- Демократизовани комунисти мало се разликују од својих претеча и учитеља чије су заслуге за србска страдања неспорне, али се са сигурношћу може рећи да се они, и својом бројношћу и силином свога ангажмана, намећу као фактор који ће надмашити своје узоре. Њима припадају најразличитије хуманитарне организације, организације за заштиту људских права, невладине организације, удружења, кругови, фондови за отворено друштво, независни новинари, независни интелектуалци и други независни специјалисти за ружење и сатанизацију Срба
ПИШЕ: Илија Петровић
И овај текст писан је као „одбрана“ од коментатора који бројне приче о разним збитијима током Брозове власти именују као измишљотине, лаж, фалсификат…, а само због тога што их је вишедеценијски брозовлук опсенио толико да више не знају ни зову ли се онако како им пише у личној карти.
***
Само су „капе променили“. Међу „власницима“ подложничке памети посебно место припада оним заслужницима за србска страдања, који су своје старе комунистичке одоре успешно заменили новима, демократским. У свему што се са србским народом догађало током подоста последњих година, један од њих, Мирко Тепавац (1922-2014), види „ретардирану националну и политичку свест“ заборављајући при томе на своју дугогодишњу крупну улогу у уобличавању такве свести. Он, који је „гимназију учио у Земуну, Сремској Митровици и Белој Цркви“ (а не зна се ни да ли је матурирао), после рата, у временима „кад је гуја креч јела“, у „безбедносним структурама“ догурао је до пуковника Удбе, у Радио Београду и Политици до директора, у Партији до председника Покрајинског комитета Војводине, у дипломатији до министра иностраних послова. И за све те послове квалификовао се, добрим делом, исправљајући ребра „народним непријатељима“, спаљујући „непријатељске књиге“ (Речник савременог српскохрватског књижевног језика са језичким саветником Милоша Московљевића, на пример), спречавајући обнову фрушкогорских манастира које су за време Другог светског рата попалила и опљачкала његова хрватска идеолошка сабраћа (а Хопово и његови партизански другови), све то са циљем да се што темељитије затре „ретардирано Српство“. Својом новом демократском памећу он се размеће и у другим приликама, па ће, тако, у Загребу, на представљању књиге о Владимиру Велебиту као „сведоку историје имуном на патриотско лудило и идеолошко слепило“ изговорити и следеће: „Југославија је заслужила своју пропаст, пре свега зато што никад, у току свога осамдесетогодишњег постојања, није успела да буде истински демократска“. (Та „мисао“ није особито оригинална јер је Милован Ђилас седам година пре њега, Тепавца, парафразирајући Хегела рекао да је „Југославија пропала – с разлогом“).
Слично размишља и извесна Латинка, некадашња комунистичка функцијача (не знам да ли се тако каже „родноравноправно“) коју је „либералистички талас“ пренео у историју (можда се зато и представља као историчар са факултетским политичким наукама) – заједно са њеном старом комунистичком реториком: она вели да је Слободан Милошевић „извршио инжењеринг упоредив, по интензитету, само са фашистичким и бољшевичким инжењерингом“; она расправља „о коренима, манифестацијама и последицама српског етничког национализма“, о „индивидуалном супротстављању национализму респектабилног броја припадника интелектуалне елите“, „о размерама злочина, који су сматрани легитимним у борби за етнички чисту државу“, о „режиму који је одговоран за етнички национализам, ратове на тлу Југославије и ратне злочине, режиму који је Србију разорио изнутра: економски, социјално и морално“. Она, како се види, и даље оперише бајатим комунистичким флоскулама не схватајући да се систем вредности за који се залаже ни по чему не разликује од „фашистичког и бољшевичког инжењеринга“ којим је србски народ доведен у ситуацију у којој се сада налази. Да је ишта из свега тога схватила, она се не би повукла из Комисије за истину и помирење коју је крајем марта 2001. године формирао Војислав Коштуница; највероватније, повукла се у страху да би тамо могла чути и понешто што би, не дао бог, пољуљало њена бољшевичка „знања“. Са друге стране, њена тврдња да је „обесмишљена теза о завери против Југославије“, могла би деловати привлачно када би се могло доказати да је обесмишљена и идеја о завери против човечанства.
