Жалосна слика председничке кампање у Србији подсетила ме на мисао из наслова текста, коју је изразио велики руски монархистички идеолог и мислилац Константин Победоносцев. Та иста кампања тера човека да размишља о смислу самог система „демократских избора“, који нам је као матрица наметнут са Запада. Ово што свакодневно гледамо, ова смејурија са спотовима у којима се лажови шепуре како држе реч, а НАТО лобисти причају о патриотизму, чини ми се да се, као никада пре, народу „попела на врх главе“.
Уопштени закључци под плаштом убеђења, засипају нас са свих сорошевских медија и на жалост, те громке уопштене фразе наилазе на одзив код великог броја недовољно или површно образованих људи. Тако упорно наметана флоскула да је „глас народа“ и глас Божији, стекла је снагу догмата. Оваквим заблудама наметнутим од стране мајстора за пропаганду, читава нација је доведена до страшног степена деморализације, слуђености, губљења политичког смисла, који је и те како био присутан у народним масама током српске „недемократске“ историје. Разлог – начело „власти народа“ је утемељено на лажи, а оно што је утемељено на лажи, не може служити Истини.
У изборној трци за председника Србије, скромност, усредсређеност узвишених мисли и осећања, не само да нису присутни малтене ни код једног кандидата, него су и непожељна категорија за бирачки циркус. Овде је вулгарни инстинкт много пожељнија карактеристика. Егоизам и слаткоречивост као да су главне покретачке силе. Оваквом стању ствари може се радовати само обезбожена либерална интелигенција, али народ у својој огромној маси може једино да стење под притиском сатанистичке сорошевске пропагандне машинерије за испирање свести.
У овом предизборном театру апсурда, некако се логички намеће питање – због чега је период Немањићке Србије био тако величанствен, због чега су то били елитни векови српске историје? Одговор је – управо због тог јединства вере са животом, због симфоније световне и духовне власти, због своје идеалне конструкције у којој нису били раздвојени идеја и дело, вера и живот. Душа православног Србина не може да прими ту раздвојеност „душе и тела“, државе и цркве, ту наметнуту душепогубну „доситејевштину“ са Запада, у коме је та раздвојеност и борба државе и цркве била присутна још у средњем веку.
Морално начело је јединствено и оно се не може делити на приватно и друштвено, световно и црквено (духовно). Васељенско хришћанство се ширило на једном моралном начелу, полазећи од породице, преко мањих хришћанских заједница, до помесних Цркви и Васељенског хришћанства. И како је могуће да се одвојеност државе од Цркве не одрази и на саму породицу, како отац који верује у државна, а не и црквена морална начела, може васпитати дете у коме ће се разгорети спасоносна жива вера? Када се ово има у виду, не треба се чудити што се грађевина створена на учењу Димитрија Обрадовића (узгред, заиста је бестидно одрећи се монаштва, а наставити носити монашко име; пошто осећам једну врсту стида пред светим Доситејем, престао сам лажног просветитеља Обрадовића називати тим именом) скоро потпуно урушила, претећи да целу грађевину српске државности претвори у руине. Управо то је резултат Димитријевог наметања одвајања државе од Цркве у тренутку кад је Вожд започео ослобађање Србаља од турског ропства.
То безумље које је обузело учене људе после антипросветитељске делатности Димитрија Обрадовића, претвара се у живот који се отуђује од стварности, претвара се у гордо обоготворење људског разума и логике. Није дуг корак до преласка из тог стања, у стање мржње према сваком ко верује у Бога. Јер они који се „просвете“ учењем и духом лажног монаха, не могу да трпе никакав Врховни ауторитет изнад свог сопственог плитког ауторитета и свог сопственог плитког знања.
Дакле, велика је обмана да избори представљају неко достигнуће политичке слободе људи. Да је заиста тако, онда не би било могућно да главни кандидат за председника Србије буде човек који на свој митинг одржан 24. марта (на дан почетка бомбардовања Србије од стране НАТО фашиста), доведе тадашњег министра иностраних послова Немачке (која је први пут после завршетка Другог светског рата прекршила обавезу да њене снаге не смеју дејствовати изван територије Немачке). Међутим, те „политичке слободе“ које лепо изгледају на папиру исписане и у разним параграфима, законима и уставима загарантоване, у стварности представљају само празну фикцију и ништа више.
