- То што је неко амерички клијент, више не подразумева неограничену моћ, чак не гарантује ни долазак на власт или опстанак на власти. Локални политичари су принуђени или да све више сарађују са осталим великим играчима, што изазива подозрење њихових дојучерашњих спонзора (пример Груевског), или да слепо прате САД ризикујући даљу дестабилизацију земље (пример Ђукановића). Како год да се окрене, услови за раст даљих политичких тензија постоје
- Један центар моћи у САД очигледно руши Груевског, други баш и не види да је то паметна идеја. Један центар моћи је додао гас у Црној Гори, док је за други цела та операција било бесмислено провоцирање Русије због безначајне ствари. Један центар моћи мисли да би Вучића требало мало притегнути због честих одлазака у Москву, док је други на становишту да он ради користан посао и да му те „излете“ треба толерисати
- Сасвим је могуће да један амерички центар подржава Тачија и покушава да одржи у животу креатуру названу „Република Косово“, док у другом преовлађује став да је креатура мртворођенче, а да је Тачи потрошен, те због тога треба прелазити на „план Б“. Формирање „Велике Албаније“ на пример. А ту је онда „Самоопредељење“ да афирмише целу идеју и припрема њену реализацију
- Дестабилизација Балкана, иако ће Србији донети многе претње и изазове, не мора да буде лоша по наше државне и националне интересе. Зависи пуно и од тога како ћемо се ми према неким стварима поставити, како ћемо у појединим тренуцима реаговати и докле ће нас у појединим иницијативама пратити савезници. Ако знамо шта хоћемо, из новог круга балканске кризе не морамо изаћи као губитници
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
НЕДАВНО, у једној емисији, новинарка Радио Спутњика ми је поставила питање: ко стоји иза Аљбина Куртија?
Њеној логици се нема шта приговорити: ако је Запад до сада прилично инвестирао у Хашима Тачија, зашто би га тај исти Запад рушио преко покрета „Самоопредељење“?
Разматрати тезу како иза протеста у Приштини стоји неки други спољни фактор је беспредметно! Чак је добро познато и са ким на том истом Западу Курти има прилично отворену комуникацију. Сада, ако је и Тачи „западни играч“, а то исто су и челни људи „Самоопредељења“, шта се онда дешава на Косову?
Зашто су ровови између два албанска табора толико дубоко ископани да ћемо пре гледати њихов фронтални сукоб на улицама, него присуствовати било каквом политичком договору?
Постављање овог питања је важно како би се сагледао процес дестабилизације целокупног Балкана.
У делу српске јавности се већ одомаћила теза како САД и ЕУ циљано дестабилизују Македонију и БиХ, а следећа на реду је, претпоставља се – Србија! Има у овоме и нешто истине. Али, у свим овим анализама се често испушта из вида Косово.
На Косову је најкритичније. Тамо је већ „пукло“, а не постоји никаква излазна стратегија.
Тачи се узда у победу Хилари Клинтон, што би му дало „свежег ваздуха“ за још пар година политичке трке. Курти се узда у раст народног незадовољства и превремене изборе.
Превирања су велика и у Хрватској, а дешавања у Црној Гори у наредних годину и по дана ће такође бити драматична.
Не треба губити из вида да су у Бугарској протести готово сваконедељни (први пут у историји земље је штрајковала полиција у центру Софије, а око тема Јужног тока и мигрантске кризе спорења су све оштрија), да разочараност Румуна у систем достиже невероватне размере („ријалитизација“ дневне политике је тешко достижна чак и за Србију, а према последњем попису, ова земља је спала на 18,5 милиона становника, мада појединци из академске заједнице тврде да је њихов број због миграција ка развијеним земљама мањи чак за милион), да Молдавија „путује“ ка новом грађанском рату, а о дешавањима у Грчкој не треба ни трошити пуно речи.
Дестабилизација Балкана је потпуна, ту нема изузетака, и то је највероватније процес који се не може зауставити.
Такође, посматрано у ширем контексту, треба рећи и да цела Европа клизи ка дестабилизацији. У последњих пола века друштва европских држава никада нису билу подељенија по кључним политичким питањима.
Наравно, као што је већ упозоравано, дуги прсти западних служби су приметни у већини ових дешавања (у Молдавији је, на пример, ситуација под њиховом контролом и циљано се земља гура ка рату). Међутим, далеко је од тога да те исте западне службе контролишу ситуацију.
Осим у пар појединачних примера, западни центри моћи неће моћи да креирају будућа решења, иако ће на њихово дефинисање, у мањој или већој мери утицати.