Демократизовани комунисти мало се разликују од својих претеча и учитеља чије су заслуге за србска страдања неспорне, али се са сигурношћу може рећи да се они, и својом бројношћу и силином свога ангажмана, намећу као фактор који ће надмашити своје узоре. Њима припадају најразличитије хуманитарне организације, организације за заштиту људских права, невладине организације, удружења, кругови, фондови за отворено друштво, независни новинари, независни интелектуалци и други независни специјалисти за ружење и сатанизацију Срба.
Осмотри ли се ментални склоп тих сподоба, лако ће се уочити да, уместо нормалне људске памети, у њима обитавају сужена свест и нескривена жуч. На то указује, пре свега, чудна уједначеност њихове реторике: Срби су „националисти“, „фашисти“, „клерофашисти“, „клеро-шовинисти“, „фашистичко-убилачка секта“, „нацисти“; „профашисти“ су и србски добровољци из ослободилачких ратова 1912-1918 (кад фашизма још није ни било), „профашистичке“ су новине које се у Србији не праве по њиховој мери, а интелектуалци који нису сагласни са њиховим идејама одређују се као „наци-интелигенција“; таква се Србија мора „подврћи самоанализи“ и „денацификовати“ и за њу нема наде док се не извини свима који су током много последњих деценија пролили највише србске крви и на њој засновали своју будућност и националну самосталност.
И тешко је схватити упорно настојање тих истих „аутора“ да се Србија и србски народ денацификују. Таквим захтевом они су далеко надмашили и најзадртије ружитеље Срба чију реторику никад нису красили обзири ни према чињеницама ни према елементарним моралним нормама.
Нису се таквог захтева сетили ни Хрвати, а тога се ваљда неће сетити ни босанскохерцеговачки муслимани, ако ни због чега другог а оно због тога што су свесни чињенице да су их после Другог светског рата нови комунистички господари богато наградили за геноцид над Србима и, напросто, „заборавили“ да њих изложе денацификацији. За све то, они добро знају да су се за рат за који сад оптужују србски народ сами врло систематски припремали рачунајући са тим да ће Србе опет „ухватити на спавању“, као што су то учинили у време Првог и Другог светског рата. И не само што су се за рат припремали, него су ратни фитиљ сами потпаљивали.
Срби све то заборављају, тако да се ваљда више и не сећају Туђмановог говора на Јелачићевом тргу у Загребу 24. маја 1992. године, у коме је он, између осталог, рекао: „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми водили политику преговора, а иза тих преговора смо формирали своје оружане јединице. Да то нисмо тако урадили, не бисмо дошли до циља. Значи, рат је било могуће избјећи, само да смо ми одустали од наших циљева, тј. од самосталности Хрватске“ (Радоје Б. Радуловић, Геноцид – зло савременог доба, Нови Сад 1996, 136).
А како је то наоружавање изгледало, у многим појединостима познато је из догађаја везаних за „аферу Шпегељ“, али је знатно мање наша јавност била обавештена о томе како су његови конвоји с наоружањем из Маџарске „шпартали“ преко Војводине, па се догодило да су о томе енглеске домаћице више знале него врховна команда Југословенске народне армије и њени генерали школовани „у духу братства и јединства“.
Србски национализам
У србском језику реч национализам улази у круг оних које су у време комунистичког терора упрљане тиме што је њено основно значење (национална свест, родољубље) потиснуто оним ружним за које се користе речи национална искључивост, култ сопствене нације који искључује поштовање других нација (шовинизам), и на које се и даље гледа једино кроз комунистичку визуру. Тако је, дакле, Србима, уз сва остала права која су им деценијама негирана, укинуто и право на родољубље, а када су први пут после више деценија покушали да се на њега позову, дочекани су с патолошком мржњом и проверених крвника са стране и „пробуђених делова свога народа“ – комуниста и њихових следбеника из разних демократизованих „структура“.
