Дарвинова теорија еволуције, лаж која још траје (видео)

Сви смо учили у школи да је човек постао од мајмуна и само од мајмуна.То је временом постала својеврсна догма која не трпи било какво противљење. Недавно се појавила и једна теорија из области еволуције која говори да су данашње кокошке настале од диносауруса?! Невероватно на шта су све спремни да би одбранили теорију еволуције, али …

АКО ЈЕ ЧОВЕК НАСТАО ОД МАЈМУНА, ЗАШТО СУ ДАНАШЊИ МАЈМУНИ ОДБИЛИ ДА ПОСТАНУ ЉУДИ ?

Научници који су годинама усавршавали Дарвинову теорију, проналазили наводно карике које недостају, писали брдо књига на ту тему и зарађивали гомиле пара на њима, једноставно не дозвољавају било какву сумњу у њихове тврдње и наравно у Дарвинову теорију. Међутим, докази против Дарвина, данас их све више притискају.

Пре пар година, једна наша министарка покушала је да образовању у Србији предочи истину о Дарвиновој теорији еволуције. Међутим, десило се да је буквално стављена на струб срама. Осудили су је они који су о Дарвину чули само у петом разреду основне школе. Данас деца и даље слушају причу о мајмунима…
Када је Чарлс Дарвин у питању и његов начин размишљања, предочићу вам пре свега једну чињеницу за коју не верујем да сте знали:

Према Чарлсу Дарвину, један од разлога што људи нису тако длакави као мајмуни је у томе што је мушкарац показивао већу наклоност према глаткој кожи жене !?

Већина научника прихвата еволуцију не као теорију, већ као установљену чињеницу. Кенет Хсу у часопису ‘Седиментарна петрологија’ каже:’… Дарвинизам садржи опаке лажи; он није природан закон формулисан на основу чињеничних доказа, већ једна догма која одражава преовлађујућу друштвену филозофију 19. века.’ Чувени шведски биолог Сорен Левтруп је написао: ‘Верујем да ће једног дана дарвиновски мит бити третиран као највећа обмана у историји науке’.
Међутим, по речима филозофа Тома Бетела:’ Еволуција је можда најревносније чувана догма америчке јавне филозофије. Многи златни стандарди су напуштени, али дарвинизам ће бити брањен до последњег даха’. Зашто је већина научника прихватила теорију еволуције? Јесу ли њени докази тако убедљиви? Видеће се да нису. Са друге стране, да ли је могуће да тако много научника није у праву. Одговор је – ДА. Сетите се само Галилеја или Пастера, који су доказали да није тачно оно у шта је веровао цео свет њиховог доба – да је Земља у средишту универзума, односно да муве и пацови настају од материје у распадању. Научник Д.Вотсон је у часопису ‘Природа’ изјавио да је еволуција ‘једина универзално прихваћена теорија, не зато што је могу потврдити логички докази, већ зато што јој је једина алтернатива Божје стварање, које је наравно великом броју људи невероватно’.
Чувени британски еволуциониста Ле Грос Кларк каже:’Да се еволуција стварно десила, може се научно доказати само открићем фосилизованих остатака репрезентативних узорака претпостављених прелазних типова.Кључни доказ за еволуцију морају омогућити палеонтолози, чији је посао да проучавају фосилни запис.Међутим, да би еволуцијом настали милиони постојећих и изумрлих биљних и животињских врста, било је потребно десетак милиона паралелних еволуција, а свака од њих би имала милионе степеника.Сваки од њих би морао да има хиљаде или милионе представника – свака врста је морала на сваком степену ‘еволуције’ имети многе представнике, као што и данас постоје, на пример, милиони мишева, а не само неколико њих.Тако би сасвим формиране биљке или животиње биле само мали проценат укупне популације коју је имала свака засебна еволуција.Међутим, до данас су нађени милиони фосила, око 250.000 врста, а сви су сасвим формиране биљке и животиње. То је тачно оно што предвиђа модел стварања по којем су сва жива бића настала сасвим формирана.
Еволуционисти често наводе као доказ за еволуцију случај ‘биберастог мољца’ (Бистон бетулариа).Популација овог лептира који живи на светлом дрвећу, почела је да тамни како се одвијала индустријска револуција, тако да је постала скоро сасвим црна.Међутим, испоставило се да та врста није потамнела еволутивно, већ просто зато што су тамни, меланични примерци, који су увек постојали, били мање упадљиви на дрвећу потамнелом од индустријских гасова, па су их птице мање хватале. То је разлог због којег се се црни лептирови намножили више од белих. Енциклопедија Интернешенал Вајлдлајф прогласила је овај случај за ‘најупадљивију еволутивну промену којој је човек икада био сведок’. Ако је то најбољи доказ за еволуцију, онда заиста еволуција није уопте имала људских сведока, јер ово уопште није била еволуција.