Уколико се на Балкану и спроводи нека „велика игра“ од стране западних структура (способне да изведу тако велику операцију су само САД и Велика Британија, остали могу бити „помоћно особље“), онда она може имати само један стратешки циљ: спречавање даљих масовних миграција муслиманског становништва ка континенталној Европи.
Ако је Балкан нестабилан нема ни избегличких рута! Мада се, судећи према досадашњем понашању и плановима атлантиста, може доћи до сасвим другачијег закључка: да су управо ти кругови спонзори мигрантске кризе. Ова претпоставка, дакле, вероватно отпада.
Узроке дестабилизације треба тражити у другим стварима, а пре свега се то тиче потрошеног развојног модела и глобалних промена.
Са једне стране, неолиберални концепт није донео обећаване резултате. Дистрибуција новостворене вредности је непоштена, па богати постају све богатији, а сиромашни све сиромашнији. Социјалне тензије су све већа, а политичке и друштвене вредности које се упорно намећу су спорне, за традиционално друштво чак и неприхватљиве. Политичари су или под контролом крупног капитала или представљају пуке апаратчике којима су други крчили пут до позиција током година. Ту нема ни нових идеја ни спасоносних решења.
Сузавац у „скупштини Косова”
На Балкану су последице највидљивије, пошто у свим државама, за већину становника, стање постаје неиздрживо. Политички покрети, који су се до јуче налазили на маргинама то препознају и користе. Отуда све жешћи и све чешћи протести.
Са друге стране, структура светског политичког система се мења и односи потенцијала моћи (војне, економске и меке) између великих играча су сасвим другачији него пре само пет година.
То што је неко амерички клијент, више не подразумева неограничену моћ, чак не гарантује ни долазак на власт или опстанак на власти. Локални политичари су принуђени или да све више сарађују са осталим великим играчима, што изазива подозрење њихових дојучерашњих спонзора (пример Груевског), или да слепо прате САД ризикујући даљу дестабилизацију земље (пример Ђукановића).
Како год да се окрене, услови за раст даљих политичких тензија постоје.
На крају, постоји још један разлог о којем се слабо пише. Пукотине у западном блоку су све веће.
Често се говори о различитим струјама унутар руских (силовики против либерала), европских (евроатлантисти против паневропејаца) или турских (панисламисти против прозападњака) структура, али су америчке институције до сада углавном посматране као хомогене, са јединственим циљевима и одличном координацијом. Прелиминарни избори у САД, појава Доналда Трампа и Бернија Сандерса и оштре расправе до којих је дошло ипак показују да се и САД налазе пред великим недоумицама и поделама.
Те поделе не могу мимоићи институционални апарат, па је сасвим могуће да два различита центра моћи имају различите погледе на дешавања у различитим земљама. Па на пример, иако један центар моћи очигледно руши Груевског, други баш и не види да је то паметна идеја. Један центар моћи је додао гас у Црној Гори, док је за други цела та операција било бесмислено провоцирање Русије због безначајне ствари.
Један центар моћи мисли да би Вучића требало мало притегнути због честих одлазака у Москву, док је други на становишту да он ради користан посао и да му те „излете“ треба толерисати.
Свакако не на примеру Балкана, али у многим другим случајевима (на пример око суспензије санкција Ирану или проблемима у Јужном кинеском мору) се ове поделе могу пратити и кроз постављања неких од водећих америчких политичара, стратега и колумниста. Зато је сасвим могуће да један центар подржава Тачија и покушава да одржи у животу креатуру названу „Република Косово“, док у другом преовлађује став да је креатура мртворођенче, а да је Тачи потрошен, те због тога треба прелазити на „план Б“. Формирање „Велике Албаније“ на пример. А ту је онда „Самоопредељење“ да афирмише целу идеју и припрема њену реализацију.
Све тежа координација унутар САД оставља последице и по њихове односе са европским савезницима, па отуда и честа сударања на терену у многим иницијативама.
Углавном, протеста ће бити и дестабилизација Балкана ће се наставити. Са тим треба рачунати и са тим ћемо морати живети. Међутим, врло важно је одвојити жито од кукоља и не трпати у исти кош све акције до којих ће долазити.
Незадовољство, као узрок дестабилизације, се јавља из неколико разлога и посматрати све кроз тезу да иза сваког протеста стоји Сорош је нетачно, а за нашу крхку демократију може бити погубно.
На крају, дестабилизација Балкана, иако ће Србији донети многе претње и изазове, не мора да буде лоша по наше државне и националне интересе. Зависи пуно и од тога како ћемо се ми према неким стварима поставити, како ћемо у појединим тренуцима реаговати и докле ће нас у појединим иницијативама пратити савезници.
Ако знамо шта хоћемо, из новог круга балканске кризе не морамо изаћи као губитници.
Факти
