Идеја је потекла од једног од главешина ГРУ (који је већ покојни). Практична имплементација првих корака припала је генералу Алексејеву и (надам се) будућем министру одбране.
Под капом конгломерата приватних комерцијалних холдинга (у принципу друштава са ограниченом одговорношћу), власник (Јевгениј Пригожин) који је лично био веома близак са Владимиром Путином, основао је оружану формацију, односно приватну војну компанију (ПВК), за извршавање војних задатака изван отаџбине, које из неког разлога министарство одбране, па чак ни ГРУ са својим легендираним ефективима не може да изврши.
ПВК у форми ДОО
Финансије су потицале из буџета Министарства одбране Руске Федерације, кроз исплате легалних периферних уговора за ДОО. Сви борци ПВК су званично радници ДОО, запослени по уговорима на одређено време, са пуном платом.
Материјално-техничку подршку, логистику, позадинску подршку, медицинску подршку, постројења за обуку и остало пружало је Министарство одбране, по уговорима са ДОО. Део финансија за одржавање ПВК у форми ДОО такође је потекао из уговора са Канцеларијом председника Руске Федерације, властима Санкт Петербурга и Министарства просвете.
Дефинисање цена за услуге и робу обе стране, као и обрт новца у оквирима комерцијалних односа вршен је на такав начин да би само плате радника ПВК стизале преко рачуна ДОО, а сви други финансијски ресурси заправо никада не би напуштали Московску област и државне организације које финансирају активности ПВК.
Власник ДОО нема директан нето профит од активности ПВК, него ради „из патриотизма”. ПВК је одувек званично био непрофитан. У процесу бављења ПВК-ом, Јевгениј Пригожин је добијао позамашне приходе из великог броја повезаних пословних пројеката, и то углавном из иностранства.
Од почетка Специјалне војне операције у Украјини (СВО), државно финансирање ПВК се помало променило. Закључен је одвојени велики уговор са ДОО за њено учешће у рату, на основу ког је Министарство одбране исплаћивало ДОО суму од око 25 милијарди рубаља месечно.
Војна опрема, оружје, муниција, остала опрема, комуникациона средства, транспортне услуге, итд. су по слову овог уговора пружани за ДОО на „бесплатно коришћење”. Новац који је ДОО добијало по уговорима са државом коришћен је за набавке додатне опреме и наоружања, мимо оног које је добијано од Министарства одбране.
Све укупно, од 2014. до маја 2023. године, пословно царство Јевгенија Пригожина добило је од руске државе исплате у вредности од 1,73 билиона рубаља (око 25 милијарди долара), односно 2,3 милијарде долара годишње.
Од тога је око половине отишло на ПВК. А у то није урачуната цена опреме, оружја и муниције, нити коришћење полигона за обуку или возила Министарства одбране, што је ПВК одувек добијала бесплатно.
У почетку, ПВК је у административном смислу фактички контролисао ГРУ. Али постепено, стичући искуство и формирајући сопствени систем управљања, уз паралелни раст сопственог ауторитета у очима председника и личну блискост са њим, Јевгениј Пригожин успео је да извуче ПВК из контроле ГРУ и Министарства одбране.
Искобељавши се из загрљаја огромног, корумпираног, неефикасног бирократског апарата Министарства одбране и каријеристичких генерала који неретко не знају ништа о реалној борби, али у потпуности уживају приоритетну подршку позадине Министарства одбране, лидери ПВК успели су да направе најефектнији механизам борбене јуришне пешадије не само у Русији, него можда и на свету (у томе се слажем са Пригожином).
Одвојена недодирљива структура
Крајем 2016. године, након скривеног акутног сукоба са Министарством одбране, а по директном наређењу председника, ПВК је добио нове надзорнике, изван Министарства одбране и државне администрације. За Шојгуа је, међутим, остала формална обавеза финансијско-економске подршке за ПВК, што је увек вршено на највишем нивоу, по наређењима са самог врха.
Нови надзорници ПВК које је довео председник, нису се мешали у управљачке афере ове фирме, него су пре свега били ангажовани у заташкавању „уметности” њихових сарадника из позадине (међу којим је и један одликовани „херој Русије”, А. Трошев) и лобирању за подршку од стране државних институција Русије.
