Како су протекле последње године живота Пресвете Богородице
После Вазнесења Господњег о Мајци Божјој се старао апостол Јован Богослов, а у његовом одсуству Пресвета је живела у кући његових родитеља, у близини горе Елеонске. За све Апостоле и верујуће, Она је била прва утеха и поука. Беседеци с њима, Мајка Божја је говорила о чудесним догађајима Благовести, бесеменог зачећа Христа Спаситеља и рођења Христовог, Његовог детињства, младости и уопште земаљског живота.
Као и Апостоли, Она је Својим присуством, речју и молитвама градила и утврђивала Христову Цркву. После силаска Светог Духа на дан Педесетнице, Свети Апостоли су неких десетак година боравили у Јерусалиму, служећи спасењу Јудејаца, са жељом да Пресвету Богородицу што чешће виђају и од Ње чују божанске речи. Многи новопросвећени вером хришћанском долазили су, чак, у Јерусалим да би чули и видели Пресвету Богородицу.
Сачувана је посланица св. Игњатија Богоносца из Антиохије упућена апостолу Јовану Богослову, која гласи: „Многе жене код нас желе да посете Пресвету Богородицу, и дотакну прса која су хранила Господа Исуса, као и да од Ње чују многе тајне. Код нас се пронела Њена слава о Дјеви и Мајци Божјој, испуњеној благодаћу и свим врлинама. Каже се да је Она у току прогона и недаћа увек радосна, да у невољи и беди не подлеже огорчењу, не гневи се на непријатеље, него им чини добро, у благостању је кротка, према сиромашнима милостива и увек спремна да им помогне колико год може, снажна је у вери… а Наставница и Учитељица нашем је још младом благочашћу (побожности) и свим вернима је на свако добро дело; више од свих воли смирене, јер је и Сама испуњена смирењем… Неисцрпно је Њено трпљење када јој се подсмевају учитељи јудејски и фарисеји. О Њој су нам казивали људи, достојни сваког поверења, да се на основу Њене светости види сједињеност ангелске и људске природе. Све ово побудило је код нас безмерну жељу да видимо то небеско чудо и тако прекрасну светлост.“
У другој посланици, св. Игњатије Богоносац пише апостолу Јовану Богослову: „Ако само будем био у могућности, доћи ћу к теби да се видим са свима светим верницима који су сабрани око тебе, а изнад свега желео бих да видим Мајку Исусову, о којој говоре да ког свих изазива дивљење, љубав и постовање и сви би хтели да је виде. Како и не бих желео да видим Пресвету Богородицу, да са Њом разговарам, са Оном која је родила истинитога Бога!“
За време прогона које је подигао Ирод против младе Цркве Христове (Дап. 12, 1-3), Пресвета Дјева Марија се, заједно са апостолом Јованом Богословом, склонила на 43 године у Ефес, где је овом апостолу било одређено да проповеда Јеванђеље.
Пресвета Богородица је посећивала Хришћане и у другим градовима. На пример, Она је била у Антиохији код св. Игњатија Богоносца, коме је писала: „Доћи ћу са Јованом и тебе ћу са твојима видети.“
Пресвета Богородица је, такође, била и на Кипру код св. Лазара Четвородневног, који је био тамошњи епископ, затим на Светој
Гори Атонској, о којој је, како сведочи св. Стефан Светогорац, Мајка Божја рекла: „Ово место ће мени бити додељено, дато Ми од Сина и Бога Мога. Бићу пред Богом заступница овога места.“
О спољашњем изгледу Пресвете Богородице
По предању, заснованом на речима свештеномученика Дионисија Аеропагита и св. Игњатија Богоносца, св. Амвросије Милански у спису „О девственицама“ пише о Мајци Божјој: „Није Она била само Дјева телом, него и духом, смирена срцем, обазрива у речи, благоразумна, немногорецива, богомудра, не брза на речи, стално је читала Свето Писмо, била је неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи са људима као пред Богом. Њено правило је било: никога не увредити, желети свима добро, поштовати старије, не завидети другима, избегавати хвалисање, бити здравомислен, волети врлине.
Када је Она увредила родитеље и када је била у завади са сродницима? Када се погордила пред скромним човеком, подсмехнула слабоме, уклонила од сиромашног?
