Поред “сарадње” Србије са Хашким судом и учвршћивања “демократских” снага у политичкој власти Србије, из депеша Викиликса јасно се види да је главна преокупација западних дипломата у Београду питање статуса Косова. Међутим, за српску јавност било је посебно интересантно то ко је какву улогу играо јавно, а какву тајно, као и шта су све српски политичари знали да следи кад је о Косову реч, а о томе су упорно лагали српску јавност.
Да би се процес заокруживања независности Косова завршио, процењују дипломате, а преноси нам Викиликс, било је потребно урадити две ствари. Прво, статусни разговори се морају изместити из УН где Русија и Кина упорно забијају клипове у точкове САД, Британаца и Француза, а потом је било потребно Србе и Албанце поставити за исти сто за којим ће се миц по миц независност утврдити. Први корак обезбеђен је прихватањем мисије Еулекса који је сменио Унмик, док је у другом кораку ЕУ преузела медијацију од УН, уз пристанак Србије, али и свих чланова Савета безбедности УН.
Да посредовање ЕУ нема никакве везе с неутралном позицијом Брисела сведочи избор посредника Роберта Купера. Наиме, нико други до тај британски дипломата учествовао је у “координисаном проглашењу независности Косова” 2008. године, а сада тобож неутралан седи као посредник.
С друге стране, ни српски политичари нису играли ништа мање опасну закулисну политичку игру. Наиме, кад је постало јасно да Русија не одступа од вета на план Мартија Ахтисарија, САД крећу у координисан процес проглашења независности Косова који је подразумевао и припрему за евентуалну српску реакцију.
[quote]
Фарса демарша!
Занимљиво је да се у другој депеши, коју је 29. децембра 2008. сачинио бивши амбасадор САД у Београду Камерон Мантер, указује да је Јеремић конгресмену Теду Поу објаснио како функционише политички живот у Србији.
“Јеремић је испричао да је одговор владе Србије на то што је Црна Гора признала Косово био креиран с циљем да се театралним показивањем писма којим се амбасадору ускраћује гостопримство јавно демонстрирају љутња и бес. Тај маневар је задовољио српско јавно мњење и зауставио неке будуће потезе који би имали дугорочан негативан утицај на билатералне односе, као што су ускраћивање бесплатне здравствене заштите и образовања Црногорцима”, наводи Мантер у свом поверљивом допису.
[/quote]
А какав план је скован у Београду говори депеша 07БЕЛГРАДЕ1632, од 10. децембра 2007. и у којој тадашњи политички директор српског Министарства спољних послова Американцима открива детаље Акционог плана владе у настајању, који ће бити усвојен 14. јануара 2008. и добити статус “највишег степена државне тајне”. Како преносе дипломате, на састанку са службеником америчке амбасаде 5. децембра 2007, Стефановић је Американцима потврдио припрему повлачења амбасадора из земаља које признају Косово.
[quote]
УН маневар
Према извештају за централу Стејт департмента 10СТАТЕ9661 Вук Јеремић је јасно објаснио праву природу иницијативе Србије пред Међународним судом правде УН поводом легалности самопроглашене независности Косова.
Септембра 2008, на састанку са тадашњом државном секретарком Кондолизом Рајс, српски шеф дипломатије “Јеремић изјавио је да српска стратегија с Међународним судом правде представља само паметан дипломатски и политички потез који ће омогућити српској влади да изађе из косовског проблема и фокусира се на домаће реформе и евроатлантске интеграције”.
[/quote]
Негде у то време је Американцима поручено и да ће Србија “можда морати да прекине дипломатске односе са САД у случају признавања независности Косова, али да то неће бити могуће уколико они (Американци) буду ишли заједно с Европљанима”.
Српски политички врх, у првом реду председник Борис Тадић и шеф дипломатије Вук Јеремић играли су двоструку игру. На пример, једна од депеша 08БЕЛГРАДЕ875 сведочи да “што се Еулекса тиче, иако је ова мисија предвиђена Ахтисаријевим планом, обавештени смо да “Србија нема замерки и, штавише, поздравља присуство ЕУ на Косову”, при чему се оцењује да ће “Тадић дати Европљанима оно што желе око Еулекса, у замену за толерисање српске иницијативе у Генералној скупштини УН”. Истовремено је министар Јеремић, у приватном разговору с америчким амбасадором, према белешци од 22. октобра 2008, признао да ће српске власти “морати да прихвате било какав исход преговора” о замени Унмика Еулексом, а да ће онда “морати то да представе као успех Србије”.
За све то време Јеремић је ватреним иступима патриотизма сасвим успешно успео да убеди српску јавност како се снажно бори за српске националне интересе. Али, реч је о маневру за јавност и већ из депеше од 11. марта 2008. се то види: “Јеремић је чак посегао за фразама из Милошевићеве ере о мучеништву Срба, наглашавајући да странци понижавају нацију – а све време амбасади САД шаље сигнале стражњим каналима о својим атлантским уверењима”.
Јеремић је, ако су тачне депеше, рекао једном приликом америчким дипломатама да такве изјаве “не распаљују, већ управо супротно, умирују српско јавно мњење”.
Паралелно с тим, казује депеша од 22. априла исте године, Јеремић се извињава због антиамеричких ставова: “На пријему за дипломате у публици после говора, Јеремић је пришао службенику амбасаде и извинио се због антиамеричких примедби, додајући да је принуђен да користи такву реторику током изборне кампање. Он је замолио службеника да пренесе његово жаљење амбасадору. Подсетимо, реч је о амбасадору Камерону Мантеру, односно председничким изборима 2. фебруара 2008, те проглашењу независности само два дана после Тадићеве инаугурације”.
“Србија мора да пронађе начин да коегзистира са независним Косовом,” наводи белешка из маја 2009, упућујући на “модел две Немачке” који је гарантовао практично међусобно признавање Косова. Да је модел закључења Основног уговора којим су две Немачке практично признале једна другу, а да то тако и не кажу, сведочи и депеша 08БЕЛГРАДЕ1338 из које се види да је Вук Јеремић рекао да је “немачки модел најбоље чему Србија може да се нада, ако будемо имали среће”.
Комплетна стратегија наступања према Србији у погледу косовског проблема заправо се спроводи на нивоу политичких директора министарстава спољних послова земаља Квинте (САД, Британије, Француске, Немачке и Италије) у Бриселу. У једној од депеша 10БРУССЕЛС85, од 26. јануара 2010 се каже:
“Француска је рекла да међунемачки модел може да буде само привремено решење, и да морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова. Велика Британија је сугерисала да би било кључно да се то угради као услов у раној фази уласка у ЕУ. Француска је рекла да је међусобно признање циљ, и да ми треба да посаветујемо владу Косова да у преговоре уђе схватајући да је то циљ.”
[quote]
Коштуница не попушта
Френку Визнеру, америчком специјалном изасланику, тадашњи премијер Војислав Коштуница саопштава 27. јула: “Нећемо само на речима одбити косовску независност; ми ћемо и деловати.
Морам да будем искрен: наше неслагање око питања коначног статуса имаће последице по нашу сарадњу са САД.”
Па годину дана касније, 5. јула 2007. амбасадор Полт закључује како “са Коштуницом није остало много шта да се каже приватно. Он се неће померити са своје позиције. Коштуница очигледно спреман да се против губитка Косова бори до краја”.
[/quote]
Вести
