Српска православна црква и њени верници 6. маја славе дан Светог великомученика и победоносца Георгија – празник познат у народу као Ђурђевдан.

Овај светитељ родио се у богаташкој кући у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао.

Већ у двадесетој години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру.

Тамница, окови и страшна мучења нису га поколебали. Непрестано се, према предању, молио Богу и Бог га је исцељивао. Када је Ђорђе молитвом васкрсао чак и једног умрлог, многи су примили хришћанство, па и царева жена Александра. И цар је своју жену заједно са Ђорђем осудио на смрт. Царица је издахнула пре погубљења, а свети Ђорђе је посечен 303. године.

Многа чуда дешавала су се од тада на његовом гробу, верује се да помаже свима који су у невољи.

Код српског народа празник је од давнина задржао и особине из предхришћанских култова. Ђурђевдан је по броју славара у Срба на четвртом месту, док је пренос моштију Светог Ђурђа, Ђурђиц ( 16. новембра) на осмом месту по броју свечара.

Према народном, обичајном рачунању времена, Ђурђевдан је полутар године: време се рачунало од и до Ђурђевдана. На овај дан куће се ките венцима од биља и лесковог прућа, организују се Ђурђевдански уранци, а у источној Србији и обредна манифестација “Молтва под Миџором”.