У Њеним очима није било ничег суровог, несмотреног у речи, ничег неприличног у делима: скромни покрети тела, тих наступ, глас уједначен, телесне очи биле су код Ње израз дусе, отеловљење чистоте. Све дане Своје Она је посветила посту. Сну се предавала само колико је нужно, али и тада, како је Њено тело било смирено, дух је био бодар, понављајуци у сну оно што је прочитано, или размишљајући о спровођењу у дело постављених циљева или, пак, планирајући нове. Из куће је излазила само у цркву и то у присуству сродника. Уосталом, мада је и излазила из свога дома у друству других, најбоља стража за Себе била је Она Сама. Други су чували смо тело Њено, а о Свом карактеру брунула је Она Сама…“
На основу предања, које је забележио црквени историчар Никифор Калист, Богородица је „била средњег раста или, како други сматрају, нешто виша од средњег, боја Њеног лица била је као боја зрна пшеничног. Њена коса је била светлосмеђа и мало златаста, бистре очи боје зреле маслине, обрве повијене и тамне, нос мало издужен, уста боје лица и испуњена слатким речима, лице није округло нити оштро, него некако издужено, шаке и прсти дугачки… У говору са другима чувала је уравнотеженост, није се смејала нити збуњивала, а посебно се никада није гневила… увек једноставна, без и најмањег притворства, без мекуштва. Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смирености. Хаљине Њене беху једноставне, без икаквих украса, као што то показује Њен свештени покров на глави који се до данас сачувао. Укратко речено, у свему Њеном беше присутна огромна благодат.“
У дневнику св. праведног Јована Кронстатског стоји записано да му се јављала Богородица: „На дан 15. августа, односно Успења Богоматере 1898. године имао сам част да у сну први пут видим лице Царице Небеске и слушам Њен најумилнији, блажени глас који бодри: Ви, најмилија чеда Оца Небеског! Тада осећајући своју недостојност, гледао сам пречисти Лик Њен са трепетом и мишљу: неће ли ме с гневом одгурнути Царица Небеска! О, Лик Њен пресвети и преблаги! О, очи чисте, добре, смирене, спокојне, величанствене, небесне, божанствене! Нећу вас заборавити, дивне очи! Још минут се продужило то јављање, затим је Пресвета нечујно исчезла. Најпре је видех као да је на икони, а затим Она сиђе с ње и подиже се и оде.“
Зашто смрт Божје Мајке називамо Успењем?
Реч „успење“ значи – погружење у сан, уснуће, мирна кончина, упокојење слично сну. Кончину Божје Мајке Црква назива Успењем зато што она „као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила“.
Диван је био живот Пречисте Дјеве, дивно Њено Успење, како у песми пева Света Црква: „Бог васељеном указује на Тебе, Царице чудеса која превазилазе законе природе. И у Рођењу сачувао је Твоје девство и у гробу сачувао од трулежности тело Твоје“ (канон 1, песма 6, тропар 1). У лику Пресвете Дјеве побеђени су закони природе: смрт, која враћа у земљу тело саздано од земље. Смрт није коснула Њено тело; родивши Бога, сачувала је Своје девство, и у Успењу је остала жива. По рођењу Христовом, Она пребива као Дјева, а после смрти пребива као жива. Она је уснула да би се пробудила за живот вечног блаженства. Преставила се Животу, Извору живота, да би душе раба Божјих избављала Својим молитвама.
Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан „Спаситељ свих у свој слави Својој срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе.“
Како се догодило Успење Божје Мајке?
Околности под којим се догодило Успење Божје Мајке познате су у Православној Цркви још од апостолских времена. У првом веку о Успењу је писао свештеномученик Дионисије Аеропагит, а у другом веку казивање о телесном пресељењу Пресвете Богородице на Небо налази се у списима епископа Мелитона Сардског. О предању о Богородичином Успењу у четвртом веку говори свети Епифаније Кипарски, док је у петом веку свети патријарх Јувеналије Јерусалимски говорио светој благоверној грчкој царици Пулхерији следеће: „Мада у Светом Писму нема повести о кончини Пресвете Богородице, ипак о томе имамо сазнања на основу најдревнијег и најверодостојнијег предања.“ Наиме, ово предање је детаљно сабрано и изложено у црквеној историји Никифора Калиста у 14. веку.
До времена Свог блаженог Успења Пресвета Дјева Марија је поново боравила у Јерусалиму. Њена слава као Мајке Божје већ је била распрострањена, те је навукла на Себе и многе противнике, који су желели да насрну на Њен живот. Међутим, Бог ју је чувао од непријатеља. Дане и ноћи проводила је у молитви.
Често је долазила до Гроба Господњег, кадила ово место тамјаном и падала ничице у молитви. Не једном су непријатељи Спаситељеви покушали да је спрече да посећује свето место и тражили од првошвестеника да поставе стражу ради чувања Гроба Господњег. Међутим, постајући на чудесан начин, Духом Светим, невидљива за стражаре, Света Дјева је настављала да се моли пред Гробом.
