Данас је Света Тројица!

Целокупно учење Светог Откривења о Богу,изражено речима,символима, делима, богојављењима, своди се, на крају крајева, на догму о Светој Тројици као нанајвећу и најсветију тајну. Упоређена са осталим свештеним тајнама, она сачињава тајну над тајнама.

Богооткривено учење о Јединству бића Божјег и о његовим својствима претставља неку врсту увода и припреме за откривење учења о Тројичности Лица у Једноме Богу. Васцело учење Светог Откривења о Богу самом природом својом стреми и хрли ка учењу о Светој Тројици као пуноћи истине, као срцу савршенства, као души Божанства. Оно сачињава једну недељиву целину, један свештениорганизам; зато се не може делити ни парчати, а да не изгуби свој богонадахнути карактер и животворну благодатност и силу. Пошто је недељиво учење Откривења о Богу — „недељива је вера, недељива и побожност”.[1] Учење Откривења о Богу Оцу недељиво је од учења о Богу Сину и од учења о Бо­гу Духу Светом[2]. То је разлог што отац Православља, свети Атанасије Велики, објављује: „Савршено богословље је у Тројици” (έν Τριάδι ή θεολογία τελεία έστι)[3]. Вера хришћанска је вера у СветуТројицу, и она је савршена и непроменљива[4], јер је њоме објављена пуноћа истине и откривења о Богу Троједном. Велики тајновидац божанских истина, свети ГригоријеБогослов, говори: „Ми смо видели и проповедамо кратко и просто богословље Тројице (σΰντομον και άπέριττον της Τρι­άδος Φεολογίαν), од Светлости — Оца примивши Светлост — Сина у Светлости — Духу”.[5]

Учење Свете Тројице о Светој Тројици сачињава савршено учење о Богу, савршено богословље; у томе је и савршено богопознање и савршено спасење. СветаТројица је све у свему: у њој је сва истина, сав живот, сав пут, сва вечност. По себи, и у своме откривењу свету, Света Тројица је „пречи­стое богословiя таинство”.[6]

Због тако изузетне и јединствене важности, догмат о Светој Тројици јесте signum Хришћанства, оно чиме се хришћанска религија одликује и разликује од свих осталих религија.[7] У том догмату је специфична новина и савршена пуноћа хришћанског Откривења. Из њега, као зраци из сунца, зраче сви остали догматихришћанске вере. На њему је као на непоколебљивом и неразоривом дијамантском темељу сазидан сав чудесни богочовечански чертог нашега спасења. Без вере у Свету Тројицу не може се постати члан Цркве Христове, не може се бити хришћанин. „Хришћанин се одликује вером у Оца и Сина и Светога Духа”.[8] Црква је осно­вана на вери у Свету Тројицу, учи свети Атанасије Велики; ко отпадне од те вере, не може се назвати хришћанин.[9] Стварно, у Цркви је све од Свете Тројице и уСветој Тројици, јер је Господ основао и укоренио Цркву у Светој Тројици, (έν Τριάδι γαρ αυτήν έθεμελίωσε και έρρίζωσεν ό Κύριος), рекавши ученицима: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.[10] Од вере у Свету Тројицу зависи и њоме се држи сва Црква[11]; у Цркву се улази једино вером и крштењем у име три Лица Свете Тројице.[12] У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом: Отац кроз Сина у Духу Светом чини све, ствара све, ради све, даје све.[13]

Заснована на вери у Свету Тројицу, Црква је увек живела учењем Светог Откривења о Троличном Божанству, верно га чувала, многе муке и борбе за њега поднела,и према по­треби изражавала га, краће или опширније, у својим древним символима[14], вероисповедањима,[15] свештенородњама,[16] славословљима,[17] литургијама,молитвама, песмама,[18] возгласима, док га најзад није дефинитивно и завршно изразила у Никејоцариградском Символу вере. Првих осам чланова чланова овога Символа садрже неизменљиву догму Цркве о Светој Тројици. А опширније је то учење Црква изразила у Исповедању вере које наречени епископ свечано изговара ухраму приликом хиротоније. Оно гласи:

(грчки)

