Српска православна црква слави Лазареву суботу или Врбицу, празник је који се слави последње суботе пред Васкрс. Дан после овог празника, у недељу су Цвети, а после тога почиње Велика недеља.
На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе, чиме се симболично представља свечани Христов улазак у Јерусалим.
У СПЦ, Врбица је дечји празник, јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: “Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско”.
На тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, и доносе, свечано обучену, цркви. Купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила.
Врбицу обично у цркву носе деца у суботу поподне да би је оставили у цркви да се на Цвети, на јутрењу, окади и очита молитва, а гранчице се после деле народу.
У нашим храмовима се у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови листари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.
На тај празник се обично бере цвеће, али се не уноси у кућу, већ се држи у дворишту у посуди са водом.
Цвећем се рано ујутро кити кућа, а водом у којој је стајало, умивају се укућани. Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем. С обзиром да је овај празник у време ускршњег поста, црквено правило је да није добро на тај дан играти и певати.
Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.
Зашто обележавамо Лазареву суботу?
Лазарева субота је сећање на догађај у Витанији, где је живео млади човек Лазар са сестрама Мартом и Маријом, који је са свим појединостим описао јеванђелист Лука. На вест о смрти Лазаревој, како је записано у Јовановом Јеванђељу, Исус је дошао у Витанију, где је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен.
Дошао је до гроба, наредио да се склони гробни камен и позвао Лазара да изађе, што је он и учинио, сав увијен у погребне покрове, каже предање које је пренео свети Јован у свом Јеванђељу.
Овај догађај сматра се у хришћанству победом живота над смрћу и наговештај Христовог страдања и васкрсења, у коме је основа новозаветне вере.
То последње чудо Христово, који се већ прочуло по чудесним исцељењима и другим подвизима којим је потврђивао снагу потоње вере, озлоједило је јудејске свештенике и узрок је пресуде на смрт распећем коју му је у среду, у недељи страдања, изрекла јеврејска скупштина Синедрион.
Лазар је живео још тридесет година као епископ на Кипру, где га је посетила и Богородица и поклонила му омофор, њеном руком извезен.
Спомен светог Лазара Четвородневног слави се од првих дана хришћанства, а његово име је симболично и на јеврејском језику Ел-азар значи – Бог је помогао.
Његове мошти почивају данас у Цариграду, где су пренете 890. године са Кипра, односно из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча са натписом “Христов пријатељ”.
Вестионлине