До 2019. године, ПВК је практично постао одвојена недодирљива структура унутар система моћи Русије, и то најефективнија у решавању неких веома сложених и осетљивих задатака постављених од стране највишег државног руководства.
Нестабилну, лабилну и генерално психопатолошки неуравнотежену личност Пригожина су надзорници прихватили, и што је још важније – контролисали је на начин који се показао корисним за посао.
Пригожинов најважнији метод за пробијање и решавање проблема на свим нивоима често је била контролисана хистерија и грандиозне спекулације пред самим председником.
Људи блиски Пригожину одувек су се чудили његовој способности да се моментално пребацује из стања савршено помахниталог и лудог безаконика у слику и прилику трезвеног, искусног и коректног бизнисмена. Од преамбициозног индивидуалца и лидера који се никоме не потчињава до флексибилне улизице која демонстрира комплетну субмисивност и псећу лојалност.
Систем прождире одметника
Истина, временом је, у директној сразмери са растом снаге ПВК, круг оних у елити пред којим би Пригожин демонстрирао своју субмисивну страну почео рапидно да се сужава, и обрнуто – број оних које је нападао, дрско решавајући своје проблеме, подједнако брзо се увећавао, што значи да се увећао и број његових моћних непријатеља на врху.
До почетка СВО, само четири особе (сами надзорници) и наравно председник, остали су у кругу лица пред којим је настављао да буде сервилан.
СВО је, међутим, коначно претворила ПВК у најефикаснију (а, нажалост, за сада и једину ефикасну) и борбено најспособнију војну формацију Оружаних снага Руске Федерације: прави правцати армијски корпус, устројен по ратним правилима и уз све то и најбоље опремљен.
Имајући у виду зјапећу непопуњеност и озбиљне проблеме у управљању и опремању других јединица Оружаних снага Руске Федерације, ПВК се по значају и обиму оперативних задатака у СВО може изједначити са формацијом оперативног нивоа деловања (скоро као засебан војни округ).
Након заузимања Соледара, Пригожин је коначно покидао све ланце и сада је понизност демонстрирао једино пред председником.
ПВК је била једина формација у зони СВО која је опремљена и обучена по етаблираним стандардима. А истина је и да су њени губици били у оквирима калкулисаних норми успешне офанзиве, иако највиши у читавој групи јединица (према руској војној доктрини однос офанзивних и дефанзивних губитака је 7:1, прим. прев).
До данас Вагнер има удео од око 70 одсто у укупним губицима читаве оперативне групе.
Са остала три надзорника, Пригожин је сада комуницирао као са себи једнакима, отворено се сукобљавајући са остатком највишег естаблишмента или им се обраћајући са презиром, кроз зубе.
Ово није могло да не створи тотални управљачки вакуум око Пригожина, пошто председник не може константно да лично решава све текуће проблеме једне војне организације, макар она била и најбоља. Резултат таквог позиционирања увек је исти: систем прождире одметника на један или други начин.
Поента није у личности Шојгуа или Герасимова (они сами су морали бити разрешени пре годину дана). Правила функционалног система (чак и када је полу-труо и слаб) беспоговорно се примењују докле год систем постоји.
Пригожин је против себе окренуо практично све центре утицаја, па и сам државни механизам, а председник је врх тог механизма. Он не може зарад ПВК-а да уништава структуру на којој седи. Пригожин, константно опијен сопственом величином и моћи, није био у стању да то схвати, па је наставио да губи додир са реалношћу.
„Мало погурати шефа”
Дана 16. јуна, Министарство одбране и Канцеларија председника званично су обавестили ДОО о прекиду свих финансијских, економских и комерцијалних веза, почевши од првог јула. Истовремено, радницима ПВК „Вагнер” понуђено је да пређу у ПВК „Редут” пре првог јула (кроз трансфер без губитка стажа и статуса) или директно у Министарство одбране Руске Федерације, било као читаве јединице или као појединци.