Ако хрватска и муслиманска схватања на тренутак оставимо по страни као преовлађујуће пропагандистичка, биће занимљивије осврнути се на она која потичу са србског моралног и интелектуалног сметлишта на којима се уочавају два типа њихових носилаца: заробљеници комунистичке идеје и заробљеници демократског погледа на свет. И једни и други истог су менталног склопа чију „мисаону“ вредност најбоље репрезентују речи које је избљувао један њихов црнокошуљаш: „Национализам је последње уточиште лопова“. И једни и други доносе беспризивне судове на основу ограничених увида у историјске чињенице и токове који су србски народ довели у ситуацију у којој се сада налази; они тиме проблематизују и своја основна полазишта и, у крајњој линији, сопствени морални кредибилитет. При томе, оне прве лакше је разумети и на њих, напросто, треба гледати као на „заробљенике идеје“ који другачије и не умеју мислити, па је сасвим логично што ће за њих „Боро и Рамиз“ заувек остати „формула за решавање косовске енигме“ без обзира на то што је сваком, осим њима и њиховим „великим учитељима“, јасно које је резултате она донела србском народу. Они други, у међувремену демократизовани комунисти, у недостатку сопствене идеологије и још увек не схватајући шта их је снашло, прихватиће терминологију која их је деценијама и годинама васпитавала и образовала и која је поодавно дефинисала ону прву врсту србомрзаца.
Обе поменуте врсте очекују да ће Србија бити по мери њихових светова – кад је више не буде. За Србију без имена и идентитета комунисти су одавна усагласили ставове са удруженим србским непријатељима и зато се Срби више не помињу ни у Уставу Републике Србије („Србија је држава грађана“), а чини се да им тамо неће бити места ни надаље. Наиме, експерти који су припремали тај највиши државноправни акт имају „јединствен став“ да се Србија не може дефинисати као „етнонационална држава“, јер „не можете имати мултиетничку демократску државу ако кажете: ово је држава српског народа у којој остали уживају права као мањине“. Да те речи не би изазвале било какву недоумицу, предводник те експертске групе разјашњава: „Свима који нас оптужују да смо угрозили српске националне интересе поручујем: ово је наше читање српских националних интереса“.
Србски национални интерес, дакле, своди се на то да се србско име нигде не помиње, те да Срба нема ни у Србији – као што их, под надзором ментора удружених србских доброжелатеља, више нема ни у Хрватској, ни у Босни, ни на Косову и Метохији, ни још понегде.
Награда за злочине
Усташке и шиптарске злочинце комунисти су после рата наградили додељујући им србске етничке просторе: Хрватима ‡ Барању и Западни Срем, а Шиптарима ‡ Косово. За оно прво највише заслуге стекао је Милован Ђилас: он је тај простор даровао Хрватима зато што су, наводно, они тамо „били у већини“. Он се није оптерећивао чињеницом да је та „већина“, која то стварно и није била, успостављена покољима тамошњих Срба у Јасеновцу и на другим стратиштима, као и Павелићевом колонизацијом херцеговачких усташа по запустелим србским имањима. А није се тиме оптерећивао зато што се његово деловање уклапало у усташку и комунистичку стратегију сажету у формули да треба једну трећину тамошњих Срба побити, једну асимиловати, а једну протерати. И њему, Ђиласу, као и комунистима уопште, народна воља служила је једино као изазов да је погазе; у нашем случају, била је то одлука Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, крајем новембра 1918. године.
