Италијански министар одбране Ђампаоло Ди Паола дошао је у Београд 27. новембра 2012. да властима у Београду пренесе поруку: „Ухватите последњи воз, до заседања Савета ЕУ у децембру имате прилику да донесете исправну одлуку… у супротном можете зажалити.”
На шта ли је мислио? Наравно на фактичко или чак и пуноправно признање независности КиМ.
Паралелно са Ди Паолом допутовао је и заменик помоћника Хилари Клинтон – Филип Рикер да прво Дачићу пренесе отприлике исту поруку, чини се уз одређене додатке. Додатак се вероватно односи на захтев Србији да мољака Хрватску да нормализује односе са нама. Јер чиме објаснити премијерово поновно вајкање како он зивка хрватског колегу, а овај неће да му се јави на шта Дачић прво каже како односе морамо нормализовати. Већ смо заборавили судску одлуку у Хагу, зашто и не би када смо заборавили Олују, Бљесак, Медачки џеп…
БЛАЋЕЊЕ У ДОМУ ВОЈСКЕ После разговора са нашим министром одбране, координатором војних и цивилних служби и истовремено првим потпредседником владе Александром Вучићем, министар и контраадмирал Ди Паола дошао је у централни Дом Војске у Београду као гост Соње Лихт. Београдски безбедносни форум креација је ове особе која је једна од ретких која може да се похвали са више функција у држави од Вучића.
Некадашња директорка ЕУ канцеларије Тања Мишчевић, а сада виђени кадар НАТО, изразила је како је госпођа Лихт спиритус мовенс Београдског форума безбедности. Онда је наступила вишефункционална Лихт: „Ове године обележавамо више значајних годишњица“. Искрено сам се изненадио и помислио – да то неће она можда рећи како обележавамо (а не обележавамо) сто година од ослобођења Старе Србије? Наравно, не. За Соњу Лихт и разне друге антисрпске НВО такав пех је незамислив. Она је истакла 20 година од оснивања Европског покрета у Србији, 15 година од оснивања Београдског центра за безбедносну политику и девет година њеног Београдског фонда за политичку изузетност. Можда је непотребно и помињати да се наравно ради о организацијама које се залажу за улазак у НАТО, које финансирају НАТО државе и које се истичу по залагању за реформе на штету Србије а које имају учешћа у писању свих наших стратегија безбедности и одбране. Какви писци, такве и стратегије. Али да пређемо на понижења која смо дозволили себи по ко зна који пут.
Министар Ди Паола обратио се нашим официрима, невладницима и покојем залуталом Србину без униформе. Домаћини у Дому Војске – невладници – одштампали су на енглеском његову биографију. Тамо стоји између осталог да је учествовао у свим НАТО акцијама на Балкану као и да је „узео активну улогу у подршци за доношење политичке одлуке за италијански допринос НАТО иницијативи на Косову 1999. године“. (превод са енглеског С. Ј.) Дакле, човек је лобирао за учешће Италије у агресији на Србију и Црну Гору, што се у ЕУфемизму сада кодификује као НАТО инцијатива на Косову. За овог врлог бојовника против Србије Тања Мишчевић се усудила да каже како је пријатељ Србије, ваљда у истом рангу као неки донатор хуманитарне помоћи. Додуше, НАТО јесте некима и помогао само не Србима, зар не?
Наглабао је он како „у овом делу света људи теже да на ствари гледају локално а тако не могу решити проблеме. Треба гледати глобално. Када имате глобалну перспективу, онда ћете моћи да превазиђете проблеме… Тако, рецимо, ако посматрате у европској перспективи Србију и Косово, онда ћете решити међусобне несугласице.” Затим је причао о економској и фискалној кризи као шанси, што је нама овде добро познато још од Боже-Дајмо-кризи-шансу (или беше криза-је-наша-шанса?! Усред приче о кризи он изрече шифру према којој се распознају носиоци кецеља вишег степена или сами илуминирани обожаватељи палог архитекте: „Под притиском ви чините ствари које нормално не бисте урадили. Под притиском постајете визионари… Ми смо знали, у Италији да ће са нашим мерама бити тешко, да ће народ протестовати, али смо ипак то урадили. За добробит у будућности.” Дакле, заробљеници у Гвантанаму или још боље у неком од америчких затвора у Авганистану, после рунди мучења, под притиском постају фантастични визионари. У њиховом случају то је вероватно и тачно, јер после таквог третмана некима почну да се јављају визије.
Поменуо је и да је што се тиче притиска на Србију да се одрекне Косова и Метохије донета„јединствена одлука 28. земаља (очигледно већ рачуна Хрватску), што је ређи случај“. Чисто да знамо да ЕУ има јединствен став, Србија има да се цепа!
Онда је прешао на одлучујући сет:„Имате прилику да ухватите последњи воз… Лидери у историји су доносили одлуке које су биле важне за будућност њихових држава. Цезар и Наполеон, на пример, доносили су одлуке које су биле значајне за даљи ток историје… Ми смо у критичном моменту за европску будућност Србије… До састанка Европског Савета у децембру можете учинити прави корак. Ако то не урадите… можете зажалити.”
