Дани пацова

Сахрана првих 50 жртава погинулих у овом бомбардовању обављена је одмах сутрадан, 21. октобра, њој је присуствовало неколико хиљада људи и представници српских власти а опело су заједнички држали епископ нишки Јован и епископ тузлански др Нектарије Краљ уз асистенцију 20 свештеника. Погребу су такође присуствовали и представници немачких месних и покрајинских власти на челу са тадашњим фелдкомандантом Хофманом. Ово умногоме разбија уврежени партизански стереотип о немачким окупаторима као бездушним садистима, нарочито ако имамо у виду Хофманову потоњу објаву којом се пуштају затвореници из логора и додељује материјална помоћ пострадалима. Хофман је чак одржао говор на сахрани.

У Нишу је тих дана наступила свеопшта огорченост и очај, државна штампа није штедела савезничке снаге, док је обичан народ целу ситуацију доживљавао као “још једну енглеску издају” – што је у основи она и била. Ипак, било је оних који су имали другачије мишљење. Месни комитет Савеза комунистичке омладније Југославије за Ниш штампао је летак у коме се пристрасно и без икаквих аргумената правдају савезничка бомбардовања. У подугачком тексту који врви од фраза и општих места типичних за комунистичку демагогију тог времена стоји и следеће: “Било је бомбардовања фабрика. То је опомена савезника да не треба радити за окупатора већ се борити за слободу”. Такође је и нуђено и адекватно решење: “Ако треба да се умре, умрите херојски као борци за слободу уништавајући своје крваве непријатеље!”

Све ово се да лако објаснити чињеницом да је у то време подршка Савезника Дражи Михајловићу и његовим снагама бивала слабија и да се Черчил увелико окренуо Титу и његовим партизанима. Већ крајем маја 1943. шесточлана савезничка мисија на чијем челу су били официри Бил Стјуарт и Вилијам Дикин спустила се падобранима у околину Жабљака и недуго затим успоставила трајну везу између Врховног штаба НОВ и ПОЈ и савезничке Врховне команде за Средњи Исток. Од тада па надаље, Тито и његов штаб имали су директну комуникацију са Савезницима и могли су да по потреби ангажују савезничко ваздухопловство у бомбардовању градова и саобраћајница које су контролисале снаге Вермахта. Тако су савезничка бомбардовања била буквално навођена са земље, а југословенски комунисти су се својски потрудили да их искористе у сатирању класног непријатеља наводећи бомбардере на легитимне “војне” циљеве попут цивилних квартова у којима су становали “буржоазија” и “сарадници окупатора”. Савезнички политички и војни врх је знао за ово, али их једноствано није било брига.

Ниш је у току 1944. био толико често бомбардован да је због одлива становништва у околна села и у збегове постао правцати град-утвара. Према различитим изворима, град је од кобног 20. октобра 1943. па до краја рата бомбардован више од 60 пута. Грађанима је најтеже пало чувено ускршње бомбардовање након кога су се, према изјавама сведока, “на прстима могле избројати нишке улице које су остале читаве”. 

У “Константиновом раскршћу” је описано прво ноћно бомбардовање града које се десило 9. јуна. Савезничке летеће тврђаве су се изнад града појавиле у 1:30 и налет је трајао све до 3 после поноћи. Пре него што су почели са дејствовањем авиони су изнад Ниша избацили фосфорне бомбе како би осветлили циљеве, према неким верзијама, била је то прва употреба фосфорних бомби у Другом светском рату. То је имало за резултат да се цела околина видела као по дану па су многе уплашене Нишлије буквално мислиле да је дошао смак света. Град је бомбардовала ескадрила од око 50 авиона који су на њега бацили близу 400 бомби, убијено је око 100 цивила а ловци из пратње су чак митраљирали и збегове на Градском пољу.