У неким српским крајевима сматра се да је овај дан погодан за свадбе, јер Свети Прокопије походи и благосиља младенце
Српска православна црква и верници данас прослављају Светог Прокопија, једног од огњевитих светаца. Његов дан се светкује као један од 18 „запречитих“ дана у години када се одлажу сви тежи и важнији послови.
У појединим деловима Србије данашњи дан се посебно празнује ради здравља деце, док се у неким данас забрањује купање.
Прокопије је крсна слава појединих породица, а а каменоресци и рудари празновали су овај дан као славу својих заната. Избегавају се свађе и псовање.
У неким српским крајевима сматра се да је овај дан погодан за свадбе, јер св. Прокопије походи и благосиља младенце. У старини су Срби рудари сматрали овог светитеља својим заштитником, а сматра се и заштитником деце. Славили су га каменоресци и бунарџије.
На Светог Прокопија се не ваља купати на реци, избегава се копање, чак и сахрањивање. Кажу на данашњи дан „не ваља бости“ ни земљу, ни платно, јер није добро због уједа змија.
На данашњи дан, 303. године, мученички је пострадао велики Христов следбеник, кога српски народ посебно слави. Св. Прокопије потиче из Јерусалима. Име му је било Неаније.
Када је порастао видео га је цар Диоклецијан и толико га је заволео да га је одмах узео у свој двор, где је био при његовој војси. Када је Диоклецијан одлучио да прогони хришћане, послао је Неанија у Александрију с једним војним одредом и наредио им да затру тамошње хришћане.
На том путу једне ноћи догодио се јак земљотрес и Неаније је чуо Божији глас. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Тражио је да му направе онакав крст какав је видео.
Уместо да крене на хришћане он је с војском ипак кренуо против Агарјана, и као победник ушао је у Јерусалим где је мајци рекао да је сада хришћанин.
Након тога мучен је и бачен у тамницу где му се опет јавио Христ који га је крстио и дао му име Прокопије. Јавно је исповедио своју веру, знајући да ће бити погубљен. Упокојио је се 303. године.
У Нишу је пре Немањића постојао манастир Светог Прокопија, у ком се чувала рука светитеља. Светиња је касније, кад су Турци заузели Ниш, пренета у Прокупље, које је и добило име по овом мученику. Судбина моштију није позната од 18. века.
Телеграф.рс
