Данас плата у кешу, сутра без пензије

Када се двадесетшестогодишња Е. М. јавила на оглас за посао у продавници ципела у Крушевцу, без размишљања је пристала на „непристојну” понуду послодавца – плата ће бити око 20.000 динара. Пола у кешу, а остатак на рачун.

– У том тренутку сам помислила да је боље и то него да не радим. И зато сам пристала – поверава нам се она. Не пада јој на памет да пријави газду, јер се боји да ће у том случају остати без посла.

– Јавна је тајна да многи овако раде већ годинама – каже нам.

О томе колико људи у Србији дели њену судбину нема званичних података. Процене послодаваца су да је сигурно реч о десетинама хиљада запослених. Синдикати страхују да их има и стотинак хиљада. А осим тога што се део њихове зараде не књижи и порез се не уплаћује у државну касу, проблем је утолико већи што многи тако раде већ годинама, па чак и деценију. За њих остаје питање колика ће им једног дана бити пензија? До тада, мало која банка ће им дати кредит или кредитну картицу.

Ко је одговоран за такву ситуацију? Синдикати упиру прстом у послодавце, јер на овај начин „закидају” запослене и ускраћују им многа права и погодности које носи стални радни однос. Ипак, не може се побећи и од одговорности државе која нередовно контролише рад на црно. Послодавци, са друге стране, узрок виде у високим наметима на рад. Како тврде, на 100 динара плате раднику, држави уплаћују око 63 динара.

Држава и Инспекторат за рад немају конкретне податке и информације о овој појави, али Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката, каже за „Политику” да је проблем исплате дела зараде на руке огроман.

– Са тиме се сусрећемо свакодневно и проблем је што радници који то трпе не желе да ми било шта покренемо, јер се боје. Према нашим подацима око 400.000 људи у Србији је пријављено на минималац и један део њих је међу онима који део зараде добијају на руке – каже она.

Према њеним речима, за овакву ситуацију делом је крива држава која то толерише и не примењује законе.

– Али, ја ипак видим и велику одговорност послодаваца. Понуда послова је мала, приватници имају могућност уцене и многи од њих то користе – закључује Ранка Савић.

У Привредној комори малих и средњих предузећа кажу да постоје две врсте приватника који на овај начин исплаћују раднике.

– Имате оне који су принуђени да пријаве раднике на минималац у ситуацији када је куповна моћ мала, а дажбине велике. Са друге стране, наравно да постоје и они који то раде из жеље за што већом зарадом. Али, мислим да је више оних који су на то приморани, јер је рад у Србији заиста скуп – каже Милан Кнежевић, председник ове коморе.

На нашу опаску да је ипак реч о кршењу прописа и избегавању законских обавеза које послодавац има, Кнежевић одговара:

– То јесте незаконит рад и ја заговарам тезу да порез држави мора да се плати. Али знате ли да је 62.000 фирми у Србији у блокади. Па нису сви ти људи криминалци, већ многи не успевају да измире све обавезе које им држава намеће – каже он.

Сходно томе, решење види у смањењу пореза и доприноса, што је била и идеја коју није успео да прогура Саша Радуловић, бивши министар привреде.

– Тек након тога би требало да уследе ригорозне контроле. Али, у целој овој причи делом кривим и запослене који свесно пристају на то да ће им основица за пензију једног дана бити минимална – закључује Кнежевић.

У Унији послодаваца Србије сматрају да ће све остати исто док се не смање оптерећења на рад и не спроведе свеобухватна контрола сиве економије.

– Тога највише има у трговини и у сектору услуга уопште, али и у грађевини. И чешће се дешава у малим предузећима која имају до десетак запослених, јер је великим фирмама теже да то прогурају у књигама – објашњава Рајић.

На наше питање да ли и предузетници који су чланови Уније послодаваца можда раде исто, Рајић одговара да је то веома тешко утврдити.

– Ако неко то и ради, онда он о томе не прича. Али, вероватно се дешава – каже Рајић.

Он позицију послодавца брани и тиме да је тренутно у блокади или стечају четири одсто малих фирми које су чланови Уније послодаваца.

– До сада смо мислили да је 2009. година била најгора, када је два одсто истих предузећа било у блокади. Ликвидност је велики проблем, па и то приморава послодавце да део зараде исплаћују на руке како би избегли порезе – објашњава Рајић.