Упитан од стране команданата својих јуришних одреда шта даље чинити, Пригожин је одговорио да има одличан план, са којим се председник сагласио, али како би се добило „зелено светло” за његову импленетацију потребно је „мало погурати шефа”, који као и увек показује себи својствено оклевање и неодлучност у нади да ће се „проблем некако сам од себе решити”.
Јуришни одреди су у овом контексту заправо јуришни батаљони у пуној снази. ПВК „Вагнер” их има 12. Осам од 12 команданата су одликовани хероји Руске Федерације. Сви они су истински ратници и борбени команданти са деформисаном свешћу, сличном свести манијака. Пре свега, наређење непосредно претпостављеног им је светиња. Друго, и кад схватају да чине ужасну ствар, не могу да се одупру фундаменталном унутрашњем пориву ка реализацији добијеног задатка. Између здравог разума и наређења увек ће одабрати наређење – што је за војнике идеално.
Иницијално, „Дан Д” (тј. почетак активности „да се мало погура шеф”) је био заказан за 30. јун. Информације о овим припремама стигле су у Министарство одбране моментално након њиховог почетка унутар ПВК „Вагнер”. Али нико, ни међу надзорницима, ни унутар Министарства одбране, није веровао да ће ПВК на крају заиста да се одлучи за такав корак. Значајан број људи при „Савету команданата” (нека врста генералштаба ПВК „Вагнер”, прим. прев.) сматрао је да се „Петрович само прави важан”, у нади да ће пуке припреме за „марш” бити довољне да се „натера Путин да прихвати његов план”.
А сам „план” је да се читав ПВК преквалификује у државну службу под називом „Први председнички јуришни корпус специјалне намене”, при чему би „корпус” подносио рачуне директно председнику, поседујући сопствене агенције за логистичку подршку и одвојене финансије из државног буџета.
Истовремено, за сваки случај, Министарство одбране је припремило план за блокаду ових потенцијалних акција, са роком за имплементацију до 29. јуна.
Марш на Москву
Информација од 23. јуна, о припремама Министарства одбране да блокира цео подухват у Ростову, као и прекид исплата на рачуне ДОО, практично су натерали Пригожина да убрза имплементацију своје сулуде монструозне авантуре пре рока. Два дана касније не би имао чиме да исплати своје раднике. Дао је наређење да се искешира све што је тренутно на рачунима, па је моментално ступио у акцију.
Објашењење за средње рангиране команданте било је веома једноставно: „да се помогне председнику да уклони Шојгуа и Герасимова, те да донесе одлуку о трансформисању ПВК у ‘Први председнички јуришни корпус специјалне намене’”. Најниже рангираним командантима и обичним борцима није објашњено ништа, они су просто следили наређења.
Од 18 чланова „Савета команданата”, 13 је прихватило да следи наведене инструкције. Петорица су одбила, од чега су тројица били команданти јуришних одреда (међу њима је и чувени „Лотус”). Све укупно, око 20 одсто персонала ПВК првобитно је одбило да се повинује наређењу за побуну.
Пригожин је поделио следеће борбене задатке:
Прва група (око 6.000 људи) под командом „Ратибора” и самог Пригожина, да блокира и заузме штаб здружене групе армија (ради се о команди свих руских јединица ангажованих у СВО; на руском объединенной группировкой войск, а скраћено „ОГВ”, прим. прев), као и аеродроме у зони операција како би се спречили ваздушни напади против ПВК.
Друга, трећа и четврта група (око 8.000 бораца), под вођством „Вагнера” усиљеним маршем да иду на Москву, уђу у Москву пре краја дана 24. јуна, те блокирају и заузму зграду Министарства одбране у улици Фрунзеовог насипа.
Пригожин је био уверен и убедио је своје команданте да им се нико неће супротставити, а да ће највећи број људи поздравити акције ПВК „Вагнер” са одушевљењем и подршком. Већ ујутру 24. јуна, председник ће ступити у контакт са њим, па ће „још пре ручка све уредити на најбољи могући начин”.