Према теорији еволуције, најпростији облици живота, настали су стварањем аминокиселина, које су се игром случаја поређале у ланац и образовале протеине. Међутим, најједноставнији протеин састоји се од ланца који има приближно стотинак аминокиселина. У таквом распореду, само један једини распоред даје живот док остали не, а д се сто аминокиселина тако поређа шанса је један према јединици иза које следи још 158 нула! Према астрофизичарима, било који догађај са вероватноћом мањом од оне која иза поменуте јединице садржи више од 110 нула, и сам је раван нули, барем у овом нашем нама познатом универзуму.Биолог Едвард Конклин објаснио је сликовито такву невероватноћу следећим упоређењем: ‘Вероватноћа да је живот настао случајем може се упоредити са вероватноћом да ће резултат експозије у штампарији бити уредно и по редоследу сложено проширено издање речника који се у њој штампа’.
Други доказ против еволуције представљају фосили.Часопис ‘Аризона дејли стар’ донео је фотографију угинуле краве која се распада у пустињи.Уз коментар да од ње ускоро неће ништа остати осим оштећеног скелета, а научници причају да је потребно милион година да би се добила потребна количина прашине, блата или наноса који ће прекрити животињу.Али, фосили су проналажени готово нетакнути, са свим унутрашњим органима, кожом и наборима на њој, шкољке са очуваним мишићима, иако би у току фосилизације услед хемијског процеса они морали да иструле.Еволуционисти овај проблем нису решили, док присталице стварања мисле да је дошло до велике катастрофе, општег потопа, који је једино могао да изненадно и брзо наталожи огромне количине блата и муља на угинуле животиње.Али то није једино питање на које Дарвинисти не могу да одговоре.
Када су у питању геолошки слојеви, по некој логици, они следе један другог по старости одоздо навише, али није увек тако!?Постоје бројни локалитети широм света где су наводно старији и једноставнији фосили наталожени тако да су вертикално изнад ‘млађих’ слојева.Међутим права комедија настаје када се пронађе жив и здрав примерак заблуде еволуциониста.Гуштер Туатара изумро је пре 135 милиона година, бар тако су тврдили еволуционисти пошто није пронађен ниједан његов млађи фосилни остатак.Али брука се догодила када је недавно на неким острвима у близини Новог Зеланда Туатара пронађен жив и здрав! Где су фосилни остаци овог гуштера у последњих 135 милиона година?
На реци Пелокси, у близини Глен Роуза у Тексасу, велика поплава 1900. године спрала је наслаге муља и открила кречњачки слој испод, стар 120 милиона година.У њему су близу једно другом, пронађени отисци људских стопала и ногу диносауруса! Један од еволуциониста одмах је понудио ‘логично’ објашњење; ‘да је стена једном била мека, па је туда прошао диносаурус, затим се скаменила, а након 60 милиона година, она је из неког разлога поново смекшала, па је онда туда прошао човек’!? Да ли је ико икада чуо овакво нешто? На питање због чега у том поновном размекшавању стене трагови диносауруса нису нестали, паметни еволуциониста је само слегнуо раменима.Али, да би ствар била још занимљивија, биљни остаци у том слоју кречњака испитани помоћу угљениковог изотопа Ц-14, показали су старост између 38.000 и 39.000 година, што намеће закључак да ни отисци човека али ни диносауруса не могу бити старији од тога!
Креационисти верују да је старост земље много мања, него што то тврде еволуционисти, а да се већина геолошки важних формација Земље може објаснити само великим библијским Потопом, као на пример Тинетански плато, Кару група у Африци са око 800 милијарди кичмењачких фосила, ‘миоценске’ наслаге у Калифорнији са око милијарду фосилизираних харинги на подручју од само десет квадратних километара! Потоп је доскора био генерално прихваћен.Све до око 1800. године геологија на Оксфорду, Кембриџу и другим универзитетима заснивала се на Потопу, а тада се појавио дарвинизам и потреба да му се геологија прилагоди.
Еволуционисти су узели за старост Земље 4,4 милијарде година и то просто зато што мисле да је то био период довољно дуг за еволуцију.Али, други егзактни методи указују на старост Земље од само десетак хиљада година!
Међутим, треба знати да нема директног метода одређивања старости било какве стене.Мада постоје врло тачне методе за одређивање данашњих размера уран-олово, торијум-олово, калијум-аргон и других изотопских односа у стенама – нема, наравно директне методе за процењивање почетних односа тих изотопа у стенама кад су се оне тек формирале.Радиохронолози морају прибећи индиректним методама, које укључују извесне базичне претпоставке, које такође увек подразумевају милионе или милијарде година.Међутим, новији аутори увелико оспоравају те методе и указују на друге поуздане методе датирања који потврђују врло малу старост Земље.