Тријумф либералне демократије није у српско друштво донео никакву слободу о којој је вриштала либерална прозападна олош у време рушења Милошевића, него је донела само још много већи беспоредак и насиље у српском друштву. Рушилачко деловање најамничких сорошевских прозападних медија у Србији стекло је снагу страшне елементарне непогоде која руши све пред собом. Насиље над сваким противником „демократије и демократских (читај – западних) вредности“ коју врше ови „поборници слободе“ из најамничких медија, није виђен ни у каквој тиранији. Слободан Милошевић је и по питању „слободе говора“ недостижан узор за српске либерале. Страшно насиље над туђом савешћу не садржи у себи ни зрнце вере и љубави, него само један бездан самољубља. Како је уопште могуће да се та олош сматра представницима српског рода, која је позвана да суди о народном животу и његовим потребама? Како је могуће да светосавски народ српски уопште дође у овакав понижавајући стадијум у коме се циркузанти иживљавају са „политичком вољом“ једног, данас по бројности малог народа, кога је током његове историје увек красио менталитет великог народа? Како су се Срби могли упецати у погубну мрежу европских безбожних вредности и европских безбожних закона?
Свето Писмо почиње речима – „У почетку беше Реч!“. Гетеов Фауст каже – „У почетку беше рад“. Наш премијер очито више верује Фаусту него Светом Писму, па се свакодневно хвалише како ради по 15-20 сати дневно. Можда заиста и ради, али шта то вреди без вере? Човек на власти, без вере, може, попут нашег премијера, причати да ради и заиста и радити по 15-20 сати дневно, а да његова делатност буде у суштини мртва, јер се делатност без вере губи у мноштву општих мисли и тежњи, јер делатност без вере није у стању да у мери својих могућности оре, копа и сади на датом терену. Дело је бесплодно ако делатељ није у стању да, када то дело захтева, предузме одлучне мере, како би уместо формализама и бесплодности, од његовог делања заиста видели корисне и богоугодне плодове.
Дакле, не подлеже сумњи следећи закључак – демократски систем власти и законодавства је апсолутно несолидан, заснован на лажи и због тога је то друштво и осуђено на пропаст. Није више у питању Тадић или Вучић, могу постојати нијансе у њиховој већој или мањој покварености (илузорно је говорити о врлинама човека који је на власт дошао „демократским путем“), ради се о томе да је „зграда демократије“ (бар када су у питању православни Срби) сазидана на песку, на слабом темељу, и она се љуља претећи да се потпуно уруши.
Горе поменути Константин Победоносцев био је велики руски мислилац и један од тројице великих идеолога монархизма са краја XIX и почетка XX века (друга двојица су Константин Леонтјев и Лав Тихомиров). У свом величанственом делу „Московски зборник“, стање демократског устројства Победоносцев је упоредио са болесним човеком који не може да трпи своје болести, него појачано тражи лекове. Тај човек је цео свој живот проводио весело дајући на вољу свакој својој жељи и свакој похоти, неумерено је јео, пио и блудничио, и на крају, разоривши сав свој организам изгубио је и саму способност да се наслађује, тражећи од лекара такав лек који ће му одмах омогућити да устане на ноге и поврати му способност да се наслађује, то јест, могућност да, као и раније, неумерено једе, пије и блудничи. Но, разумни лекар му каже – нема таквог лека, ако хоћеш да будеш здрав, врати се самом себи, врати се природи коју си ти у себи и за себе облагао, врати се нормалној мери живота, окани се противприродних навика и жеља. Нема другог средства за оздрављење.
Чини ми се да од ових речи Победоносцева нема боље поуке коју данас Србин може извући из циркуса названог „Председнички избори у Србији“. То што су православни верујући Срби данас презрени од савремених проповедника европског рационализма и европских слобода, нипошто не сме да их обесхрабри и уведе у малодушност. Потребно је „вратити се себи“, оканити се „противприродних навика и жеља“, што у ствари јесте повратак Србинов Светој Вери Православној, Вери коју су они наследили од својих очева и деда, верност предању наше свете Цркве. То је много већи капитал од капитала који имају другосрбијанци, ма колико они о себи мислили као о просвећеним, изабраним, разумним људима, иза којих стоје „европске вредности“, „јавно мњење“, моћна сорошевска машинерија. Њихово лудило је њихов проблем. Свако има веру која му је по души и у њој се одражава духовни живот сваког појединачног човека. Зато Србине брате, и уколико си пратио изборну кампању, немој губити из вида да је Божији морални закон изнад сваког другог закона. Јер духовна снага човека није независна од веровања, ма колико била јака интелектуална снага и расуђивање неког човека, само вера представља суштину његове духовне снаге. Или како би то рекао наш свети златоусти владика Николај:
Буди храбар и слободан,
Рече Господ Навину,
Ја ћу за те војевати,
Само држи истину.
То и сада Господ збори
Сваком правом Србину:
Ја сам с тобом, буди храбар
И одржи истину.
Ранко Гојковић, Фонд стратешке културе
