Данас славимо свeтог Василија Острошког

Православна црква и верници 12. маја по грегоријанском календару славе Светог Василија Острошког, великог чудотворца чија су чудотворна дела позната и изван граница Српске православне цркве. Његово свето тело у целости почива у острошкој испосници, неподложно закону труљења, више од триста година.

Црквица у којој леже мошти острошког свеца испуњена је пријатним мирисом, који задивљује сваког поклоника.

Чињеница нетрулежног тела овог великог светитеља, представља феномен за себе, који људи називају чудом. Овај се феномен једино може схватити и објаснити светим животом острошког свеца. А живот светог Василија био је заиста живот у Богу.

Још веће чудо и доказ светитељства светог Василија јесте чудотворна моћ његовог тела. Он, који је у свом земаљском животу више личио на анђела него на човека, уздигао је свој дух до престола Божјег, а своје тело обесмртио. То свето тело било је за време земаљског живљења храм Духа Светога, а после растанка са душом, постало је ризница благодати.

Светог Василија је у нашој српској цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу.

И данас је острошка испосница, својеврсна Витезда, бања исцељења, у којој многи: болесни, хроми, згрчени и умоболни налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и телом.

Не могу се избројати разна чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ посредством овог великог светитеља, јерарха и учитеља, и подвижника православне вере.

Многи верују да ће, ако се заветују да ће на светог Василија отићи на Духове у манастир Острог, њихова, или болест неког њима ближњег, нестати ‘као руком однесена’. Ако решите да потражите помоћ овог свеца, од сутра треба да почнете строги пост који ће трајати све док на Тројице или Духове не одете на Острог и тамо се причестите.

Ако познајете особу која се спрема на овакво путовање, требало би да јој однесете уља, тамјана и памука да са собом понесе и да то остави код свеца ‘да преноћи’.

Често се догађа да се заветују и католици и муслимани, јер су на овим просторима сви одавно уверени у велике чудотворне моћи светог Василија, па се тако верује да ствари које преноће код његових моштију лече све болести.

Због тога памук, уље и тамјан који су ношени на Острог треба чувати за ‘не дај Боже’.

Живот светог Василија

Свети Василије рођен је у селу Мркоњић у Поповом пољу 28. децембра 1610. године од родитеља Петра и Анастасије Јовановић. На рођену је добио име Стојан. Иако су били сиромашни, Јовановићи су важили за побожну породицу која редовно посећује сва богослужења.

Као младић, Свети Василије је боравио у манастиру Ваведење Пресвете Богородице у Завали, јер се тада образовање могло стећи само у манастирима. Пошто му се допао живот у манастиру, одлучио је да се замонаши. Међутим, пошто је још био млад, предложили су му да преиспита своју одлуку.

Из манастира Завала одлази у манастир Тврдош, где је одлучио да се замонаши. На монашењу је добио име Василије, по узору на Светог Василија Великог.

Убрзо после монашења одлази у Црну Гору код цетињског митрополита Мардарија, међутим, убрзо је дошло до сукоба због кога је Василије морао да напусти Цетиње.

Наиме, Папа је послао језуите у ове крајеве да искористе тешко стање у народу како би их преобратили са православља у римокатоличку веру. Василије је препознао опасност која вреба од језуитских свештеника и упорно указивао на то митрополиту Мардарију, али овај није желео да се супротставља римским изасланицима.

Због борбе против унијата, млади монах Василије постао је цењен у народу, а митрополит Мардарије је одлучио да га протера са Цетиња. Народ се противио оваквој одлуци, али Василије није желео да наставља сукоб у Цркви, те је одлучио да се добровољно врати у Тврдош.

Одлучио је да обилази херцеговачка села и помаже људима који су тада живели тешко под турским ропством, а због његовог начина живота многи су га тада поредили са Светим Савом.

Убрзо је пао у немилост Турака, па је морао да бежи у Русију. Пошто је провео неко време тамо, вратио се у Тврдош са доста хране и новца, који је успео да скупи, а затим га поделио са народом по Херцеговини. Потом одлази на Свету Гору где проводи годину дана како би се додатно образовао и продуховио.

По повратку са Свете Горе, Василије је постављен за митрополита оногошког, са седиштем у Оногошту (Никшић). У то време Турци су почели још више да муче и пљачкају српски народ, Василије је морао да се склони и под планином Загарачом направио је келију где је живео и молио се.

Предложено му је било да се пребаци у манастир Острог, који је био добро утврђен и склоњен далеко од пута, како Турци не би могли да упадну. Пошто је коначно дочекао да у миру води своју митрополију, успео је да прошири братство манастира Острог и обнови неколико цркава.

Упокојио се 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, касније је израсла једна винова доза, иако у стени нема ни мало земље.

Народна веровања и чудеса свеог Василија

Убрзо после његове смрти, људи су почели да долазе на његов гроб како би се исцелили и нашли утеху. Био је сматран за светитеља још током живота, а како је време одмицало после његове смрти, култ је све више и више јачао.

Иако се свеци не пореде, Свети Василије Острошки се сматра за једног од највећих светитеља у СПЦ, јер његове мошти обилазе хиљаде верника свакодневно, а сваког 12. маја манастир Острог буде премали да прими све вернике који дођу на поклоњење.

Неколико народних веровања везано је за овог светитеља, а можда и најзаступљеније јесте да Свети Василије Острошки сваке ноћи устаје из ковчега и шета по стенама.

У прилог томе иде и чињеница да су током година и векова многи свештеници сведочили како ујутру вунене чарапе на ногама Светитеља буду поцепане, иако су увече обучене читаве.

Због тога, свако ко долази на поклоњење у Острог обавезно носи један пар вунених, белих чарапа.