Остаје ми мистерија како су команданти могли да поверују у такву лакрдију (чак и познајући борбене дефекте њихових умова) и још важније – како је сам Јевгениј Пригожин себе натерао да верује у реалистичност таквог плана, упркос његовим полу-патолошким менталним карактеристикама.
Супротстављање побуни
У погледу рачунања на одсуство отпора у првој фази, план је готово успео. Штаб здружене групе армија заузет је без отпора. Командна чета је положила оружје, а одред специјалне намене једноставно није пружао отпор, наводно услед неадекватног наређења од некога изнад.
А онда су „Панцири” првог одреда почели да обарају све војне летелице које су им дошле у домет. Готово све оне су вршиле помоћне функције, попут ометања радио комуникација дуж линија кретања колона ПВК или пресретања разговора команданата.
Први хеликоптер Ми-8 МПР оборен је у 20:13 часова, само што је конвој кренуо пут Москве.
Након таквог кошмара, на нивоу оперативне команде која се супротстављала побуни донета је спонтана емотивна одлука да се униште колоне у покрету, што је готово моментално поништено, како се прича, захтевом самог председника. Али, у том моменту „Панцир“ је успео да обори и један борбени Ка-52.
У међувремену, нико није звао Пригожина, а уместо тога могло се чути обраћање председника јавности. Пригожин је схватио да су изгубили. Затим је уследио телефонски позив од Александра Лукашенка и почетак погађања.
У ствари, дедица (Лукашенко) је био само „лице” друге преговарачке стране. Преговоре су истински водили А. Вајно и А. Бортников. Испрва, Пригожин је изложио максималистички захтев (о оном Првом председничком јуришном корпусу специјалне намене) и инсистирао је на њему негде до 18 часова.
Током преговора, Пригожин је (не схватајући да је већ уништио ПВК) понудио да, уколико његова верзија решења кризе буде прихваћена, „Вагнер” моментално у новом статусу оде на најакутнији сектор фронта и реши следећи најтежи фронтовски задатак. У том контексту спомињани су Авдејевка, Харков, Купјанск и Красни Лиман. Њему је, међутим, било нуђено да се моментално преда, положи оружје или буде уништен.
До 18 часова, колоне Д. Уткина (командант „Вагнера”, прим. прев.) почеле су да остају без горива, хране и батерија на телефонима. Поједини борци почели су да заостају након што су их чланови породица звали и емотивно им говорили о председниковом апелу, ставу народа о „маршу”, блокади платних картица и посетама безбедњака који су им предочили ужасе који очекују побуњене борце ако се моментално не предају. Број оних који су све више заостајали за колоном почео је експоненцијално да расте након 18:00 часова.
Руку на срце, мора се признати да готово да није било пљачкања бензинских станица или радњи од стране бораца ПВК.
Компромисни предлог
Око 19 часова, на обронцима Московске области, конвој је налетео на фортификовану линију, подржану вишецевним ракетним лансерима, лансерима вођених противоклопних пројектила и бацачима граната. На боковима ауто-пута, одреди специјалних јединица држали су положаје. Штавише, број снага и средстава за борбу против ПВК растао је директно пред очима бораца „Вагнера”, док је њихово бројно стање постепено опадало.
И поред свега тога, претпостављам да би неки од бораца, да су добили наређење, у борбеном поретку кренули напред, у јуриш на утврђења, а можда би се чак и пробили кроз прву линију одбране, али опет би на крају били потпуно уништени, јер је до тог момента апсолутна премоћ у ватреној сили била на страни владиних снага.
Дмитриј Уткин се издвојио са Алексејем Дјумином (гувернер Тулске области, бивши шеф обезбеђења председника Путина, командовао јединицама специјалне намене током анексије Крима 2014. године, прим. прев.) на оближњу бензинску станицу, где је, након краћег разговора, звао Пригожина да му предложи како да се „брже реши проблем“. И баш тада се појавио компромисни предлог „старог друга” – за релокацију у Белорусију.
Још сат или два кафе-паузе са Алексејем Дјумином и ПВК би се просто предала на милост и немилост властима. Вероватноћа упуштања у братоубилачку борбу била је минимална. Али Владимир Путин је одлучио да не ризикује па није нудио компромисе (што је апсолутно исправно).
