Месецима је “Гардијан” био једини светски лист који је озбиљно третирао дојаве, мејлове и друге информације које је престижном дневнику дотурала потпуно анонимна организација Викиликс. Пословање банака и осигуравајућих друштава, где и како се пере новац у Кенији, све то је пунило странице “Гардијана”, али је историја највећег медијског скандала после објављивања Пентагонских папира “Њујорк тајмса” 1971. заправо почела једним састанком “Гардијановог” уредника Ника Дејвиса и ексцентричног и јавности непознатог Аустралијанца Џулијана Асанжа, негде у јуну 2010.
Дејвис је већ прочитао серију војних записника из ратног Авганистана што му је Асанж дотурио. У основи, Дејвис је Асанжу рекао да материјал спреман за објављивање далеко превазилази оквир самог “Гардијана”, те да ће последице објављивања бити огромне и да би у то морало да се укључи више листова.
Сарадња с мистериозним номадом из Аустралије била је тешка, јер би он стално мењао бројеве мобилних телефона, мејл адресе, одседао би сваки пут на другој адреси, а на састанке би долазио сваки пут с другим пратиоцем. Некад би то био новинар, каткад колега хакер или адвокат, али би понекад био и сам.
[quote]
Стално у бегу
Свестан да ће првог дана објављивања депеша постати ловина америчких обавештајаца (мада се то формално никад није догодило) Џулијан Асанж (39) и његов у том тренутку бројан и добро организован тим сарадника осмислили су стратегију скривања по Енглеској. Маскиран у стару, седу жену и дугу хаљину, Асанж је ушао у црвени аутомобил који га је одвезао у Елингтон, село где је у великој кући сместио свој тим. Већ недељама су објављивани “Авганистански ратни дневници”, али је Асанж знао да се оно право тек спрема.
Његове животне навике биле су чудне. По 18 сати дневно је проводио за лаптопом, није марио шта и кад једе, а спавао би на поду дневне собе, обучен, као да је увек спреман за бег.
[/quote]
На маленом УСБ меморијском прикључку налазило се 250.000 поверљивих дипломатских депеша и “Гардијанов” уредник истраживачких пројеката Дејвид Леј је провео читаво лето анализирајући чега све ту има. Убрзо су формирани специјални новинарски тимови који ће све то разврстати. Исте такве тимове формирао је касније и “Њујорк тајмс”, односно немачки “Шпигл” у Хамбургу, те шпански “Ел Паис” у Мадриду.
Није било лако наћи смисао свему, похранити податке, направити везе за електронску претрагу и слично. Примера ради, Пентагонски папири које је “Њујорк тајмсу” дотурио узбуњивач Данијел Елзберг имали су укупно око пола милиона речи. У депешама Викиликса требало је савладати 300 милиона речи!
Како се посао не би дуплирао, редиговање свих депеша поверено је “Гардијану”, а остала четири листа – “Њујорк тајмс”, “Ел Паис”, “Шпигл” и “Ле Монд” су прихватили “Гардијанову” редактуру. На њиховим уредницима је било да бирају шта ће, када и како објављивати. Ту је сваки лист био аутономан.
Сам Џулијан Асанж је испрва мислио да би било ефектно да сам његов сајт Викиликса објави све, па да ту базу користе медији по вољи, али је онда схватио да ће га као релативно анонимног човека Стејт департмент или Пентагон врло брзо и ефектно ућуткати. Учиниће лако нешто што не могу да ураде “Њујорк тајмсу” или “Гардијану”. Зато је депеше предао новинарима.
“Њујорк тајмс” је од првог дана имао дилему каква није постојала у Лондону или Мадриду и Хамбургу. Депеше разоткривају осетљиве податке из сегмента националне безбедности САД, њихове земље. Наравно, ниједног тренутка нису у “Њујорк тајмсу” имали дилему да ли објавити или не, већ евентуално да унапред о томе обавесте Стејт департмент и Пентагон, те саслушају њихове евентуалне захтеве за делимичном цензуром, како људи не би гинули као последица објављивања поверљивих података. Тако су и учинили.
“Рекли су нам – немојте то објављивати. То је огроман ударац за националну безбедност. Ви сте у поседу поверљивих података који су украдени”, каже Скот Шејн, уредник задужен за националну безбедност у “Њујорк тајмсу”.
Схвативши да не могу нити да умоле, нити да запрете “Њујорк тајмсу”, а камоли још и “Шпиглу” или “Гардијану”, у Стејт департменту су кренули с плановима за контролу штете која ће убрзо настати.
СИПРНЕТ
Приближно 100.000 људи у различитим војним и цивилним структурама САД имало је приступ најосетљивијим обавештајним подацима највеће суперсиле света. Цео систем је настао као последица терористичког напада 11. септембра на Њујорк. У истрази која је касније вођена, показало се да су разне обавештајне службе, ЦИА, ФБИ, Дипломатска безбедност и друге имале понешто информација о припреми удара Ал Каиде, али да ниједна није имала целовиту слику јер шпијуни међусобно нису делили сазнања. Тада је креиран компјутерски систем Сецуре Интернет Протоцол Роутер Нетњорк (СИПРНЕТ) у који су се сливале информације, па је тако војска знала шта раде дипломате, и обрнуто, те шта раде ЦИА, ФБИ и други. Самим тим се и број људи који су имали приступ мору података морао повећати, тим пре што је требало ангажовати на десетине аналитичара да све те податке “сваре”. Бредли Менинг је био један од тих аналитичара.
Свим америчким амбасадорима широм света послато је обавештење шта ће уследити, те да како знају и умеју покушају да очувају своје контакте, да умире домаћине држава у којима службују и слично. Како ће се касније испоставити, то је углавном успело, али је ипак влада Мексика послала поруку Вашингтону да, кад су прочитали депеше које је америчка амбасада послала из Мексико Ситија, амбасадор више није добродошао.
Талас последица објављивања депеша Викиликса био је огроман. Несагледив чак и за Асанжа или уреднике “Гардијана”.
“Објављивање депеша нашкодило је много америчкој дипломатији. Знате, у дипломатији је срж односа у поверењу и кад вам неко нешто говори у поверењу, а онда то касније прочита у новинама, онда се то поверење губи. Можда и заувек”, каже адмирал Денис Блер, бивши шеф америчке обавештајне заједнице.
Паралелно с планом контроле штете америчких дипломата, организован је хитан састанак Кабинета за националну безбедност у Белој кући.
Док још председник Барак Обама није сео у чело стола, државна секретарка Хилари Клинтон погледала је у секретара за одбрану Роберта Гејтса:
“Из њених очију се могло видети питање: Како се, до ђавола, ово догодило? Ми смо знали још у ранијој фази истраге да су све информације исцуриле из војног система и то од једног јединог човека. Мој посао у хијерархији био је да осигурам да се то никад не догоди и није ми било пријатно да седим с Хилари”, присећа се Боб Гејтс.
Захваљујући дојави већ раније хапшеног и осуђиваног хакера Ендријана Ломоа, Војска САД је у Бази Хамер, 40 миља источно од Багдада, ухапсила наредника Бредлија Менинга (23), који је централна личност највећег дипломатског скандала у историји.
Вести