Πιστεύω εις ένα θεόν, έν τρισί Προσώποις μεριζόμενον, Πατέρα φημι, και Υϊον και Αγιον Πνευμα μεριζομενον λεγω, κατά τον της Ιδ­ιότητος λόγον · άμέριστον δε, κατά τηνούσιαν, και δλη Τριάς ή αύτη, και δλη Μονάς ή αύτη. Μο­νάς, κατά την ούσίαν, και φυσιν, και μορφην · Τριάς, κατά την ιδιότητα, και όνομασίαν · ονο­μάζεται γαρ, ό μεν, Πατήρ, ό δε, Υιός, το δε ,’Άγιον Πνευμα.Ό Πατήρ άγέννητος, και άναρχος · ού γαρ έστιν αυτού τι πρε­σβύτερο ν · ην γάρ εκείνος, και πάντως ην Θεός. άναρχος δε, δτι μη εκ τίνος έχει το είναι ή έξ εαυτού. Πιστεύω δε, δτι ό Πατήρ αιτία έστιν Υιού, και Πνεύματος · τού μεν Υίού, γενντώς. τού δε ‘Αγίου Πνεύματος, έκπορευτώς · μηδεμίας δι­αστάσεως, μηδέ άλλοτριώσεως έν τού­τοις θεωρούμενης, ή μόνον της διαφοράς τών υποστατικών Ιδι­ωμάτων · δτι ό μεν Πατήρ γεννά τον Υΐόν, και προβάλλει το Πνεύμα το “Αγιον · ό δε Υιός γεννάται έκ μόνου τού Πατρός · και τα Πνεύμα το “Αγιον εκπορεύεται έκ τού Πατρός. Και ού­τω μίαν αρχήν πρε­σβεύω, και εν αίτιον ε’πιγινω σκω,τό ν Πατέρα, Υιού και Πνεύματος, λέγω δε τόν Υίόν, αρχήν ύπέρχρονον και αόρισ­τον · ούχ ώς αρχήν των κτισμάτων, οίονεί πρωτόκτιστον όν­τα, τα πρεσβεία τοΰτων έπιφερόμενον · άπαγε! τούτο της άρειανών δυσσεβείας έστι παραλήρημα · εκείνος γαρ ό δυσώνυμος έβλασφήμει κτίσμα τόν Υϊόν, και το Πνεύμα τό “Αγιον · έγώ δε λέγω αρχήν τόν Υίον έκ τού άναρχου όντα, ίνα μη παραδεχθώσι δύω άρχαί · μετά της αρχής δέ έπι Υ’ιού τό Πνεύμα τό “Αγιον, επειδή και άμα και ομού τό είναι έχουσνν έκ Πατρός, ό, τε Υίός κα τό Πνεύμα τό Αγιον · ό μεν γεννητως, τό δέ έκπορευτώς, ως ειρηται. Καί ού#’ ό Πατήρ διήρηται τοΰ Υίοΰ, ούθ’ ό Υιός τού Πνεύ­ματος, ούτε το Πνεύ­μα το Αγιοω, Πατρός και Υιού · άλλ δλος έστιν ό Πατήρ έν τω Υιώ και τώ Άγίω Πνεύματι, και όλος ό Υιός έν τώ Πατρι και τώ Άγίε Πνεύ­ματι, και δλον τοΠνεύμα το “Αγιον έν τώ Πατρι και τώ Υίώ · ήνωνται γαρ διηρημένως, και διήρην ται ήνωμένως ……………. Πιστεύω εις ένα Θεον, Πατέρα παν­τοκράτορα, ποιητήνουρανού, και γης, ορατών τε πάντων, και αοράτων · άναρχον μεν, και άγέννητον, και άναίτιον · αρχήν δε φυσικήν, και αΐτίαν Υι­ού, και Πνεύματος. Πιστεύω και εις τον μονογενή αυτού Υίόν, άρ’ρ’εύστως, και άχρόνως έξ αύτου γεννηθέντα, όμοούσιον αύτώ, δί ου τα πάντα έγένετο. Πισ­τεύω και εις το Πνε­ύμα το “Αγιον, το έξ αυτού τον Πατρός έκπορευόμενον, και συνδοξαζόμενον, ώς συναϊδιον, και σΰνθρονον, και όμοοΰσιον, και όμόδοξον, και τής κτίσεως δημιουργόν.

(црквено-словенски)

Вeрую во единаго Бога, во трехъ Лицахъ: Отца, и Сына, и Святаго Духа, раздeляемаго въ разсужденiи своиствъ личныхъ, нераздeльнаго же по существу. Едина и таяжде есть всецeлая Троица и всецeлая Единица, Единица по суще­ству и естеству: Троица же по личнымъ свойствамъ и именованiямъ Отца, и Сына, и Духа Святаго. Отецъ нерожденъ и безначаленъ, ……….[19], понеже иматъ бытiе не отъ кого либо, но токмо оть себе. Верую такожде, яко Отецъ есть вина Сына и Духа: Сына чрезърожденiе, Духа же Святаго чрезъ исхожденiе ……….[20] Отецъ раждаетъ Сына и изводитъ Святаго Духа, Сынъ же раждается ………[21] отъ Отца, и Духъ Святыи исходить отъ Отца. И тако чту единое начало и признаю Отца еди­ною виною Сына и Духа. Глаголю же и Сына быти начало превысшее време­ни и безпредельное: не яко началотварей первоздан­ное, то есть, первое сотворенное, и древностiю ихъ превасходящее, — да не будетъ! ибо cie есть суесловiе apiанскаго нечестiя: Арiй злоименитыйхульно училъ, яко тварь есть Сынъ и Духъ Святый. Азъ же глаголю, яко Сынъ есть начало отъ безначальнаго, ……..[22] собезначальное, такожде и Духъ Святый …….[23]Ни Отецъ отъ Сына разлучися, ниже Сынъ отъ Духа, ни Духъ Святый отъ Отца ………[24] : но всецело Отецъ есть въ Сыне и Святемъ Дусе, и всецело Сынъ во Отце и Святомъ Дусе, и всецело Духъ Святый во Отце и Сыне. Ибо соеди­нены раздельно и разделены едини­чно.      