Узгред, ПВК је суве оброке, дизел гориво и бензин за повратак добио од Националне гарде. Сам „Вагнер” готово да више није имао горива, ни новца за куповину хране.
Могуће је претпоставити, уз висок ниво сигурности, шта ће се даље дешавати. Владимир Путин ће испунити своје обећање, па ће један велики случај који се уклапа у члан Кривичног законика назван „побуна” бити претворен у много малих случајева из члана под називом „самовоља”, део други (али мало касније).
ПВК ће бити ликвидиран, а конгломерат ДОО ће банкротирати. Актива Јевгенија Пригожина биће преузета и редистрибуирана.
ПВК 2.0
Многи кривични процеси биће иницирани као специфичне индивидуалне епизоде: убиства са предумишљајем, оштећења и уништења имовине, саобраћајне незгоде са тешким последицама, непоступање по захтевима државних званичника, избегавање плаћања пореза, мито, корупција, злоупотреба службеног положаја, итд.
Они радници ПВК и ДОО на које се ови чланови буду односили биће осуђени, а државне награде и друштвене привилегије биће им ускраћене. Стога ћемо након неког времена имати мање „хероја Русије” и носилаца других признања.
Остатак ће се извући без правних последица по себе, постаће или цивили, или службеници Министарства одбране или радници ПВК „Редут” и других добровољачких формација.
ПВК 2.0 на белоруској бази је „од лукавог”. Вагнеров буџет износи пола буџета одбране Републике Белорусије. Лукашенко (све и када би хтео да задржи ПВК) једноставно нема новца за ово, а Пригожин још мање. А „Стари” није таква будала да уз скуте држи ментално нестабилног Пригожина са приватном војском, који је већ једном издао свог господара. У Белорусији, Лукашенкова држава је јединствен монолит.
Они са врха ПВК и из Пригожиновог унутрашњег круга, који са њим буду отишли у Белорусију, у великој су опасности да ускоро постану особе инволвиране у повезана кривична дела (не побуну), које ће бити лако испоручити у Русију по захтеву из Москве. Савет за њих је да иступе са признањима пре него што буде прекасно, јер сада та признања можда и имају некакву вредност.
Пред лице правде биће изведени и они припадници војске, Министарства одбране и других служби безбедности који су починили војна кривична дела (неизвршење наређења које је довело до тешких последица).
Систем, иако релативно слаб и труо, средњорочно гледано самлеће обичне учеснике побуне који су се огрешили о државу.
Захтев патриотске већине
Људски гледано – окрутно и тужно је све ово. Као да је опогањена душа наивног, лаковерног патриоте.
Не може бити опроста за талентованог авантуристу Пригожина и он мора да одговара у потпуности. На један или на други начин. Надам се да ће, временом, одговарати, баш као и његов бивши патрон, али издаја се никада не може опростити.
Његова главна кривица чак није ни у „маршу” или мртвим пилотима, него у чињеници да је уништио борбено најспособнију војну формацију Оружаних снага Руске Федерације сопственим рукама, а легендарне борце-хероје претворио заувек у побуњенике и криминалце.
Својом лудошћу и глупошћу, Пригожин је нанео тако велику колосалну штету безбедности Руске Федерације, да су све његове пређашње заслуге пред државом, као и војна достигнућа ПВК „Вагнер”, прецртани у једном замаху. Херојима и правим патриотама је језиво смештено. Председник и читава државна моћ су понижени.
А време је такође и да се коначно почисте и Шојгу и Герасимов са својим компањонима. Колико још дуго се може демонстрирати принцип несавитљивости под притиском? То више није захтев Пригожина, него увелико закаснела кључна менаџерска одлука и, на много начина, захтев патриотске већине у народу.
PS
Закон о приватним војним компанијама, услед специфичности државне администрације и националних традиција Русије, неће уклонити ниједан од проблема. Напротив, изнедриће многе приватне војске, дајући им сада чак и правни основ, од којих би било која, на хир својих корисника или команданата, могла да направи нешто слично или још горе.