Слично је, на другој страни, уређивана и судбина Косова и Метохије: по свему судећи, комунисти су Енверу Хоџи обећали да ће Срби отуда бити протерани (да ли је то било на Бујанској конференцији или у некој другој прилици ‡ ваљда ће се некад сазнати) и зато је одмах после рата било забрањено да се 250.000 прогнаних Срба врати на своја огњишта, а на њиховим имањима нашло се око 300.000 дивљих насељеника из Арбаније. Кад је 1947. године Енвер Хоџа дошао у Београд по оно што му је обећано, чини се да министар за аграрну реформу и колонизацију Сретен Вукосављевић није пристао да потпише наредбу о прогону остатка Срба с Косова и Метохије и тако је остварење тога великог комунистичког пројекта мало застало. Друг Енвер вратио се тада празних шака, али је после тога отворен пут шиптарском терору који је, најпре са благословом југословенске комунистичке олигархије, а од лета 1999. године под непосредном заштитом светске нарко-мафије, у наше дане довео до скоро потпуног затирања србских трагова на Косову.
У главним линијама, понегде и прецизније, све је то недвосмислено истакнуто и у Меморандуму Српске академије наука и уметности:
„Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један доиста специјалан, али отворен рат припреман у разним раздобљима административних, политичких и државно-правних промена. Вођен вештом применом разних метода и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не много прикривану подршку појединих политичких центара у земљи – погубнију и од оне која је долазила из суседства – тај отворени рат, коме се још увек не гледа право у очи и који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година… Исељавање Срба са Косова и Метохије у Социјалистичкој Југославији по своме обиму и карактеру превазилази све раније етапе овога великог изгона српског народа. Јован Цвијић је у своје време процењивао да је у свим сеобама, од оне велике под Арсенијем Чарнојевићем (1690) до првих година нашег века, изгнано преко 500.000 Срба: од тога броја између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба морало је напустити своја огњишта под суровим терором локалног и повлашћеног албанског башибозука. У току последњег рата (Другог светског – ИП) протерано је преко 60.000 српских колониста и старинаца, али је после рата овај талас исељавања доживео праву плиму: за последњих двадесетак година Косово и Метохију напустило је 200.000 Срба. Остатак остатака српског народа не само што стално и несмањеним темпом напушта своју земљу него се, према свим сазнањима, гоњен зулумом и физичким, моралним и психолошким терором, припрема за свој коначни егзодус. За мање од десетак следећих година, ако се ствари битно не промене, Срба на Косову више неће бити, а ‘етнички чисто’ Косово, тај недвосмислено исказани циљ великоалбанских расиста, утемељен још у програмима и акцијама Призренске лиге 1878-81, биће у потпуности остварен“.
У складу са теоријским поставкама „српског“ социјалдемократе Димитрија Туцовића (И. Петровић, Левица и Српство, Нови Сад 1999, 333-340) и трудом његових комунистичких следбеника на челу с Јосипом Брозом.
Судбина србског народа није после Другог светског рата била битно различита ни у Хрватској и Босни и Херцеговини, будући да су се они тамо, под терором нових комунистичких господара, нашли пред два невесела избора: или се препустити беди и пропадању, или се отуд исељавати. Отпор ономе првом они су покушали да пруже отвореном побуном („крајишки устанак“), али је она крваво угушена и неку деценију после тога није се смела ни помињати. Уза све то, србски крајеви у Хрватској и Босни били су плански заобилажени у свим развојним пројектима, а Срби „испотиха“ присиљавани на исељавање.
Најпре је то виђено крајем педесетих година кад су из околине Слуња расељена бројна компактна србска села, еда би се тамо успоставио полигон за артиљеријска гађања. Неколико година касније, за сличан „палигун“ најпогодније место опет је нађено на једином плодном комаду земље испод Мањаче, на Змијању, тамо где су, гле чуда, опет живели Срби. И рачуна се да се после тога, само са змијањске површи, неприметно покренуо сеобни талас који је за кратко време, највише у Војводину Србску, донео око 100.000 „принудних колониста“.