Верую во единаго Бога Отца, Вседе­ржителя, Творца не­бу и земли, видимыхъ же всехъ и невидимыхъ: безначальнаго убо и нерожденнаго и безвиновнаго, начало же естественное и вину Сына и Духа. Верую и во единороднаго его Сына, неистечно и без­временно изъ него рожденнаго, едино­сущна ему, Имже вся быша. Верую и въ Духа Святаго, изъ тогожде Отца исходящаго и сославимаго, яко соприсносущнаго, и сопрестольнаго, и единосущнаго, и равнославнаго, и тва­ри содетеля.

(српски)

Верујем у једнога Бога у трима Лицима: Оца, и Сина, и Светога Духа, раздељивог у смислу личних својстава, а нераздељивог по суштини. Једна и иста је васцела Тројица и васцела Јединица; Јединица по суштини и природи, а Тројица по личним својствима и називима Оца, и Сина, и Светога Духа. Отац је нерођен ибеспочетан: јер не постоји ништа старије од Њега; јер Он беше, и потпуно беше Бог; беспо­четан пак, јер има биће не од неког другог већ од себе. Такође верујем да је Отац узрок Сина и Духа: Сина кроз рађање а Духа Све­тога кроз исхођење; међу њима не постоји никакав размак нити отуђеност, већ само разлика ипостасних својстава. Отац рађа Сина и изводи Светога Духа, а Син се рађа само од Оца, и Дух Све­ти исходи од Оца. И тако поштујем један почетак и признајем Оца јединим узроком Сина и Духа. Велим пак да је Син поче­так изнадвремени и безгранична: не као првоздани по­четак твари, тојест прво створени и који их древношћу превазилази, — не било тога! јер је то празнословље аријанске безбожности: мрски Арије учио је богохулно да су Син и Дух Свети — твар. Ја пак велим да je Син почетак од беспочетнога, да се не би добила два почетка; а Сину je сабеспочетан Дух Свети, пошто заједно и подједнако имају биће од Оца и Син и Дух Све­ти: Син кроз рођење а Дух Свети крозисхођење, као што би речено. Ни­ти се Отац разлучи од Сина, нити Син од Духа, нити Дух Свети од Оца и Сина: него је Отац васцео у Сину и Светоме Духу, и Син је васцео у Оцу и Светом Ду­ху, и васцео је Дух Свети у Оцу и Сину, јер су сједињени раздељиво и раздељени сједињено…….

Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље, и свега видљивога и невидљивога: беспочетног и нерођеног и безузрочног,природни пак почетак и узрок Сина и Духа. Верујем и у јединороднога Си­на његовог, рођеног од њега неистециво и ванвремено, једносушнога њему, кроз кога све постаде. Верујем и у Духа Светога, који од самог Оца исходи и са њим се слави, као савечан, и сапрестолан, и једносуштан, и равнославан, исаздатељ твари.

У такозваном Атанасијевом символу учење Цркве о Светој Тројици изражено је врло прецизно и тачно. Он гласи:

(црквено-словенски)

Bеpa католическая ciя есть: да единаго Бога въ Троицу, и Троицу во единицу почитаемъ, ниже сливаюше ипостаси, ниже су­щество разделяюще. Ина боесть ипостась Отча, ина Сыновня, ина Святаго Духа.

Но Отчее, и Сыновнее, и Святаго Духа, едино естъ Божество, равна слава, соприсносущно величество. Яковъ Отецъ, таковъ и Сынъ, таковъ и Святый Духъ… Тако: Богъ Отецъ, Богь Сынъ, Богъ и Духъ Святый: обаче не три бози, но единъ Богъ…

Отецъ, ни отъ кого есть сотворенъ, ни созданъ, ниже рожденъ. Сынъ оть Отца са­мого есть не сотворенъ, ни созданъ, но рожденъ. Духъ Святый отъ Отца не сотво­ренъ, не созданъ, ниже рож­денъ, но исходящъ…

И въ сей Троице ничтоже первое или последнее: ни­чтоже более или менъе: но целы три Ипостаси, соприсносущны суть себе и равны.

(српски)

„Вера васељенска ова је: да једнога Бога у Тројици и Тројицу у јединици поштујемо, не сливајући Ипостаси нити раздељујући суштину. Јер je једна ипостас Оца, а друга — Сина, а другачија — Светога Духа.

Али Очево, Синовље и Светога Духа једно је Божанство, равна слава, савечно величанство. Какав је Отац, та­кав је и Син, такав и Дух Свети… И тако: Бог јеОтац, Бог је Син, Бог је и Дух Све­ти, па опет нису три бога не­го један Бог…

Отац није ни од кога ство­рен, ни саздан, нити рођен. Син је од Оца самог не ство­рен, ни саздан, него рођен. Дух Свети је од Оца не ство­рен, ни саздан, нирођен, не­го исходећ…

И у овој Тројици ништа није прво ни последње, ни­шта веће или мање, него су целе три Ипостаси, савечне себи и равне”.

Светосавље