Док су се пасуљански испаљивачи заслинављених носева са трибине обрачунавали са виртуалним агресорима, дотле је 140км северније пензионисани пуковник Гојко Лаловић са породицом избачен на улицу, други пензионисани пуковник рањен у НАТО агресији, Јанко Тодоров претресан на улици, а подофициру Дејану Павловићу “изгорео” је привремени дом, да би недавно био избачен и из замене за привремени дом.
А све по важећем “праву” на снази у Вучићевој “фатаморгана” Србији. У исто време, 140км јужније, у Грачаници и широм КиМ пребијају српску децу, хапсе преостале Србе, пљачкају их, пале им добра, протерују, а Саву Јањића маркирају за одстрел, са све Дечанима на нишану.
По налогу особе без дана радног стажа и друге особе која на регрутацији не види ни прст пред оком, али је срећом “прогледао” кад се докопао власти, “20 до 25 пута снажнији”, ударали су по брдима и долинама ИВП-а у области између Ћуприје, Параћина и Дољевца. Нису ишли ни северније, ни јужније, да одбране поредак, имовину и народ и поступе у складу са својим уставним обавезама за које их деценијама плаћамо. Нису добили ни наређење да их се 999 врати јужније. Од Словеније па до Македоније, црвено-црни-јуловски пасуљански испаљивачи продавали су народ и територије.
А трошак тог дана убојитог испаљивања био је довољан да свим незбринутим припадницима Војске Србије обезбеди достојан смештај. И тако “организатор ноћног пливања у хали Пинки“, који у предвечерје рушења Србије по Београду јури намештај и завесе за новопоклоњени државни стан од незнатних 117м2, умилостивљено најављује да је “спреман да му помогне”. Није јасно да ли то значи да ће по свему судећи незаконито пензионисаног пуковника Лаловића вратити у службу и обезбедити да Министарство одбране спроведе у дело све судске пресуде које нису спроведене, а у корист су оштећеног, чиме би дејство насилног избацивања било анулирано, али је јасно да Вучићевом арбитрарном самовлашћу и јефтиној демагогији нема граница.
„Ваздух је лошији онолико колико нам је стандард виши“, одвали из става мирно маестро фатаморгане*, док су 80км северније и источније кинески испаљивачи немилосрдно тровали све око себе, претварајући водотокове река Бор и Пек у пирокластичне таласе, а ваздух који удишемо у главном и осталим градовима у тесто.
Црвено-црна-јуловска коалиција у својој првој владавини измислила је термин „дешавање народа“. У другој владавини термин је изгледа унпређен у „дешавање златног доба народу“. Тако је Вучић успоставио везу између „вишег стандарда“ и „лошијег ваздуха“.
СЗО је недавно објавила да услед загађења ваздуха, у Србији има више од 6.000 умрлих годишње, од чега је трећина у Београду, што показује да је Србија прва у Европи по броју умрлих од последица загађења! И док се у народу најзад буди еколошка свест, председник Србије „умире од смеха“ на све распрострањеније еколошке покрете који би да Србију заштите од масовног тровања и тровача.
А кад је реч о том „златном добу“, високом стандарду и платама од просечних 500 евра које само што нису порасле на 900 евра, треба завирити у просечну потрошачку корпу.
На дан 18.04.2021, на званичном сајту Министарства трговине, туризма и телекомуникација, просечна потрошачка корпа у децембру 2013. године имала је индекс 1,28 просечних плата, а у јануару 2021. тај индекс је износио 1,18 просечне плате. Преведено на разумљив језик, то значи да је куповна моћ за осам година црвено-црне-јуловске нововладавине порасла „спектакуларних“ 0,1 индексних поена, што је по свим математичко-методолошким параметрима у оквирима статистичке грешке. Толико о „златном добу“ и „високом стандарду“, што је све заједно довело до тога да нам председник „умире од смеха“ на помен екологије и еколошких протеста.
Али није нам потребна званична статистика, у коју нико ни не верује, да видимо да је ова власт направила еколошку и финансијску катастрофу, коју би да умота у фатаморгану* „златног доба“. Спољни дуг је никад већи, исто као и буџетски дефицит. Држава живи од кредита, а доспеле кредите отплаћује дизањем нових кредита. „Сваки“ грађанин Србије дужан је око 7.000 евра, а дисбаланс је у томе што нису сви грађани дужни, јер је невероватан број оних који имају плате од пет и много више хиљада евра и чији су банковни рачуни импресивни. Дакле, постоје дужни и недужни. Погодите ко су они?
Подаци УНИЦЕФ-а за прошлу годину показују да око 120.000 деце у Србији живи у апсолутном сиромаштву, док је око 35% у ризику од сиромаштва. То је баш у складу са паролом „за нашу децу“, зар не?
Званични подаци показују да 500.000 становника Србије живи испод границе сиромаштва, док грански синдикат „Независност“ даје податак да једна четвртина грађана има статус сиромашних, а чак 40 одсто становника има примања нижа од 45-46 хиљада динара.
Страни инвеститори користе сумануте државне субвенције на конто свих грађана Србије, а исплаћују бедне зараде својим запосленим, врло често не плаћајући порезе и доприносе, што је главни генератор ненормалне политике спољног задуживања Србије и последичног сиромаштва које куца на већину врата српских домаћинстава. Владино толерисање отпуштања до 10% запослених у фирмама чији су власници добили новац како би се током короне „сачувала радна места“, такође представља генератор нарастајућег сиромаштва, а томе треба додати популистичко и нерационално давање буџетске помоћи свим грађанима, уместо усмеравања према онима које је епидемија заиста погодила.
Одобравањем најнижих пореза на добит у Европи и претварањем Србије у земљу са најјефтинијом радном снагом „како би се привукли инвеститори“, печати се финансијско сакаћење оних грађана Србије који нису блиски црвено-црној-јуловској коалицији у спрези са „контроверзним“ бизнисменима, заправо криминалцима.
„Нисам будала да не говорим што мислим“, и „нећу на годишњи одмор, хоћу да радим!“, искеребечио се на нацију Александар Вучић, док се ономад припитао „могу ли људи то да преживе?“.
Могу, предвиђено је Кривичним закоником Србије, члан 81, обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи.
Давор Калајжић, пензионисани службеник политичке канцеларије специјалног представника УНМИК-а
Директно.рс