На тај аспект србске судбине јасно је указано и у Меморандуму САНУ:
„Косово није једино подручје у коме је српски народ под притиском дискриминације. Апсолутно, а не само релативно, опадање броја Срба у Хрватској довољан је доказ за ову тврдњу. Лика, Кордун и Банија остали су најнеразвијенија подручја у Хрватској, што је силно подстакло емиграцију Срба у Србију, као и сеобе у друге крајеве Хрватске, где су Срби, као дошљачка, мањинска и друштвено инфериорна група, веома подложни асимилацији… Изузимајући период постојања НДХ, Срби у Хрватској никада у прошлости нису били толико угрожени колико данас. Решење њиховог националног положаја намеће се као прворазредно политичко питање. Уколико се решења не пронађу, последице могу бити вишеструко штетне, не само по односе у Хрватској већ и по читаву Југославију.“
На сличан начин уређиван је положај Срба и у Маћедонији, тако што је приликом успостављања границе са Србијом знатан проценат србског становништва остао јужно од ње, највише у пчињском и кумановском крају, али и по северним падинама Скопске Црне горе. Та чињеница била је донедавна посебно актуелна због маћедонског захтева да се државна граница помери даље према северу и да се њој, Маћедонији, препусти појас око манастира Светог Прохора Пчињског.
Стратегија комунистичких моћника у свим поменутим случајевима била је сасвим јасна: систематски проређивати и потискивати Србе са њихових исконских етничких простора и припремати терен за дефинитивно уништење њихових остатака и у Хрватској, и у Босни, и на Косову и Метохији ‡ када се за то укаже права прилика. Њима се та прилика указала и они нису пропустили да је искористе: Срба више нема ни у Хрватској, ни на Косову и Метохији, а велико је питање шта ће од њих остати по босанско-херцеговачкој федерацији.
Аутономне покрајине
Уза све што се Србима и са Србима догађало под комунистичком влашћу, велик проблем представљале су и две покрајине које су увек онемогућавале регуларно државно-правно конституисање Србије, посебно од тренутка када су оне преузеле све битне прерогативе државе. Формално-правно, покрајине јесу биле у саставу Србије, али она практично није имала никаквог утицаја ни на њихову унутрашњу организацију, ни на њихово функционисање, нити је без њихове сагласности могла направити иједан потез којим би сопствени државни статус учинила сношљивијим. Мимо тога, разлози за успостављање аутономних покрајина увек су били проблематични: Војводина Србска јесте имала некакву аутономију, али је то било док се она налазила у саставу друге државе, док је косовскометохијска аутономија значила само утемељење оне идеје која ће у наше дане довести до одвајања те исконске србске земље од њене матице и легализације свих злочина којима је то постигнуто.
Разарачки смисао такве стратегије постао је видљив тек када су се, по Уставу из 1974. године, неке републике мирно почеле припремати за сопствено осамостаљивање, а са њима и брозовске покрајине Војводина и Косово и Метохија. Догодило се, међутим, да то са Војводином Србском није могло проћи (јер га је онемогућила народна побуна у такозваној „јогурт-револуцији“), али Косово и Метохија били су већ неопозиво изгубљени: савезна држава подржавала је шиптарски сепаратизам, а ни србски комунисти нису много покушавали да му се супротставе, па су тако заједно „заташкали“ шиптарске побуне из 1968. и 1981. године, као што су једнако успешно заташкавали све шиптарске злочине и отворили им пут до онога са чиме се сада суочавамо. О шиптарском терору над Србима деценијама се није у јавности могла појавити ниједна информација, а оне су бивале врло ретке и у годинама које се претходиле последњој шиптарској побуни и издвајању Косова и Метохије из састава Србије.
Тако се догодило да је тек пре петнаестак година откривен Извештај о узроцима исељавања Срба и Црногораца с Косова и Метохије који је, после шиптарске побуне 1981. године припремила радна група Извршног већа Србије и Савезног извршног већа, а те га инстанце означиле као „државну тајну“. У томе документу, са датумом 22. октобар 1981, наведени су многи шиптарски злочини над Србима, али је потпуније осветљена и улога истакнутих шиптарских функционера (посебно Илијаза Куртешија, Џавида Ниманија и Фадиља Хоџе) у њиховом заташкавању, али и улога званичне власти (посебно покрајинског СУП-а) у присилном откупљивању србских имања и њиховом преношењу у посед „избеглицама“ из Арбаније. Србска власт, односно власт у Србији, много је више напора уложила у очување комунизма него што је бринула о спасавању народа и државе и била је „грдно затечена“ кад се држава распала и србски народ опет био изложен геноциду. А геноциду су га изложили исти они који су од 1941. до 1945. године наступали под знаком и заштитом кукастог крста, а у наше дане под заштитом оних који се од својих претходника разликују једино по томе што су тај крст тек незнатно престилизовали.