СКРИВАЊЕ МИОЦЕНСКОГ ЧОВЕКА

У подземљу Британског природњачког музеја налази се један фосил људског скелета, ископан из депозита на Гранде Тери, делу карипског острва Гвадалупа. Он још лежи чврсто углављен у блоку кречњака тешком две тоне, који је чвршћи од мермера за статуе. Углавио се ту док је тај кречњак још био течан, а његово покопавање било је изненадно, изазвано неком катастрофом, чему су доказ склоп костију и високи органски садржај стене непосредно око њега. Тело се још није било распало кад је почело његово затрпавање, што значи да су те кости исте старости као и стена. Ништа ту не би било необично да модерна геологија није одредила да та стена потиче из миоцена, периода од пре 12 – 25 милиона година, кад, по теорији еволуције, на Земљи не само да није било људи, већ ни њихових наводних мајмуноликих предака!

И то нипошто није усамљен пример. Свугде се учи, и сматра се научном чињеницом да је човек евулуирао од неке врсте човеколиког мајмуна у току последњих милион година. Користе се разне карте и дијаграми који указују на степене такве еволуције. Не говори се, међутим, о многобројним налазима фосилизованих људских скелета у геолошким слојевима који се сматрају милионима година старијим од оних у којима се налазе човекови наводни преци. Споменућемо само људске остатке и до 200 милиона година старе – код Гели Хила, Ипсвича и Сванскомба у Енглеској, у Кастенедолоу и Олмоу у Италији, Абевилу, Фонтешеваду и Клишију у Француској, Кањери у Јужној Африци, Кеилору у Аустралији и Начезу у САД, затим фосилизоване људске трагове из периода кембрија (пре 570 милиона година), карбона (345 милиона година) и јуре (195 милиона година) …, као и разна људска оруђа из тих периода.
Занимљив аспект овог налаза са Гвадалупе је то што је он био изложен јавно као куриозитет још 1812. године, али кад је једном дарвинизам преовладао у научном свету, он је просто – сакривен. Први који је до њега успео да допре био је антрополог Бил Купер и то тек 1983. године, који је затим о њему написао расправу ‘Миоценски човек’. Разлог тог скривања је јасан. Оваквим налазима доводе се у питање теорије и каријере учених ауторитета, тако да је једноставно дошло до медијске блокаде – а та блокада траје све до данас. Много је научника који су губили посао и чији се радови не могу објавити ни у једном ‘озбиљном’ научном часопису јер се њихови налази не уклапају у званичне теорије о пореклу космоса и човека. Споменимо само др Дјуена Гиша, који је на основу фосилних налаза утврдио да еволуције није никад ни било, затим др Роберта Џентрија, који је доказао, на основу радијације у граниту, да је Земља створена за врло кратко време, и астронома Халтона Ерпа који је доказао да се свемир не шири и да није настао спан бенгом, великом експлозијом, односно да такозвани Доплеров ефекат треба тумачити другачије – после чега му је ускраћено коришћење опсерваторије Паломар у Америци!

Из истих разлога скривана је и истина о налазу са Гвадалупе. Последњи научни спис који спомиње људске остатке у тим депозитима објавио је истраживач Спенсер још 1901. године. Од тада о њима нема ни речи, јер тај налаз подразумева да је или метод процене старости слојева Земље сасвим погрешан, или је фосилни човек далеко старији од свог претпостављеног претка, што је, наравно, са аспекта еволуције апсурдно.

Већина данашњих научника решава овакве проблеме опробаним системом: еволуција је неоспорна, а ако се чињенице у њу не уклапају – тим горе по чињенице!

