму. Наиме, пребиловачка нејач је падала на гомилу лешева претходно бачених сарајевских Срба, што је ублажавало удар чије су последице лакше преживљавала деца. Иван Јовановић Црни је сутрадан бацио две бомбе у јаму, вероватно да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Ово је свакако било без ефекта, јер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло јаме, па су се јауци из ње чули још 7 дана.
Наредних дана и недеља, све до 28. августа у Пребиловцима (које хрватске власти колонизују усташким породицама и мењају назив места у Ново Село) и околном терену, усташе организују хајке на преостале Србе. Масовна убијања су вршена на Краварици код Меданових кућа, поред језера Шкрка, у долу испод села, на Гостиљцу и поред бунара у Брегави, засеоку Брдо, сеоском гробљу, Ораховом долу… На локалитету Морин оток крај Брегаве, заклано је 50 Пребиловчана који су се добровољно предали усташама, утучени сазнањем да су им целе породице страдале у Шурманачкој јами.
Према подацима хрватског оружништва (жандармерије), усташе су у августу 1941. године убиле 820 Срба из Пребиловаца. Из 51 породице нико није преживео, а преживело је укупно њих 170, од чега су њих 15 жене, девојке и деца млађа од 15 година. Усташе су тријумфално певале:
„Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!?’, и
„Српске су се погасиле свијеће,
Упалит’ се више никад неће“.
наставиће се
Извор – ПРАВОСЛАВЉЕ
Бог да им душу прости.
Нико из породице АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА није страдао у Јасеновцу. Поседујем документ од 19. рујна (септембар) 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка обитељ (породица). Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда. О Анђелковој супрузи немам много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, у Кикинду, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко старији имао је четворо деце. Најстарији син Антоније имао је надимак Брацо, други по старости био је Којо, а најмлађи Анђелко. Уз три сина имао је и ћерку чије име нисам успео да сазнам. Стари Анђелко је био једина жртва Вучића у Другом светском рату, али ни он није страдао од усташа. Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бања Луци. Он се бавио трговином, односно шверцом. Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања. По њему је дато име његовом најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Антоније-Брацо Вучић умро је у Београду 1991. године од последица чира. Други Александров стриц, Којо, умро је у Бугојну од последица алкохолизма. Александрова тетка је такође преминула крајем осамдесетих година природном смрћу. Зато на спомен-плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић променила веру за вечеру и да су сви преживели Други светски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана са усташком организацијом. Александров стриц Брацо био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа, истицао се незапамћеним зверствима над српским народом. Брацо има двоје деце, ћерку и сина Синишу, који је по струци стоматолог, али и власник једног кафића. И други стриц Александра Вучића има двоје деце, сина Рајка и ћерку Добринку – навео је Петковић, који је у својој књизи објавио и факсимил с потписом фратра Мије Филиповића, који је изјавио да су Вучићи 1941. прихватили римокатоличку веру.
Лично, баш ме брига за верска, сексуална, идеолошка и друга уверења Александра Вучића, то је његова приватна ствар. Ипак, признајем да ме не би изненадило кад би Петковићева прича била истинита. Уосталом, Вучић је на најконкретнији начин, трансформацијом из весликосрпског радикалског витеза у евро-атлантског фанатика, доказао склоност ка издаји.У време бомбардовања, кад је у згради РТС-а убијено 16 радника, као тадашњи министар против информисања, Вучић је НАТО зликовце оптужио да су хтели да му убију маму. У једној од његових верзија тог догађаја, Ангелина је, као искусни скупштински извештач државне телевизије, те ноћи била дежурна. Имала је среће, зграду у Абердаревој напустила је пола сата пре удара ракете. Као новинар РТС-а, Ангелина није добила визу за одлазак у Немачку, па је њен син и то српској јавности приказивао као напад на породицу Вучић, на Западу озлоглашену због бескомпромисне одбране косовске колевке српства.Вучићи нису одбранили Косово, али, успели су да ослободе неколико стотина добро паркетираног стамбеног простора у Београду. Александар је од владе, непосредно пред бомбардовање, добио стан у Ју бизнис центру, а тата и мама су неком чудном трансакцијом успели да продају станчић у блоку 45 и, за исте паре, купе неколико пута скупљу станчугу на Врачару. Рат се, очигледно, херојском клану Вучић много више исплатио него несрећницима који су побијени, обогаљени или растерани с Косова.
Вучићи, посебно Ангелина, имају још једну везу с Косовом. Односно, с Фахри Муслијуом, бившим Ангелиним колегом с Телевизије Београд.
Vecna im slava I laka crna zemlja.