У једној од таквих посета Голготи, пред Њу је стао Архангел Гаврило и најавио Јој Њено скоро пресељење из овог у вечни блажени живот небески. Као залог овога, Архангел Јој је уручио палмови грану из Раја, која је светлела нетварном светлошћу Царства Божјег. После ове небеске вести, Богородица се, са трима девојкама које су Јој прислуживале (Сепфором, Евгенијом и Зоилом) вратила у дом св. Јована Богослова, где је живела.
Пресвета Дјева се стаде припремати за Свој одлазак. Она најпре о томе обавести свог усињеника апостола Јована и показа му светлосну грану, остављајући му у завет да ту грану при спроводу носи пред одром Њеним. Свети ап. Јован одмах позва апостола Јакова, првог епископа јерусалимског и све сроднике и ближње и све Хришћане не само у Јерусалиму, него и по околним градовима и селима. Свима њима Пресвета Богородица поче да беседи о томе како Јој се јавио Арханђео и најавио да ће се ускоро преселити у живот вечни. Док је Пресвета Богородица говорила, сви сабрани су плакали, а Она их је саветовала да не плачу, него да се радују Њеном одласку, пошто их Она неће оставити сироте, већ ће се пред Престолом бога Живога још усрдније молити за њих и за читав свет. Још им је завештала да Њено тело буде погребено у Гетсиманском врту, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља Њених Јоакима и Ане и светог праведног Јосифа, заручника Њеног.
Док је Она издавала предсмртне налоге, изненада настаде хук велики са неба и мноство облака окружи дом светог Јована Богослова; јер по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја. Угледавши један другога, Апостоли су се радовали и са недоумицом питали: „Који је разлог због кога нас Господ све овде сабра?“ Свети Јован Богослов их дочека са радосним сузама, казујући им да ће се Пресвета Богородица ускоро преселити ка Господу.
Ушавши к Мајци Божјој и видевши је преиспуњену небеском радошћу, како благолепно седи на Своме одру, Апостоли је поздравише и испричаше о Свом чудесном сабрању. Пресвета богородица прослави Бога што је услишио Њену молитву и испунио жеље Њеног срца. Потом им Пресвета Богородица исприча о Свом скором преласку у живот вечни, а Свети Апостоли се купаху у сузама. Пресвета Богородица их је тешила говорећи: „Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са Мном, јер одлазим Сину и Богу своме.“ Док је Богомати овако тешила Апостоле, појави се и апостол Павле са својим ученицима: Дионисијем Ареопагитом, дивним Јеротејем, божанстеним Тимотејем и другима из реда седамдесеторице Апостола. Све њих је сабрао Свети Дух да би се удостојили последњег благослова Пресвете Дјеве Марије и да би са сваким благољепијем припремили погребење Мајке Господње.
Сваког од њих Она је по имену позивала к Себи, благословила и одала похвалу његовој вери и труду у проповеди Христовог Јеванђеља, сваком је пожелела вечно блаженство и заједно са свима њима се помолила за мир и благодат целог света.
У петнаести дан месеца августа настаде трећи час, када је требало да буде Успење Мајке Божје. У одаји у којој је Богомати лежала горело је много свећа. Свети Апостоли су, уз појање и славословље, стајали крај благолепно украшеног одра на којем је лежала Пречиста Дјева Богородица. Пресвета Богородица се непрестано молила, очекујуци Своје упокојење и долазак Свог прежељеног Сина и Господа.
Одједном одају обасја неизрецива Светлост Божанске Славе и они који су ово видели били су захваћени побожним трепетом. У лучама неизмерне Светлости, ка Пресветој са Небеса сиђе Сам Цар Славе Христос праћен мноштвом Арханђела, Анђела и других Небеских Сила, заједно са праведним душама Праотаца и Пророка који су од давнина пророковали рођење Пресвете Дјеве. Видевши Свога Сина, Мајка Божја се усправи са одра и поклони Христу, говорећи: „Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, јер погледа на смирење слушкиње Своје!“ Господ тада Своју Мајку позва да пређе у Вечни Живот, а Пресвета Дјева – поновивши као некада у Благовестима: „Нека ми буде по речи Твојој“ (Лк. 1, 38) – опет леже на одар и без икаквог телесног страдања, као да заспа слатким сном, јер је била без греха, предаде душу у руке Свога Сина и Бога.
Тада отпоче радосно архангелско и ангелско појање. Пратећи чисту душу Богоневесте ка Небесима, са богобојажљивим страхом као Царици Небеској, Ангели су узвикивали: „Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама!“ Небеске двери се тајанствено отворише и Херувими и Срафими са радошћу прославише сусрет са душом Пресвете Богородице. Благодатно лице Богородицино сијало је славом Божанственог девства, а од тела Њеног вијао је најкраснији миомир.