ЛАЖНИ АРХЕОПТЕРИКС

Пре 25 година десило се нешто о чему се данас мало прича.Британски физичар Фред Хојл изјавио је да је један од најчувенијих фосила на свету – највероватније фалсификат.Ради се о фосилу познатом као археоптерикс (Арцхаеоптерyx) који је смештен у Природњачком музеју у Лондону и садржи костур прастарог гмизавца, украшен лепо очуваним перјем.Иначе, ово створење је понос еволуциониста, и по њима, оно заједно са својом сабраћом по осталим музејима, упечатљиво показује еволутивни прелаз од гмизаваца према птицама.Ова изјава Фреда Хојла има и своју научну позадину.Вршене су вишемесечне анализе у којима су са њим сарађивали и физичари Чандра Викрамасинг из Кардифа и Ли Спетнер, консултант за електронске системе у Реховату у Израелу..Они су утврдили да је још 1860. године један довитљиви Баварац једноставно додао перје на два оригинална фосила гмизаваца.Ови се фалсификати налазе у Лондону и Берлину.Ова три физичара објавили су и слику лондонског фосила, тврдећи да се на њима јасно виде интервенције фалсификатора.(На слици је лондонски примерак).

Ли Спетнер је први посумљао у фосили када је негде прочитао да два фосила са најуочљивијим перјем потичу из колекције баварског доктора Карла Хаберлајна.Спетнер и његове колеге физичари су дошли до закључка да је Хаберлајн издубио простор око два фосилна остатка гмизаваца налик диносауру и то место попунио матрицом од цемента.Затим је у ту смесу утиснуо кокошије или слично перје, како би добио жељени отисак.Откривени су и знаци фалсификаторског рада: фини зрнасти супстрат испод перја и грудвице сличне жвакаћој гуми, које би могле да буду остаци цемента.Како каже Хојл: ‘ Откривене су и друге аномалије које би одмах уочио сваки физичар’.

Фосил је преломљен на пола.Отисак овог створења се рефлектује и на другој плочи, која је сачувана када је стена са фосилом преломљена.Хојл и сарадници приметили су улегнућа и избочине који се не огледају једнако перфектно на другој плочи.На крају су указали и на двоструке отиске перја које су открили на неколико места.

Тројица физичара имала је идују да скине делић слоја са крила фосила и подвргне га хемијским тестовима како би евентуално открили трагове гумарабике или неког сличног материјала новијег датума.Наравно, челници Природњачког музеја нису дали да се ‘узнемирава’ један од најзначајнијих фосила у свету.

ГДЕ ЈЕ КАРИКА КОЈА НЕДОСТАЈЕ ?

Откриће које је изазвало највише интересовања у наше дане начинили су супружници Лики 1960. године.Они су годинама тражили остатке праисторијског човека у кланцу Олдуваи у Танзанији.Једног дана је госпођа Лики спазила неколико зуба који су се помаљали из земље.Копајући на том месту пронашли су преко 400 фрагмената лобање која је била тешко оштећена.Лице је било дугачко, а чело се споштало непосредно иза очних аркада.Лице је било мајмунолико у пропорцијама, али људско у осталим појединостима.Зуби су подсећали на зубе аустралопитека.Лики је овој врсти дао име Зињантхропус африцанус, човек из источне африке.Изненађење је изазвао резултат калијум-аргон теста који је био обављен на материјалу у којем је лобања била пронађена.Тест је дао милион и седамсто педесет хиљада година као приближну старост материјала.Већина антрополога сматрала је да се човек појавио на Земљи пре највише сто хиљада година, а ова бројка од готово два милиона година пореметила је осетно хронологију људске расе.

Док су расправе око овога још трајале, нова открића унела су додатну збуњеност међу антропологе.У Европи су пронађени нови остаци у слојевима испод оних у којима је нађен неандерталац, а припадале су човеку који је био много ближи савременом човеку него неандерталац.Заступници еволуције неандерталца од мајмуноликих предака били су толико запрепаштени да су били склони негирати аутентичност налаза.Али, докази су наставили да се гомилају.Посебно је једно налазиште било тако уверљиво да се више није могло проверавати.Пећина у Фонтшеваду у јужној Француској показивала је типичне ознаке пребивалишта неандерталаца.Испод тог слоја био је кречњачки талог, а испод њега, на дубини од око два метра, пронађено је много животињских косију и две људске лобање .Лобање су имале обим савремених, а недостајали су им и тешки очни лукови неандерталца.Оруђа пронађена око њих припадала су периоду пре појаве неандерталца.Флуорни тест дефинитивно је показао да су лобање старије од неандерталских.

