Десето дете на путу: “Једемо на смену”

Зубато сунце на усеку у брдо умиљато се увлачи под кожу, након пешачења од око 800 метара земљаним разлоканим путем право увис, што би рекли, на пушкомет, до дома једанаесточлане породице Савић у засеоку Љубанци у селу Буштрање, 20-ак километара од Врања

Глава куће Светислав, са својих 47 година, носи тешко бреме живота борећи се свакодневно да прехрани деветоро деце. Уморна изборана лица чекају на нас на оштрој кривини која води до његовог дома, наслеђеног од предака.

Скромна сељачка кућа, притегнута и ојачана, стоји као неки спомен на минула времена на крају засеока. Поред пута чичак, дивља ружа и порушени зидови од ћерпића, остаци домова исељених рођака и комшија.
У дворишту, испред куће опасане са три дуда, са дуњама у рукама дочекује нас домаћица Слађана, жена од својих 40 година у поодмаклој трудноћи. Тежак живот оставио је трагове на лицу, надодао још коју годину више. Видећи да са чуђењем посматрамо њену поодмаклу трудноћу, кроз осмех одговара:

– У деветом сам месецу, чекам болове, па да скокнемо до врањске болнице и породим се. Нама су смисао живота деца, па кад се сви сакупимо за славе, женимо и удајемо под шатрама, да нас има на више столова, више нас него гостију – смешка се Слађана.

Лисице и вепрови
– Имамо две свиње и десетак кокошака од којих вајду имамо док их лисице не однесу. Јер овде и лети и зими шетају лисице и вукови, а од јесени до пролећа дивље свиње. Највише пазимо децу, ову мању да не крену путем сама јер опасност вреба на сваком кораку – каже Светислав.
Без воде и стоке
Светомир се жали на немогућност да се радом заради за иоле пристојан живот. На посној је, каменитој земљи, где ништа не рађа. Нема воде, бушило се раније, али нема. Доле у усеку је поток, некад силан, сад мали и чак и кад падају велике кише нема много воде.

– Док је било воде у потоку, чували смо козе и краве, мој деда, отац, па и ја. Како нестаде воде, нестаде и то мало стоке. Од чега живимо? Од мукотрпног рада на својим њивама и код шурака у селу Дубница, 30 километра удаљеном од нас. За шта радимо? За храну, за одржавање голог живота – каже Светислав.

У дворишту, равном као тепсија, са стране у правцу брда озиданом речним каменом који штити од одрона и склизнућа земље након киша, 19-годишња Миљана простире веш у недоглед. Она са млађим сестрама Стефаном (16) и Биљаном (13) пере у лименом кориту, мењају се јер веша за прање увек има.

– Морамо да помажемо мајци, не само код прања веша и простирања, већ и код купања браће. Код куће сам стално, па највише радим, готово све женске послове, а кад треба и мушке, кад се ради у пољу – каже Миљана.

Балони и флаше
Воде нема у дворишту, браћа доносе флаше воде са кладенца, 150 метара испод куће, испод једне старе разгранате букве.

– Носимо узбрдо пуне балоне и флаше, боле руке, али морамо, треба нам за пиће, за кување, за прање, за купање… Ух, посебно је тешко зими, кад падне снег, клизаво, немамо добре ципеле, углавном патике. Падамо са балонима или флашама, зебемо, огулимо колена. Носимо воду безброј пута јер много треба – каже 11-годишњи Вукашин.

Завршила је за хемијског техничара, али посла нема. Најстарији брат, двадесетогодишњи Страхиња, завршио је за саобраћајног техничара, а Стефана похађа други разред Средње економске школе у Врању. Свакодневно путује аутобусом, нема сталне линије, стигне на време, а врати се некад и у ноћ. Чекају је, доле, на асфалтном путу.

– Кад смо полазили у средњу школу, мислили смо ко зна шта учимо и шта ћемо завршити и бити. Сад видимо да је то реда ради за сиротињу, да се каже да нисмо неписмени – прича Миљана.

Најстарији Страхиња послује око свиња. Две хране за зиму и срећни су што ће бити меса.
– Нема меса сваког дана, једемо на смену, не може да стане толико тањира на сто, а немамо их довољно, као ни столица. Једни једу, чекају друге, тескоба је. Из истих тањира, сви смо најрођенији, пијемо воду са кладенца из исте флаше, хвала богу, до сад нико се није разболео. То, кашаљ, мало назеба на ноге изнесемо – наводи Страхиња.
Врући сомуни

Слађана из старог шпорета извлачи велику тепсију са хлебовима. Заносни мирис врућег сомуна шири се собицом. Деца су нестрпљива, они мали плачу, не могу да дочекају да се охлади. Слађана откида један комад трогодишњем Исидору који је најупорнији. Слађана ставља нову тепсију, треба много хлеба да би били сити. Осим једногодишњег Михајла који воли да грицка кору по цео дан, остали чекају у реду. Вукашин (11), Лазар (7), Лука (5) и Исидор (3) уживају у врућем хлебу.

Светислав храни своју породицу од плате и дечјег додатка за три детета, на колико има право. У Србији на дечји додатак има право само троје деце, за остала родитељи треба да се снађу. Све укупно, око 260 евра. Без кулучења на туђим њивама не би преживели.

– Имамо пола хектара своје земље у низини, садимо кукуруз, пшеницу и пасуљ. Ако је добра година роди, ако није, само шушљак. Идемо код шурака у Дубницу и помажемо му у обрађивању четири хектара земље. Даје нам шурак хране, донесемо све пред зиму, пасуља, кромпира, сира, млека, самељемо пшеницу. Остало све фали, али здравље је

Мали геније

Биљана је ученица петог разреда основне школе у Буштрању и има све петице, упркос томе што нема никаквих услова за учење. Има изузетно памћење, једном прочита и све зна напамет, и зарезе и тачке
најбитније. Шта ће деци чоколаде или нова одећа и обућа ако нису здрава? Купујемо најјефтинију одећу, код Кинеза. Кад немамо новца, крпимо… Много је уста у кући, сви би да једу, ваљда једно друго тера на то. Кажем им, пола у шали пола у збиљи: “Децо, бре, станите мало, уши ће да ми поједете једног дана”; а она се смеју и вичу; “Хоћемо, хоћемо”. Фали нам пуно тога, воде највише, да бисмо је довели од једног извора који је у приватном власништву људи који живе у Врању треба нам црево од 480 метара и остало што иде. Али, прво власници да дају дозволу, иако ту не живе. Једни дају, други не. И да потпишем некоме да му будем роб само црево да нам купи, не бива јер не дају дозволу из ината – прича Светислав.

У те две собице спавају и једу сви. Зидови голи, ледени, избија мемла. У једној соби дрвени сто и шпорет, у другој стари телевизор са неколико канала, али довољно јер то им је једина занимација након напорног дана.

Д. Ђорђевић – Вести

фото: Д. Ђорђевић