Српска православна црква и верници 20. јануара славе Светог Јована Крститеља, празник посвећен светитељу и пророку који је крстио Исуса Христа на реци Јордану. После Никољдана и Ђурђевдана ово је светитељ који се код Срба највише поштује и слави.
Јован је у реци Јордану крштавао свакога ко се покајао. Живео је једноставно и аскетски хранећи се инсектима и медом дивљих пчела, а одевао се у хаљину од камиље длаке.
Празник Свети Јован Крститељ ког 20. јануара слави Српска православна црква, посвећен је Исусовом рођаку, познатом као Јован Претеча. Јован се зове Крститељ, јер је, по верском учењу, крстио Исуса Христа, а Претеча зато што је најављивао Христов долазак.
Свети Јован је пример чврсте и непоколебљиве вере, поштења, одважности и истинољубивости. То је и био узрок његовог страдања, јер је јавно говорио о неморалу и блуду цара Ирода, који је живео у греху са својом снахом Иродијадом, мајком Саломе.
Свети Јован се празнује више пута у години: 7. јула – Ивањдан – рођење Светог Јована, 11. септембра – Усековање главе и 6. октобра када се обележава светитељево зачеће.
Народни обичаји и веровања
Јован је убијен за време краља Јудеје Ирода који је наредио да се пророку одсече глава. У народу постоји обичај да се људи на Јовањдан братиме и куме, јер се Јован сматра узором карактера и поштења.
Верници, било православци или католици, врло често дају Јованово име својој деци. Православци славе крсну славу светог Јована, а католици обично славе имендан.
У народу постоји обичај да се људи на Јовањдан братиме и куме, јер се Јован сматра узором карактера и поштења. Верници, било православци или католици, врло често дају Јованово име својој деци. Православци славе крсну славу светог Јована, а католици обично славе имендан.
Процењује се да је Свети Јован по броју оних који га славе на трећем месту међу Србима. Највише се славе Свети Никола и Свети Арханђел Михаил.
Јован Крститељ се сматра заштитником певача, музичара, кројача, кожара, крзнара, вунара, ременара, гостионичара, ножара, брусача, затвореника, осуђених на смрт, узгајивача птица, оболелих од епилепсије, крштеника, Малте, Јордана и великог броја градова широм света.
Био је такве моралне чистоте да се пре могао назвати анђелом, како га Свето Писмо и назива, него смртником.
У поноћ, када настаје дан Светог Јована, одабере се једно јаје и спусти у посуду с водом: ако потоне, то значи да је судњи дан близу.
Јованова рука
За руку светог Јована прича се да ју је сваке године, на дан, светитељев архијереј износио пред народ.
Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну.
У поноћ, када настаје дан Светог Јована, одабере се једно јаје и спусти у посуду с водом: ако потоне, то значи да је судњи дан близу. Ово је само делић народног веровања у моћ заметка живота и његову духовну везу са Богом, Христом и Светим Јованом.
Подсетимо, верници СПЦ у септембру обележавају и празник Усековање главе Светог Јована и уз тај дан везали су многе лепе обичаје. Веровали су да на тај дан могу сазнати каква их судбина чека па да се помоле свецу да им услиши жеље. На дан Усековања главе Светог Јована Срби се не веселе и, ако је могуће, нож у руке не узимају и то у знак сећања на страдање Јованово.
На тај септембарски дан Срби не једу и не пију ништа црвено, јер боја симболизује невино проливену светитељеву крв. Херцеговци на овај дан не обављају теже послове и воде рачуна да не раде ништа око семења. Пазе на који је дан пало Усековање и у току целе године избегавају да тог дана имају било шта са семеном. Ни деци се не даје ништа што је црвене боје – ни јабука, ни парадајз, ни бресква, ни црвено грожђе. Али на тај дан ваља брати лековите траве: кантарион, нану, коњску чубуру, линцуру.
Како српски домаћин двори славу
Када је већ реч о славама, ред је да се подсетимо и на један леп српски обичај – домаћиново дворење славе. Домаћин, на дан славе, обучен у свечано одело, гологлав, ведар и расположен, дочекује госте и цео дан не седа док свећа гори. Не седа из поштовања према светитељу ког тога дана слави, и који је главни гост у његовој кући, и он стоји пред њим као у цркви на молитви.
Уколико је домаћин у старијим годинама, и физички није у стању да престоји цео дан, по његовом допуштењу славу двори неко од млађих мушкараца, син или унук. Он уједно брине о послужењу и распореду гостију. Домаћин на исти начин испраћа госте, са жељом да се догодине опет састану у још бољем здрављу и расположењу.
Вестионлине