Богобојазниво и са страхом Свети Апостоли се поклонише Господу, Који са славом вазнесе на Небо душу Своје Мајке, и са плачем окружише одар Пресвете богородице. Они приступише и целиваше Њено пресвето тело, одајући му свечано постовање, и тиме се освећиваху и испуњаваху благодаћу и духовном радошћу. Свемогућа сила Божја која из Њеног светог тела истицаше, исцељиваше болесне који са вером и љубављу додириваше Њен свештени орар.
Оплакујући свој растанак на земљи са Мајком Божјом, Апостоли завршише погребење Њеног пречистог тела. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, са другима из реда дванаесторице Апостола, понесоше на својим плећима одар на којем је лежало тело Свагдадјеве Марије. Свети Јован Богослов исао је испред свих са рајском светлозрачећом граном, а остали Апостоли и мноштво верних пратили су одар са свећама и кадионицама, певајући свештене песме. Ова свечана поворка кретала се од Сиона, кроз цели Јерусалим, све до Гетсиманије.
Погребна поворка са пречистим телом Богоматере кретала се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Одједном се изнад ње јави златокруг од облака, сличан венцу, блистајући силном светлошћу. И из њега се разлегаше предивно анђелско појање које испуњаваше ваздух, за све бивајући чујно. Тај блештави облак са Небеским појцима креташе се ваздухом понад погребне поворке до самом места погребења.
Житељи Јерусалима који нису веровали у Христа, поражени неуобичајеним и величанственим призором и озлобљени почастима указаним Мајци Божјој, известише о свему првосвештенике и књижевнике. Острашћени завишћу и мржњом према свему што подсећа на Христа, ови послаше слуге да растерају поворку и спале тело Мајке Божје. Побеснели народ и војници са јарошћу се устремише на Хришћане, али венац од облака спусти се на земљу и начини преграду као зид. Гониоци су могли чути кораке и појање, али не могаху видети никога из поворке. Многе од њих Свети Ангели ослепеше, тако да су се вратили у град пипајући и бауљајући.
Један јудејски свештеник из зависти и непријатељства према Мајци Исуса Назарецанина хтеде да преврне одар на коме је било тело Пресвете Дјеве, али му невидљиви Анђео Божји одсече обе руке које се дотакоше одра. Видевши ужас који му се догоди, он паде на земљу и поче да вапије Светим Апостолима: „Смилујте се на мене, слуге Христове!“ Горко се покаја и са вером исповеди Мајку Бозју и Христа Спаситеља и тада доби исцељење, и обе руке му се вратише на место на којем су биле, и он се прикљуци онима који иђаху за телом Богомајке, поставши од тада ревносни присталица Христов.
Када је поворка стигла у Гетсиманију, тамо је са плачем и ридањем почело последње целивање пречистог тела Богоматериног. Тек увече Свети Апостоли су могли да га положе у гроб и великим каменом затворе улаз у пећину. Свети Апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, молећи се и певајући псалме.
По промислу Божјем апостолу Томи није било суђено да присуствује погребу Мајке Божје. Досавши трећи дан у Гетсиманију, он се горким сузама окрену ка гробу и гласно изрази жалост што се не удостоји последњег благослова Мајке Бозје и опроштаја са Њом. Сазаливши се на њега, Апостоли одлучише да отворе гроб, и омогуће му утеху последњег поклоњења свештеним остацима Свагдадјеве. Али, откривши гроб, они у њему нађоше само Њене погребне овоје из којих се ширио небески миомир, и на тај начин се осведочише призором дивног вазнесења на Небо тела Пресвете Дјеве.
Увече истог дана, када се Апостоли сабраше у дому да вечерају, док су приносећи благодарење узносили к небу комад хлеба остављен у част Господа, јави им се Мајка Божја, окружена мноштвом Анђела, и рече: „Радујте се! Ја сам с вама у све дане довека“. Ово је тако обрадовало Апостоле и све који су били са њима, те они ускликнуше: „Пресвета Богородице, помози нам!“ Тако је успостављен почетак чина узношења панагије, тј. узношења хлеба у част Мајке Божје, који се и до данас очувао у манастирима.
Од тада Свети Апостоли се сами уверише и сву Цркву уверише у то да Пречиста Матер Божја би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога Свога и у телу вазнесена на Небо. Свети Апостоли поново уђоше у гроб и узеше плаштаницу остављену за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматериног устанућа из гроба.
Празник Успења Пресвете Богородице се до данас с посебном свечаношћу празнује у Гетсиманији, на месту Њеног погребења. Заправо, нигде срце не бива тако потресено тугом због растанка са Божјом Мајком и нигде се не испуњава таквом радошћу и вером у Њено бескрајно и непрестано материнско посредовање за свет као тамо, на месту Њеног погребења.