Strasno gresno i tuzno.
samo srbi zaboravljaju svoje zrtve, dok ustase obelezavaju genocid nad srpskim narodom proslavom mi nismo u stanju ni da spomenemo taj zlocin
Malo se o tome zlocinu i zna i prica, pa s obzirom na ovako precizno o dokumentirano izvjestavanje,sa tugom i pijetetom mogu se pridruziti svim postenim ljudima koji sa najdubljim gnusanjem osudjuju klero-fasisticke marionete i njihovo izivljavanje na neduznom stanovnistvu.Iskreno mi je zao svih nevinih zrtava, bacenih po raznim Golubinkama na ovim nesretnim prostorima i to se ne smije ignorirati sli ni koristiti u bilo kakve nehumane ciljeve, sto bi damo bacilo sjenu na taj tuzni spomen.Nek se nikad ne zaboravi.
Zoran Jozic
POCINIOCI GORE U PAKLU U STRASNIM MUKAMA VECNO PROKLETI IM I POTOMCI POTOMAKA
POCINIOCI GORE U PAKLU U STRASNIM MUKAMA VECNO PROKLETI IM I POTOMCI POTOMAKA
Procitajte roman “Noz”,Vuka Draskovica i saznacete koliko je skupo placeno opstajanje i postojanje nase na vetrometini svih porobljivaca i zlikovaca.
ЗАПОСЛИО САМ 50 ДРУГОВА ИЗ СРПСКЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ,ПА ШТА !
Београд – Нисам запослио само 19 сарадника, како тврде ваши извори, већ између 40 и 50 људи – каже др Владо Батножић, директор Завода за здравствену заштиту радника “Железница Србије”.
Нико од функционера СНС које је „Блиц“ позвао није желео да коментарише партијско запошљавање: Др Владо Батножић
Наиме, у писму које је “Блицу” пре два дана доставила група лекара Завода наводи се да је Батножић, откако је у јуну 2013. године преузео руководеће место, запошљавао по партијско-пријатељској линији, доводећи на места саветника, помоћника, правника, секретарица, менаџера и других чланове СНС, пријатеље из МУП-а, чак и родбину председнице Управног одбора те установе.
„Кад дођете на руководеће место, онда правите свој тим. Није ми партијска припадност била одлучујућа, гледао сам да поставим људе који ће радити и донети резултат. Сменио сам пет-шест директора и знам да се многима није допало. Нисам ја омиљени лик у овој кући. Мој посао су паре, да их зарадимо. Да имамо опрему, добре лекаре и добре услуге. Заборавили су да наведу имена младих лекара које сам запослио“, самоуверен је Батножић који је од оснивања странке члан СНС.
У писму су наведена имена и функције 19 новозапослених, од којих је чак 13 из СНС, а четворо из Батножићевог Општинског одбора Савског венца (секретар, председник омладине и два члана), где је био председник Савета за здравство.
„Више немам времена за тај савет. Радим у Заводу по 18 сати, од установе која је била губиташка довели смо је у плус. Шта моји лекари и запослени раде у слободно време, да ли су чланови партија или не, то ме не интересује, већ само резултат“, каже Батножић.
За сваког од поменутих запослених чланова СНС он каже да су му били потребни и за сваког има оправдање. Неке је, каже преузео, као што је саветник др Драгољуб Филиповић, пензионисани лекар који је остао да ради услед недостатка лекара специјалиста медицине рада. За саветника је узео Зорана Мемића, такође пензионисаног у МУП, по професији графичког дизајнера да му, како каже, уређује сајт.
„Било је неколико запуштених области, па и сајт је био катастрофалан. Довео сам човека који ради по уговору о делу за накнаду од 35.000 динара“, каже директор, додајући да је за исту накнаду и такође по уговору о делу ангажовао познаницу из МУП-а Мирку Милисављевић, архитекту.
Симоновић без коментара
Смењени директор “Железница Србије” Драгољуб Симоновић у писму групе лекара оптужен је да је за чланове Управног и Надзорног одбора тог Завода довео пријатеље и рођаке, да је чак и личног шофера именовао за члана УО. За време мандата је запослио више од 100 својих људи. Вођење сарадника по елитним ресторанима где се на трошак „Железница“ праве рачуни и по 1.500 евра, огромни трошкови за путовања и репрезентацију постали су стандардни начин Симоновићевог пословања. До јучерашњег броја директор Симоновић није одговарао на наше позиве.
Дугачак је списак новозапослених где се, међутим, издвајају имена родбине председнице Управног одбора др Здравке Поповић Станковић. Признаје да је запослио њену кћерку, 30-годишњу Бојану Луковић, образлажући то упражњеним местом.