Србима на Косову одавно је пао мрак на очи, а неки од небеског црнила желе, али никако не могу да побегну. Из Ђаковице, Приштине, Обилића… Срби у Грачаници са кућицом на леђима и даље живе у контејнерском насељу. У неколико низова белих лимених коцки живот проводи тридесетак породица. На располагању имају два купатила. Без грејања и без струје које 10 дана има, па наредних 20 нема.
Породицу Драгана Ђокића, 26-годишњака из Приштине, затекли смо како се ћућури на једином кревету у “кући” од 12 квадрата, са супругом Наташом Велић и двогодишњом ћеркицом Николином. За одбрану од хладноће имају само јорган и малени шпорет на дрва који су на сопствену одговорност инсталирали између кревета и ормара.
Драган већ годину дана живи у контејнеру у који се преселио из изнајмљеног стана. Ни сам не може да верује на шта је спао и има велико разумевање за комшије који су ту девет година. Не чуди се што су многи нервозни и што свака ситница може да изазове жестоку свађе. Откако је морао да напусти родни град, Драган више никад није имао своју кућу. Док је било посла, изнајмљивао је кров над главом, али када је почело да се откида и од корице хлеба, једино му је преостало да се са женом и кћерком пресели у контејнер и у мрак.
– Нас се нико није сетио. Живимо од косовске социјале, а од Србије примамо дечји додатак. Месечно тако накупимо 100 еврића, а то није низашта. Струју имамо, па нам на двадесет дана искључе. А, и можда нисмо коректни једни према другима, па трошимо ко како стигне. Зато се сада грејемо на ову пећ – прича Драган.
Већ у пола четири поподне прст пред оком се не види у контејнерском насељу. Деци је најгоре.
– Николина сада већ хода и почела је да говори. Увече тражи да упалим светло и плаче. Она нема ништа нормално. Не може ни да се игра, а морамо непрестано да пазимо да се не удари или да не узме нешто са пода и стави у уста. Плашимо се и заразе и болести јер купатило, на пример, делимо са 12 породица. Само један да заборави да заустави воду наступила би катастрофа – прича Наташа.
Страх од пожара
Драган Ђокић је купио два метра дрва за грејање, а ове зиме је добио два и по метра.
– Страх ме је да се не запалимо ноћу, па се будим на свака два сата да проверим је ли све у реду. Можда ћу се уочи избора овајдити за стан, јер то је једино време кад нас се политичари сете. Лично, радије бих волео да имам сигуран посао него четири зида.
Осим струје и вода је проблем у контејнерском насељу. Додуше, за разлику од летњег периода када је уопште нема, вода је доступна зими, али се тада дешава да се смрзну и попуцају цеви. Овакви услови су од срећног живота Драгана и 20-годишње Наташе направили дроњке.
– Овде сам стекла прву нервозу. Напорно је и психички и физички. Много је тензије и свађе и немамо прилику да живимо као нормални брачни пар. Проширење породице ми не пада на памет, бар док живимо у овим условима – додаје Наташа.
Силвана Живковић, 39-годишњакиња из Ђаковице, троје деце, од којих двоје школараца, узгаја у мраку. Виолета и Виктор под последњим зрацима сунца или чкиљавом свећом пишу домаћи, док им четворогодишњи брат Виталиј прави друштво па фарба бојанку.
– Много ми је тешко што се овако муче. Срећом, учитељица има разумевања и знају где и како живе – прича Силвана.
А живе међу четири кревета, једним столом и три столице. Ту све мора да буде под конац, јер за петоро укућана има два квадратна метра простора за шетање.
– Само да ми дају кров над главом да имам где да оперем судове. Мучим се да децу оперем и средим. Брука је да деца иду у школу прљава. А када дођу из школе одмах ураде домаћи док има светла. Ма, ово је страва и ужас – одмахује забринуто Силвана.
[quote]
“Брижни” политичари
Новица Столић каже да их политичари посећују само уочи избора.
– Ваљда ће сада ови косовски за два-три месеца, па ће доћи. Када ме питају где живим, имам обичај да кажем – на Дедињу у Грачаници. Ово је Дедиње за нас Србе на Косову. Волео бих да дођу ти наши политичари који се толико брину за нас, па да виде како живимо. Ти наши политичари, који се толико брину за нас, волео бих да дођу да виде како живимо. Србија је правила 78 кућа још за време владе Војислава Коштунице. Међутим, оне још нису завршене па су људи обили те куће и тако се уселили.
[/quote]
Испред контејнера се шири мирис белог лука. Посред првог контејнерског реда Новица Столић, 56-годишњак из Обилића, крај “смедеревца” чисти бели лук и пребира живот у 12 квадрата, где су стали разбуктана пећ и још неколико пријатеља.
– Кувамо пихтије и причамо док не падне мрак. Нисмо могли за Божић јер нисмо имали струју, али сада смо решили да их направимо. Струје нема, па нема. Знате да је пихтије измислила сиротиња? Док их једе, да се и њих неко плаши – оне дрхте. Тако и ми са пихтијама дрхтимо у овом мраку – шеретски ће Новица.
Мало струје би им олакшало муку, али је проблем што су им косовске институције исекле довод електричне енергије, а српске би требало да плате. И то је сада политичко препуцавање, прича Столић.
– Исекли су нам струју због рачуна од око 600 евра. Па зар држава нема пара то да плати? Тражио сам да ми уграде струјомере, а онда из косовске институције кажу да не могу. И то је изнуривање Срба, јер хоће да нас натерају да сами одемо. И онда имају одговор пред међународном заједницом да Срби нису протерани него су сами отишли са Косова. Једном приликом сам рекао да не би било срећнијег народа од Срба, када бисмо ми имали права која су Албанци имали пре бомбардовања. Ми једино право које имамо овде је право на дисање. Ако нам то одузму онда смо ми мртви.
Ј. Л. Петковић – Вести | фото: А. Чукић