То је, видели смо, довело до егзодуса Срба и из Хрватске, и из Босне, и са Косова, и из Метохије, те се тако, пред очима „демократског света“ и уз „подршку“ онога престилизованог крста, у Србији нашло преко милион опустошених избеглица чија је судбина била барем двоструко трагичнија од оне коју су њихови блиски преци доживели током Другог светског рата. Тада, Недићева власт је свим прогнаницима обезбедила макар људскије услове живота тиме што им је омогућила да се баве пословима којима су се бавили пре прогонства (сељаке – на село, код добрих сеоских домаћина, учитеље – у школе, раднике – у фабрике). У нашем времену, неокомунисти су их препустили улици, шверцу и самосналажењу, или су их гурнули у неки „привремени смештај“ где су могли преживљавати од „хуманитарне помоћи“ или умирати од глади; оне који су имали мање среће послали су на Косово, да тамо страх од усташког ножа замене страхом од исте такве шиптарске „справе“.
Меморандум САНУ
На главнину узрока који су довели до слома србског народа у комунистичкој Југославији, као и на механизме којима је то чињено, указано је у Меморандуму САНУ 1986. године. Тај документ припремала је група србских академика и он је, пре него што је завршен, неким мрачним каналима доспео у јавност – и одмах изазвао жестоке реакције и србске и југословенске политичке олигархије. Неке појединости из њега овде су већ цитиране, а биће додата још покоја да би се потпуније разумели разлози због који је тај документ најпре наишао на „једнодушну осуду“ политичких елита, а касније, у догађајима који су уследили, био представљен као „великосрпски национални програм“ и главно извориште свих каснијих ратова и несрећа на просторима бивше Југославије. Ево због чега је, углавном, Меморандум изазвао згражавање југословенских комунистичких верника:
1) „Тешка криза је захватила не само политички и привредни систем већ и целокупни јавни поредак земље… Распадање моралних вредности и угледа водећих установа друштва, неповерење у способност оних који доносе одлуке праћени су апатијом и огорчењем народа, отуђењем човека од свих носилаца и симбола јавног поретка. Објективно испитивање југословенске стварности допушта могућност да се садашња криза заврши социјалним потресима са несагледивим последицама, не искључујући ни тако катастрофалан исход као што је распад југословенске државне заједнице.“
2) „У историји досад незапамћен јаз између нормативних прокламација и стварности даје југословенском друштву једно од битних обележја. Према званичној идеологији, југословенско друштво је већ превазишло све тековине модерне цивилизације, и на Западу и на Истоку; остварило је највиши облик демократије, самоуправљањем обезбедило власт радничке класе, постигло братство и јединство народа, укинуло етатизам, први пут у свету доказало могућност постојања ефикасне тржишне привреде у социјализму. У стварности се наше друштво налази испод нивоа модерне цивилизације. У Југославији се основна грађанска права личности још увек могу некажњено кршити, избори функционера су фикција, судска власт је зависна од извршне, слобода речи, организовање и јавно манифестовање су ограничени бирократском самовољом и законским прописима који омогућавају прогањање мишљења различитих од званичног… У нас се још увек гоне ‘вербални деликти’, забрањују и уништавају књиге и скидају с репертоара позоришне представе које су ‘идејно неприхватљиве’, спутава се јавно изношење мишљења, забрањује се организовање, манифестовање и демонстрирање, коришћење уставног права на слање протестних петиција државним органима квалификује се као непријатељски акт, прогањају се иницијатори протестних обустава рада, избори функционера се претварају у фарсу самоименовања. Док се све то догађа не можемо се сматрати цивилизованим и просвећеним друштвом“.