Прекипело ми је тог дана и пре Ди Паоле када сам прочитао да спомен плоча фашистичком злочинцу и србоубици Аћиф Ефендији већ четири месеца стоји у Новом Пазару, да на Реџепијеву претњу Дачићу –„Дођи сам да склониш споменик. Чик, ако смеш!” – нема одговора и да споменик борцима ОВПМБ стоји и да је испред зграде општине у Прешеву и даље са млитавим објашњењем како је подизање споменика у надлежности општина. Значи споменик се може подићи и Хитлеру, а зашто не, у Суботици рецимо, и поглавнику Анти Павелићу? Макета куће у жутом у Бујановцу и најава данашњег стављања заставе Шћиприје у истом месту те скидање заставе Србије са зграде општине у Прешеву већ су ми подигли притисак. Ди Паола је додао.
Док су официри и остали посматрали, а барем један носилац чинова у нашој униформи климао главом, Ди Паола је добио прво питање на тему, наравно, реформе. Онда је писац ових редова пропустом организатора добио микрофон и навео цитат из документа италијанског Института за међународне послове, који разматра резултате реформе италијанске војске. Реформу је од 2001. године спроводио и гост Соње Лихт и Александра Вучића контраадмирал Ди Паола. Документ, објављен у новембру ове године, каже: „Не можемо се надати да ће нам у случају потребе у помоћ притећи земље чланице НАТО-а или партнери из Европске уније, које, што се тиче ресурса имају исте проблеме…” Аутори закључују да са наставком таквих реформи у италијанској војсци постаје „све крхкија воља да се одржи макар само привид националног суверенитета у спољној политици и одбрани“. Ту се Ди Паола већ смрачио. Онда су уследила питања писца овог извештаја:
„Ви врло добро знате, с обзиром да сте, како је речено, познавалац прилика на Балкану, да ми не само да мислимо него и морамо да мислимо глобално. Ми смо имали агресију 1999. године. Имамо стране трупе на нашој територији. Ми гледамо глобално и видимо да, када Израел брани своје националне интересе, он добија подршку западних земаља. И то је у реду. Само не могу живети истовремено у Београду, Риму, Бриселу и Киншаси. Не може неко живети истовремено у Косовској Митровици, Гази или Бершеби. Живите на локалу. Ми морамо да се боримо да нам буде боље на локалу.
Говорили сте о глобалној и европској перспективи. Да ли ви у Италији подржавате оне политичке партије и организације које се залажу за отцепљење севера или само Венеције од јужног и централног дела земље? Наиме, они кажу да већ имају европску перспективу, само желе да живе боље. Да ли подржавате странке и организације које се залажу за отцепљење Каталоније од Шпаније? И они кажу да имају европску перспективу само желе да живе боље. Исто и са Белгијом.
Помињали сте Цезара и Наполеона и доношење одлука. Не могу да се сетим да су они икад донели одлуку о смањењу територије. Друго, ви кажете да наше власти не треба да се плаше да донесу одлуку. Чега то не треба да се плаше, да ли је ваш савет да не треба да се плаше да одустану од дела територије?”
Настао је тајац, не знам да ли је било и гутања кнедли. Пропала концепција. Ди Паола је онда кренуо да нашироко прича, али мрка капа. Наравно, успео је још једном да нас увреди. Упоредио је Србију са ситуацијом Италије, која је, као поражена фашистичка чланица сила Осовине, морала да се одрекне дела територије на Јадрану пошто је учествовала у низу освајачких ратова. Да подсетимо да је Италија у тој ситуацији тек 1975. прихватила прекрајање граница учињено након Другог светског рата.
ДЕТАЉ О ДИ ПАОЛИ Италијански министар одбране, човек који је био на врху или при врху војске у Берлусконијевим али и у левичарским владама, коначно и код просвећеног Монтија цитира се и у Викиликсу. Занимљиво, америчке депеше увек помињу његово залагање за америчке интересе. Тако је Ди Паоло 7. јула 2004. као начелник Генералштаба саветовао Американце (04РОМЕ2631) да договор о повећању присуства и слободи деловања америчке војске у базама у Италији не траже у италијанском парламенту јер је то осетљиво питање. Он тада саветује САД да заобиђу италијанску скупштину, и то представе као борбу против тероризма, што ће им дати потребну политичку залеђину. Већ наредне 2005. године Ди Паоло саветује Американце да заврше посао са тадашњом Берлусконијевом владом око начина коришћења војне базе Сигонела, на Сицилији, како их случајно не би омела следећа левичарска влада (у 2006. победила је коалиција левог центра). Он каже Американцима: „Нешто се мора променити како се ништа не би променило“.
ДОДАТНЕ РЕАКЦИЈЕ Руски правнио истраживач Александар Мезјајев приметио је да је наш премијер Ивица Дачић у октобру изјавио и поновио да Србија неће признати „на тај начин проглашену независност Косова“. Синоћ је на седници савета безбедности исто поновио и наш министар спољних послова Иван Мркић. Шта то значи? Признаћемо на други начин? Ако Амери заврну руку господину Тачију, па овај прихвати да званично од нас тражи да их признамо, онда ће наши сатрапи одиграти своје и признати још једну албанску државу, и то на територији Србије.
Додао је Мркић: „Спремни смо да испунимо све осим да расформирамо паралелне институције“. Како би рекао Слободан Ерић, уредник „Геополитике“, паралелне институције су у Приштини, а не на Северу Космета. Наравно, као шлаг на торти, Вучић је изјавио да ће све што се тиче Косова (и Метохије) бити болно. Највише боле издаја и понижење.
Што рече песник, „О, Косово, грдно судилиште!”
Слободан Јанковић
Нови Стандард
