Познат је мит, који служи за утеху српској опозицији, да садашњу власт подржава тек четвртина Србије или пола од пола људи који излазе на гласање. Ова демократска заблуда била је више него очигледна током минулог празника Српског јединства, слободе и националне заставе када је листом, скоро све десно оријентисано, без обзира на формални став о владајућем режиму, марширало јединственом корачницом. Тек мало бесловесног патриотског фолклора било је довољно власти да на своју страну, макар привремено придобије противнике који се никада не би јавно поистоветили са њом. Другим речима, готово сви који припадају десници у оном национал – колективистичком схватању тог израза, а то је наш политички мејнстрим, напредњачкој власти су склони уз кашичицу Српства и пар суза Друге Србије. Тиме долазимо до теме наше колумне, снисходљивости деснице према власти услед њених квалитативно скромних политичких прохтева.
Шта је то савремена десница у Србији?
Она се најбоље може описати као подобан политички став или колоквијално фабричка подешавања просечног Србина. То је зона удобности, све оно што није одвећ контроверзно и изазивачки према већини, што не подстиче мисли мимо оне службеног лица са другог Дневника и не изискује посебан материјални или духовни труд. Зато је сигурно рећи да је десница у Србији у највећој мери производ, послушности никад сите, ауторитарне државе, не Србије већ оног ванвременског, онтолошког ентитета независног од обличја. Она не представља скуп економских, друштвених и политичких, јасно артикулисаних ставова већ емотивно, папагајско понављање, за наше услове политички коректних израза. Реплицирање наталожене пропагандне фразеологије од комунистичких домаћих издајника и страних плаћеника до Српског света и делање у складу са њима, унутар оквира онога што дозвољава (свака) власт као главни експлоататор њене простоте. За разлику од левице, интернационалне по природи, унутар које се залудни и самољубиви обрачунавају међу собом око прастарих теорија људи који су давно помрли и лудачких идеја западних wоке мислилаца, десница се не може подичити теоретичарима или их је у најбољем случају јако мало који су у нашим српским околностима релевантни и читани. Зато је једини ауторитет на овом идеолошком пољу била и остала држава у свим својим формама која никада, па ни у својој социјалистичкој фази није одустајала од својеврсног национализма као темеља политичке пропаганде.
Kо то чини десницу?
Десницу чине масе подложне ефекту порука са врха, а њене вокалне представнике људи поникли у маси који никада нису престали да јој припадају и подилазе, па ни онда када се докопају власти и њоме се служе своје користи ради, што је у нас и поента бављења политиком. Масе имају прохтеве које наизглед делују захтевно али их је лако задовољити јер оне њихово испуњење и не очекују. Ово сиромаштво очекивања заснива се на чињеници да су врховни циљеви које десница себи задаје преамбициозни, јер је таква и државна политика, а то двоје се морају нужно поклапати. Било да је у питању ослобођење Kосова и Метохије, уједињење Срба или нешто треће, не обазирући се на спољне чиниоце, свима је мање више јасно колико је ове циљеве тешко остварити и каква би енормна лична и колективна одрицања, на која је мало ко спреман, српски народ морао да чини да би их достигао. Зато су велики циљеви уздигнути на пиједастал завета и светог идеала, чиме се оно тешко безобзирно оставља будућим поколењима да носе као бреме јер захтева исувише труда и пожртвованости које нисмо спремни да пружимо. То недораслим и незаинтересованим политичарима омогућава да свакодневне активности сведу на националну козметику и помоћне радове. Пошто је тешко очекивати да ће наши потомци ризиковати да изгубе главу и живе бедније од нас зарад циљева због којих сами нисмо били спремни да се превише жртвујемо, десница не пружа ништа друго него вечно враћање истог у зачараном кругу патриотске формалности, лицемерја и разочарања.
Отуда одушевљење интонирањем химне у школама и вијорењем застава јер десница тиме не ради ништа, што је улога у којој се најбоље сналази, а задовољава форму и истовремено умирује савест. Уосталом ко нормалан још мисли да је проблем Срба и извориште њихове несреће то што су нису довољно националисти? Далеко од тога да треба имати нешто против химне и заставе, њима се треба поносити, а оштрицу критике усмерити на људе који их брукају али човек од става и личног интегритета, када назре нечије нечисте намере, нема избора него да се повуче и не учествује па макар му се и свидело то што се ради. Овим јасно одбацујем и другосрбијанско псеудоелитистичко гнушање над националним симболима али просто ту групу људи не сматрам довољно утицајном и значајном да бих им посветио више од ове реченице, а свако правдање властитих грехова постојањем и понашањем Друге Србије утолико је недостојно уважавања.
Идеологија лењости
Проблем деснице је, са изузетком поштовања достојних појединаца, у њеном политичком конформизму, ушушканости у њедрима државе унутар које се не рађају нове идеје јер се званична политика никада не мења. Интелектуално, то је позиција незнања јер унутар ње не постоји потреба да се превише мисли, како би порука била што разумљивија, а ако се то и чини убрзо се долази у неприлику заједљивих погледа, опажања и питања гомиле чији се мир нарушава дубљом мишљу. Делатно, то је идеологија лењости која не тежи никаквом кретању али не и конзервативизам. Kонзервативац је човек чврстог става и принципа који зна шта и зашто чува али је ипак отворен постепеној и одмереној промени, дочим је просечни српски десничар кадар променити барјак, грб и политички систем уколико је то у духу времена и политике. Све сем лојалности држави јер као радикални антииндивидуалиста другог пастира не познаје.
Патриотизам је, рецимо то на крају, много више од десничарског формализма и фасадног Српства. Између осталог он подразумева разумевање државе, њене структуре и сврхе, саставних делова, начина на који се они међусобно односе, надопуњују и ограничавају, а у циљу омогућавања достојанствених услова живота својим грађанима. Овај сегмент етатистичке свести и друштвене одговорности у српској поп десници готово да је сасвим изгубљен и замењен лозинкама, чаробним речима и симболима чије показивање и гласно изговарање прикрива недостатак суштине и истинске страсти. Тако форматирана одозго, десница представља бастион лењости и незнања, егзистенцијалних проблема нашег друштва и чврсту подлогу за ослонац свакој власти која тежи да државу Србију разгради, сведе је на деспотију и поништи труд наших предака уложен у стварање савремене, слободне државе чијим симболима имамо пуно право да се дичимо сваког дана и када ми то желимо.
аутор: Андреј Шево
талас.рс