3) „Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становништвом Косова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким ратовима што их је водила Србија од Орашца 1804. г. до устанка 1941. године. Одговорност за тај пораз пада, пре свега, на још увек живо коминтерновско наслеђе у националној политици Комунистичке партије Југославије и следбеништво српских комуниста тој политици, на прескупе идеолошке и политичке заблуде, незнања, недораслости, или већ окореле опортунизме генерација српских политичара после овог рата, увек дефанзивних и увек у већој бризи шта други мисле о њима и њиховим »постављањима« питања положаја Србије, него о објективним чињеницама које условљавају будућност народа којим руководе“.
4) Републичке политичке олигархије стално су подгревале све национализме, а „држале на оку“ и онемогућавале једино онај србски дефинисан већ „у идеологији Коминтерне и националној политици КПЈ пре рата. У ту политику уграђен је реваншизам према српском народу као ‘угњетачкој’ нацији који је имао далекосежне последице на међунационалне односе, друштвено уређење, привредни систем, судбину моралних и културних вредности после Другог светског рата. Српском народу је наметнуто осећање историјске кривице, а једино он није решио национално питање, нити је добио државу као остале нације. Због тога је као прво и основно потребно да се скине хипотека историјске кривице са српског народа, да се званично оповргне тврдња да је он имао економски привилегован положај између два рата, да се не пориче његова ослободилачка историја и допринос у стварању Југославије.“ Водећу улогу у уређивању односа у Југославији имале су Хрватска и Словенија које су по Уставу из 1974. године „оствариле своје националне програме и наступају данас као упорни браниоци постојећег система. Захваљујући политичком положају својих лидера у центрима политичке моћи, оне су и пре и после преломних шездесетих година имале иницијативу у свим питањима политичког система. По својој мери и потребама оне су кројиле друштвено и економско уређење Југославије.“
Мањина као самопроглашена већина
Када је, својевремено, Балзак рекао да му је неприхватљив систем „у коме девет идиота може да надгласа осморицу генија“, незналица какав беше није ни знао да ће Ноам Чомски тој мисли додати и своје запажање да је „народ само посматрач збивања а не учесник у њима, како нас водећи демократски теоретичари томе уче. Народу је дозвољено да потврди одлуке вишњих, али никако не треба да се меша у послове – попут социјалне политике – који се њих уопште не тичу“.
Полазећи од истине да се социјална политика уопште не тиче „вишњих одлучивача“ јер се она из разних разлога, нарочито имовинских, не односи на њих, и немајући паметнија посла, медитацију истога тог Ноама Чомског о „систему у коме одлуке доносе повезане елите“, Ралф Еперсон је одгонетнуо својим питањем како се зове поредак у коме већина може изгласати „да мањини треба узети власништво“ и сопственим одговором да се то зове демократија.
Наравно, Еперсон је добро знао да „већина“ коју је поменуо у својој изреци није већина, већ да је то цифарски безначајна мањина у виду оне „повезане елите“ свога мислилачког друга Ноама. Ако је тако, а не може бити друкчије, онда мањина којој се одузима власништво и није мањина, она је искључиво већински посматрач онога што ју је, гурнуту у неимаштину, управо снашло и што је, без могућности да своју имовину брани, може пратити у неком неодређено дугом будућем времену.
Можда и без икакве везе са цитираним мислима о демократији, додаће се овде и да је извесни политиколог Младен Мрдаљ из Међународног центра за студије управе Београд и Интернационалног Бурч универзитета у Сарајеву, изјавио за Дојче веле да „Србија није демократска земља“.
Ништа неће сметати да се свему томе допише и досетка једнога србског анонимног „приватног мислиоца“:
Да је демократија корисна, не би Србима допала.
Илија Петровић, Балканска геополитика
С пушком су дошли на власт,без пушке неће отићи… Кад оду,испратити их уз све почасти,укључујући и глогов колац…