Ратко Дмитровић
Годинама у Србију није стигао кориснији папир од оног пре неки дан – у име Ангеле Меркел у Београд га је донео Андреас Шокенхоф – на којем су одштампани услови Србији за добијање датума почетка преговора – наглашавам, почетка преговора – за чланство у Европској унији.
Након овога само крајње покварени или приглупи политичари и политички аналитичари, а Србија је таквих пуно, могу још расправљати о условима под којима Србија може да уђе у ЕУ. Нема ту више ни стопе простора за недоумице. Европска унија, то је Немачка. Без Немачке нема ЕУ. Све је сада јасно као горски поток, Србија је добила цену за европску карту, Србији је речено шта треба да уради у замену за ништа. За датум почетка преговора. Ако ово није понижавајуће, ништа није понижавајуће.
Немачка је коначно упалила сва светла у односима са Србијом, Немачка Србију третира исто онако како је то чинила пре стотину и више година, као пре двадесетак лета. Идентичан однос Немачка је имала према Србији Слободана Милошевића, према Србији Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице, Бориса Тадића и исти такав однос има спрам данашње Србије коју представља Томислав Николић.
Осмеси, похвале, тапшање по рамену, разне награде за личност године, миротворца деценије, хероја мира, какве су добијали српски званичници (из ДОС-а) нису мењале тај однос ни за милиметар.
Само наивни су веровали да је Немачка деведесетих била српски непријатељ јер се Геншеру, Колу и Кинкелу није допадао Милошевић са својим националистима. Такве је отрезнио, уједно трезнећи и самог себе, Зоран Ђинђић, који је неколико месеци пред смрт јавно саопштио да су га издали “немачки пријатељи”. Нико њега није издао, само он није схватао димензије глобалних политичких односа и дејство историјског фактора у њима. Ђинђић је мислио да је за односе Србије и Немачке важно, а за Србију корисно, што је он, нови српски премијер, студирао у Немачкој и што немачки језик говори боље него српски. Веровао је да ће његов лични, пријатељски, однос са Шредером (могао је да га назове и у пола ноћи) бар нешто променити у ставу Немачке према Србији. Наивно, дечје наивно.
Немачка државна политика према Балкану није се мењала ни онда када је то, можда, и могло да се очекује. Почетком деведесетих, на пример. Нимало не страхујући да ће апсолутна подршка настојањима Хрватске да разбије Југославију и осамостали се, оживети сећања сећања на однос Хитлерове Немачке и Павелићеве Хрватске, Кол и Геншер су толико били на страни Хрватске да су осталим чланицама Европске уније претили иступањем Немачке из ЕУ уколико не признају независност нове хрватске државе. Био је то последњи ексер у мртвачки ковчег СФРЈ.
Медији у Немачкој припремили су неколико година јавност те земље за рат у Југославији. Зар смо заборавили Виктора Мајера и Карла Густава Штрема? Немачка је учинила све што је могла да Косово откине од Србије, а кад је то урађено Немачка чини све да се та привремена окупација претвори у коначну. Зар су Срби очекивали нешто друго? Када је то из Немачке Србији стигло нешто добро и лепо, осим Дунава, наравно?
Ултимативне услове Србији Немачка је употпунила захтевом да се убудуће злочин у Сребреници има крстити као геноцид. Није ово случајно, баш Немце брига за Бошњаке и Србе, њихове свађе и убијања; Немцима је потребан још један “геноцидан” народ (поред њих, из времена Хитлера) у Европи и нашли су га у Србима, управо онима над којима су Немци, скупа са Хрватима, извршили геноцид. Отуда упозорење на Сребреницу и “геноцид”.
Након немачког свилен-гајтана, Србија није ни пред зидом ни пред дилемом. И да хоће у ЕУ, нема где да уђе, то је кућа која се руши. Да сутра одреде Србији датум за почетак преговора, Србија би у ЕУ ушла, можда, 2020. године. Стога је папир из Берлина службеном Београду важнији од било ког путоказа. Јасно је шта ваља чинити. Данке Дојчланд, што би рекли Хрвати.
Вести