У практично свим обележјима лобање из Фонтшевада биле су једнаке данашњим, а ипак није било никакве сумње да су припадале људима који су живели пре неандерталаца.И тако су антрополози били присиљени да признају да неандерталац није настао еволуционим развитком од неке ‘примитивније’ расе, већ да је у ствари резултат изрођавања неке здравије и напредније расе.И ту смо добили ситуацију да је био ‘човек пре прачовека’. Проблем порекла прачовека није био ограничен само на Европу.Кад је познати истраживач Дибоа отишао на Јаву 1890. године, прво његово откриће била је такозвана Вадјак лобања. Она је била тако савремена по својим карактеристикама да је била у потпуној несагласности са његовим замислима о изгледу преисторијског човека и он ју је занемарио, не допуштајући никоме да је проучи готово 30 година. У међувремену су начињени слични налази и проблем је достигао исте размере као и у Европи.Како је велики број тих лобања био старији, или бар једнако стар као питекантропус, то је претпоставка да се питекантропус развио од примитивнијих врста постала све неодрживија.Тада је такође доказано да су неки од аустралоида савременог изгледа, (како су називани преисторијски људи југоисточне Азије) у блиском сродству са аустралским урођеницима.Сматрало се, наиме, да су аустралски урођеници савремени људи неандерталског типа, али су најновији радови обезвредили то тврђење и показали да они уопште нису неандерталци, мада имају неке карактеристике које подсећају на ту врсту прачовека.

Исту збрку изазвао је и случај Аустралопитхицена из јужне и источне Африке.Два метра под испод Зињантропуса пронађене су кости вилица, фрагменти лобање, кључњаче, ребара и стопала.Најчудније код тих костију је то што су потпуно сличне костима савременог човека, а ипак се налазе неколико метара испод остатака човека за којег се сматрало да је најранији примерак људске врсте. Одкуд човек пре прачовека?

Даљу забуну у овом случају изазвао је резултат калијум-аргон теста који је једном слоју базалта у подручју Зињантропуса дао старост од милион и триста хиљада година, а другом четири милиона – што чини разлику од два милиона и сетамсто хиљада година за материјал из исте вулкансе накупине.Године 1969. једна научна експедиција пронашла је код језера Рудолф у Етиопији известан број зуба и две доње вилице аустралопитека у седиментима чија је старост процењена на четири милиона година.Запањи се човек кад види шта се све не тражи од њега да верује! Одличан пример томе је и Питдаунски човек, који је залуђивао стручњаке за људску еволуцију преко четрдесет година, а био је намерна превара. Реконструисан је на основу једног јединог зуба за који се на крају, испоставило да је свињски! Енглески научник Вилфрид Е.Легрос Кларк, признак тако један од водећих анатомских ауторитета у свету, много је писао о тим примерцима човекове врсте.У чланку ‘Човек’ који је објављен у Британској енциклопедији 1966. године, он тврди да се карактеристике које показују лобање јужноафричких праљуди никада не могу наћи код мајмуна. Ниједна од карличних костију није слична мајмунским, већ је јасно хоминидна, то јест припада човеку.Остаци јужноафричког прачовека су у много карактеристика различити од остатака мајмуна, и што се тиче лобање, а и зуба и костију удова.Они немају истурених очњака као мајмуни, већ нормалне људске зубе.Они се потпуно издвајају из круга савремених мајмуна и имају карактеристике савремених људи, иако су по расту били много мањи.

Питекантропус и сви његови сродници, исто тако као и неандерталац, потуно су одбачени као могући преци савременог човека. Аустралопитекус, који је тако славодобитно истицан као решење проблема постанка човека, сада је збачен са престола и дискредитован. Што се више проучавају остаци преисторијског човека нађени по целом свету, докази да су постали од животињских предака све су слабији и неуверљивији. Са друге стране, ако се вратимо библијском извештају о расељавању људи са Арарата и из Вавилона, слика нам постаје све јаснија и јаснија. Одлазећи у свим смеровима са Средњег истока, човек је проширио и своју ‘културу каменог доба’ по целом Старом свету, брзо усвајао боље методе прављења оруђа, грађења заклона, гајења житарица и развијања сточарства. Варијације које су изазвале настајање тако различитих раса као што су биле неандерталска, питекантропска и аусталопитечка потпуно су разумљиве кад се узму у обзир различити услови под којима је човек живео у различитим подручјима. У већем делу света те неприкладне мутације су изумрле, а заменили су их људи бољих физичких особина, иако су се у неким подручјима још одржале у великом броју, као на пример у централној Африци, на Новој Гвинеји и у Аустралији. Научник Цукерман каже: ‘Ако изузмемо могућност Стварања, онда је очито човек морао настати из једног мајмуноликог створења, али ако јесте, за то нема апсолутно никаквог доказа у фосилном запису’.

После свега овога, чини се да би требало поново пажљиво да се преиспита оно чему су нас учили у школи, а што се сасвим лепо уклапало у атеистичку теорију еволуције, све док није негирано управо оним на што се највише позивало – самом науком.Изгледа да је време да признамо да смо божанског, а не мајмунског порекла.

Конопља вести